ПАРИЗ
аутор: Софија Миленковић

Пажња која се посвећује визуелном у Паризу огледа се, између осталог, у дизајнерским решењима која се опажају на објектима најразличитијих намена, врста и статуса у јавном простору. Свеобухватан дизајн и планирање начина на који ће се они визуелно репрезентовати подразумева и креирање јединствених идентитета и посебних словних решења. Истовремено, онима који својим истренираним оком најпре региструју слова, а затим и све остало, подједнако подстицајно поље могу представљати изложбе, на којима се често могу видети радови уметника који су писмо и типографију третирали као средство уметничког изражавања и употребљавали их на неконвенционалне начине.

У априлу 2016. још увек је могла да се види велика ретроспектива Анселма Кифера (Anselm Kiefer) у Центру Помпиду, чија дела су интересантна и због примене писма, будући је овај уметник препознатљив по речима које исписује на својим сликама, контекстуализујући их на тај начин. У истом музеју почетком априла отворена је прва велика ретроспектива Паула Клеа (Paul Klee) у Француској након 1969. године. Изложба је обухватила преко 250 дела, међу којима се налазе и она која инкорпорирају слова, што је једна од особености овог уметника. Истовремено, у Галерији Тадеуш Ропак (Thaddaeus Ropac) у предграђу Пантан, постављена је изложба монументалних скулптура Тонија Крега (Tony Cragg), који је посебан и по томе што употребом неконвенционалних материјала и облика испитује могућности фактуре својих скулптура. О томе сведочи и неколико изложених радова који имају препознатљиве „креговске“ биоморфне облике, али чија површина је на креативан начин третирана умноженим бројкама. Један од великих уметничких догађаја била је ретроспектива шпанског уметника Микела Барсела (Miquel Barceló), која је организована у Музеју Пикасо и Националној библиотеци Француске. Први пут од када је овај музеј отворен, позван је један савремени уметник да изложи дела, са циљем успостављања својеврсног дијалога са Пикасовим радовима. С друге стране, Барселова поставка у Националној библиотеци Француске, у којој доминирају графике, посебно је интересантна због велике инсталације на прозорима библиотеке у виду монументалног цртежа рађеног у глини којом је стакло премазано. У контексту писма, интересантни су дневници у којима је уметник бележио своје доживљаје, као и ток рада, на путовањима по Африци и другим крајевима света.

Париске улице пружају могућност да се осети и доживи атмосфера града и његов ритам, док успут могу да се виде различити примери графичког обликовања визуелних идентитета. Као забавна подврста могу се издвојити специјализоване посластичарнице познатих француских кувара, као што су Жак Женан (Jacques Genin), Кристоф Адам (Christophe Adam) или Кристоф Мишалак (Christophe Michalak). Не само што њихове јестиве креације одражавају софистицираност и индивидуални приступ, већ су и простори и логотипи њихових радњи осмишљени на атрактиван начин. Овакве радње само су неки од бројних примера продавница различитих намена, чији натписи се крећу од рафинираних до оних неформалнијих, док је често могуће видети примере ad hoc инвентивности запослених који на духовите начине креирају натписе у излозима који су најчешће руком исписани. Док велики број оваквих места показује ентузијазам власника да изграде посебан идентитет, указујући истовремено на које начине типографија и писмо могу да доживе своју трансформацију и развој у јавном простору, примери са изложби, наизглед антиподно, сведоче о њиховој примени и поимању у радовима ликовних уметника.