POČIVŠI SVET SLOVA
autori: Olga Reljić i Olivera Batajić

Slučajno smo nabasali na njega vraćajući se sa reke prema gradu. Iz letnje gradske vreve kasnih popodnevnih časova uleteli smo u jedan počivši, sasvim smiren svet. Priroda svuda naokolo, a za poštovaoce tipografije obilje tipografskih primera. Uzela sam aparat i počela da fotografišem. Iznenadila sam se koliko je groblje staro a koliko očuvano. Čitav jedan vek niko tu nije sahranjen, a nadgrobne ploče izgledaju kao da ih je neko juče isklesao. Ne mogu reći da je ma jedna bila ili sa ružnim tipografskim rešenjem ili sa lošim izborom pisma. Rečju, sve izgleda pažljivo projektovano i promišljeno. Pitali smo se da li je to oduvek bila odlika nemačke precizne duše. Svakako smo se poneli mišlju o lepoti nadgrobnih ploča i težnjom svakog onoga ko ih pravi, a pre svega onoga ko ih naruči, da finalni proizvod bude prefinjeno remek delo, dostojno ukrašavanja mesta koje će tu sasvim sigurno stajati onoliko dugo koliko tome bilo ko bude pridavao značaj. Poslednji znak zahvalnosti.

Trebalo nam je zaista mnogo vremena da otkrijemo koje je to groblje. I preturajući po internet stranama, rekonstruišući putanju kretanja od reke prema gradu, rukovodeći se poznatim metro stanicama, pronašavši mapu groblja, saznali smo – bilo je to Staro južno groblje.

Kada je 1563. godine Minhen pogođen kugom, kapaciteti starog groblja u unutrašnjosti gradskih zidina nisu bili dovoljni za sve mrtve. Ispred južnog ulaza u grad osnovano je „Spoljašnje groblje”, kako je tada nazvano.

Sve do 18. veka na njemu nije sahranjen niko čije je ime nesto značilo, bilo je to groblje siromaha. A onda je dekretom iz 1788. zabranjeno sahranjivanje unutar zidina i malo po malo Južno groblje je postalo veoma popularno, pa su na njemu mnoge važne ličnosti pronašle svoj večni mir.

1944. godine je groblje razoreno bombama prestalo sa radom. U posleratnim godinama je pažljivo restaurirano. Od nekadašnjih 21000 grobova spašeno je oko 5000, a tragovi rata su i danas vidljivi.

To je danas najstarija zelena površina grada Minhena. Na njemu su se zadržale retke biljne i životinjske vrste tu zaštićene od spoljašnjeg sveta. Ipak karakteristično za ovo groblje su stari nadgrobni spomenici. Na mnogima se prepoznaju imena po kojima su nazvane minhenske ulice.

Istina, ostataka groblja siromaha nema. Svaki spomenik je bogato opremljen, a čini se kao i da se jurilo za vremenom, te nas je začudilo kako zapravo ima jako malo spomenika sa posvetama ispisanim gotičkim pismu. Na nekim od spomenika vidljive su posvete ispisane sanserifnim pismima vrlo modernog karaktera za kraj 19. veka. Vrlo karakteristična grupa je sanserifni grotesk. Neka od njih mogla bi se koristiti i danas, a da se ne oseti bilo koji zadah prošlog vremena.
Naravno u svemu je vrlo prisutna rimska kapitala, ili pisma koja proizilaze iz te grupe pisama. Njome su uglavnom ukrašene grupne grobnice ili one koje na pločama nose mnogo imena. Ipak najprisutnija su pisma klasicističke i prelazne antikve.
Na nekim pločama sa kraja 19. veka može se primetiti blagi uticaj secesije na slova, ali ne sasvim rođen, dok za neka pisma nismo našli korene niti objašnjenje kako su se tu našla i koji su mogući uzori za to vreme i taj prostor.
Zaintrigirali su nas nekakvi čudni spomenici koje nismo uspeli da razjasnimo – na njima nije bilo teksta, već su na svom vrhu imali vrlo čudne šlemove. Predpostavili smo da su pripadale nekim ratnicima, koji su možda po tim šlemovima bili prepoznatljivi, ili možda neznanim junacima (što je manje verovatno). Kako god, ti šlemovi imali su ulogu simbola, piktograma, te su u vizuelnom smislu komunicirale sa posetiocima onog vremena.

Svakako nas je Staro južno groblje nateralo da razmislimo o novoj temi – nadgrobnim pločama – koje mogu biti predmet podrobnog istraživanja u vizuelnom, pre svega tipografskom smislu, jer svako ko ih je naručivao i svako ko ih je pravio želelo je sigurno da da nešto najlepše iz vremena iz kojeg potiče, te se na takvim primerima mogu pratiti razvoj i trendovi mnogih kulturloško-socijalnih nivoa.

DODATAK:
Na trećem konkursu „Piši ćirilicom” predstavljeno je i pohvaljeno jedno tipografsko pismo inspirisano upravo epitafima. Ovo tipografsko pismo nosi ime Čikiriz 2004, a prezentaciju možete pogledati ovde.
U kolekciji profesora Miloš Ćirić, pored mnogih pisama koje je projektovao, nalaze se i pisma Vojničko – spomenik spomenicima, kako kaže Vukan, i pismo Epitaf – kamenorezačko kojima su bila ispisana poznata imena ljudi kojih više nema. O tim pismima pogledajte
ovde.