ZALEĐENA TIPOGRAFIJA
author: Ana Kuzmanović Jovanović

Uprkos upozorenjima, odlučila sam se da Moskvu posetim u januaru. Htela sam da na svojoj koži osetim šta je to ruska zima. Upozorenja mojih ruskih prijatelja pokazala su se kao sasvim opravdana. Štaviše, moja poseta poklopila se sa jednom od najljućih zima u proteklih nekoliko decenija, a temperature su se svakodnevno spuštale i do -40! I to u sred grada! Takvu hladnoću zaista nisam mogla ranije ni da zamislim. Čim izađete na ulicu, lice vam prekrije tanka pokorica leda: očigledan dokaz da vaša koža diše. Istog trenutka, oči i nos vam se pune ledom. Na svet gledate kroz inje koje vam se skuplja na trepavicama. Udove ne osećate, jer na sebi imate barem šest slojeva odeće. No, sve me to nije sprečilo da otkrivam grad. Doduše, u Moskvi u januaru nisu bile moguće duge šetnje, moje inače omiljeno sredstvo upoznavanja novih gradova. Ali, zato su moskovske crkve, pozorišta i muzeji bili topli – i nebrojeni.

Moskva je prava svetska metropola. Neverovatan kolaž rasa, fizionomija i jezika, neobična kombinacija Evrope i Azije. Široki bulevari, zadivljujuće veliki hram Hrista Spasitelja, raskošne palate carske Rusije, ogromne Staljinove kule u znak trijumfa komunizma, nepregledni blokovi sivih stambenih zgrada iz sovjetskog perioda, ogromne mermerne stanice metroa, velelepni muzeji, brojna šljašteća kazina, najmoderniji tržni centri sa preskupim radnjama poznatih svetskih firmi, monumentalna pozorišta (uvek puna!)... U Moskvi je sve veliko. I razdaljine su drugačije, veće. Ali, Moskva je i grad nebrojenih malih crkava, ušuškanih uličica, restorana domaće kuhinje najrazličitijih srednjeazijskih naroda, iznenađujućih, malih, savršenih muzeja, poput onog posvećenog velikom ruskom avangardnom pesniku Majakovskom, kioska sa voćem, povrćem i piroškama. Grad kontrasta, kao i sve metropole na svetu.

Ipak, ono što ne može promaći ničijem oku jeste ruska tipografija. Kao i zemlja, svuda je upadljiva i jaka. Dominiraju stroga, nikada kitnjasta, slova, čista i jednostavna. U sebi nose dugogodišnju tradiciju, koja je početkom prošlog veka bila vrlo omiljena u stilovima mnogih drugih tipografskih kultura. Ono što je zanimljivo i sa tipografske i sa sociološke strane je to što Rusi sve prevode. Čak je i čuveni logo Mekdonaldsa, kao jedan od prepoznatljivih simbola kapitalizma, pretočen u ćirilicu. Očigledan je to dokaz o veličini Rusije i njene kulture koja nema potrebu da se bilo kome prilagođava već naprotiv, to očekuje od drugih.

Moskovljani su posebna priča. Oni nisu mnogo omiljeni u ostatku Rusije. Kažu za njih da su neljubazni, užurbani, grubi. Kako i ne bi bili, kad žive u gradu sa onolikim razdaljinama!

U moskvskom januaru sam shvatila da je moguće da životinjsko krzno ne bude samo prokaženi modni detalj, već nasušna potreba. Dakle Moskovljani, svi odreda, zimi žive umotani u krzno od glave (sa obaveznim šubarama) do pete (sa obaveznim debelim postavljenim čizmama). I novopečeni bogataši i bogatašice, i beskućnici po metro stanicama.

I moskovski psi su drugačiji. Čitala sam o nekom ruskom zoo-psihologu koji je proučavao promene u ponašanju kod moskovskih pasa lutalica. Kaže da su ih surovi uslovi zimi naučili da koriste metro. U metrou žive: spavaju, jedu, putuju. Neverovatno, ali istinito: sama sam se uverila.

Dakle, Moskva: ogromna, užurbana, preskupa, skrojena ne baš po meri čoveka, ali uzbudljiva, živopisna, puna iznenađenja. Možda je bolje poslušati savet koji ja nisam i, barem za prvu posetu, odabrati neko prikladnije godišnje doba.