ПОЧИВШИ СВЕТ СЛОВА
аутори: Олга Рељић и Оливера Батајић

Случајно смо набасали на њега враћајући се са реке према граду. Из летње градске вреве касних поподневних часова улетели смо у један почивши, сасвим смирен свет. Природа свуда наоколо, а за поштоваоце типографије обиље типографских примера. Узела сам апарат и почела да фотографишем. Изненадила сам се колико је гробље старо а колико очувано. Читав један век нико ту није сахрањен, а надгробне плоче изгледају као да их је неко јуче исклесао. Не могу рећи да је ма једна била или са ружним типографским решењем или са лошим избором писма. Речју, све изгледа пажљиво пројектовано и промишљено. Питали смо се да ли је то одувек била одлика немачке прецизне душе. Свакако смо се понели мишљу о лепоти надгробних плоча и тежњом сваког онога ко их прави, а пре свега онога ко их наручи, да финални производ буде префињено ремек дело, достојно украшавања места које ће ту сасвим сигурно стајати онолико дуго колико томе било ко буде придавао значај. Последњи знак захвалности.

Требало нам је заиста много времена да откријемо које је то гробље. И претурајући по интернет странама, реконструишући путању кретања од реке према граду, руководећи се познатим метро станицама, пронашавши мапу гробља, сазнали смо – било је то Старо јужно гробље.

Када је 1563. године Минхен погођен кугом, капацитети старог гробља у унутрашњости градских зидина нису били довољни за све мртве. Испред јужног улаза у град основано је „Спољашње гробље”, како је тада названо.

Све до 18. века на њему није сахрањен нико чије је име несто значило, било је то гробље сиромаха. А онда је декретом из 1788. забрањено сахрањивање унутар зидина и мало по мало Јужно гробље је постало веома популарно, па су на њему многе важне личности пронашле свој вечни мир.

1944. године је гробље разорено бомбама престало са радом. У послератним годинама је пажљиво рестаурирано. Од некадашњих 21000 гробова спашено је око 5000, а трагови рата су и данас видљиви.

То је данас најстарија зелена површина града Минхена. На њему су се задржале ретке биљне и животињске врсте ту заштићене од спољашњег света. Ипак карактеристично за ово гробље су стари надгробни споменици. На многима се препознају имена по којима су назване минхенске улице.

Истина, остатака гробља сиромаха нема. Сваки споменик је богато опремљен, а чини се као и да се јурило за временом, те нас је зачудило како заправо има јако мало споменика са посветама исписаним готичким писму. На неким од споменика видљиве су посвете исписане сансерифним писмима врло модерног карактера за крај 19. века. Врло карактеристична група је сансерифни гротеск. Нека од њих могла би се користити и данас, а да се не осети било који задах прошлог времена.
Наравно у свему је врло присутна римска капитала, или писма која произилазе из те групе писама. Њоме су углавном украшене групне гробнице или оне које на плочама носе много имена. Ипак најприсутнија су писма класицистичке и прелазне антикве.
На неким плочама са краја 19. века може се приметити благи утицај сецесије на слова, али не сасвим рођен, док за нека писма нисмо нашли корене нити објашњење како су се ту нашла и који су могући узори за то време и тај простор.
Заинтригирали су нас некакви чудни споменици које нисмо успели да разјаснимо – на њима није било текста, већ су на свом врху имали врло чудне шлемове. Предпоставили смо да су припадале неким ратницима, који су можда по тим шлемовима били препознатљиви, или можда незнаним јунацима (што је мање вероватно). Како год, ти шлемови имали су улогу симбола, пиктограма, те су у визуелном смислу комуницирале са посетиоцима оног времена.

Свакако нас је Старо јужно гробље натерало да размислимо о новој теми – надгробним плочама – које могу бити предмет подробног истраживања у визуелном, пре свега типографском смислу, јер свако ко их је наручивао и свако ко их је правио желело је сигурно да да нешто најлепше из времена из којег потиче, те се на таквим примерима могу пратити развој и трендови многих културлошко-социјалних нивоа.

ДОДАТАК:
На трећем конкурсу „Пиши ћирилицом” представљено је и похваљено једно типографско писмо инспирисано управо епитафима. Ово типографско писмо носи име Чикириз 2004, а презентацију можете погледати овде.
У колекцији професора Милош Ћирић, поред многих писама које је пројектовао, налазе се и писма Војничко – споменик споменицима, како каже Вукан, и писмо Епитаф – каменорезачко којима су била исписана позната имена људи којих више нема. О тим писмима погледајте
овде.