ЗАЛЕЂЕНА ТИПОГРАФИЈА
аутор: Ана Кузмановић Јовановић

Упркос упозорењима, одлучила сам се да Москву посетим у јануару. Хтела сам да на својој кожи осетим шта је то руска зима. Упозорења мојих руских пријатеља показала су се као сасвим оправдана. Штавише, моја посета поклопила се са једном од најљућих зима у протеклих неколико деценија, а температуре су се свакодневно спуштале и до -40! И то у сред града! Такву хладноћу заиста нисам могла раније ни да замислим. Чим изађете на улицу, лице вам прекрије танка покорица леда: очигледан доказ да ваша кожа дише. Истог тренутка, очи и нос вам се пуне ледом. На свет гледате кроз иње које вам се скупља на трепавицама. Удове не осећате, јер на себи имате барем шест слојева одеће. Но, све ме то није спречило да откривам град. Додуше, у Москви у јануару нису биле могуће дуге шетње, моје иначе омиљено средство упознавања нових градова. Али, зато су московске цркве, позоришта и музеји били топли – и небројени.

Москва је права светска метропола. Невероватан колаж раса, физиономија и језика, необична комбинација Европе и Азије. Широки булевари, задивљујуће велики храм Христа Спаситеља, раскошне палате царске Русије, огромне Стаљинове куле у знак тријумфа комунизма, непрегледни блокови сивих стамбених зграда из совјетског периода, огромне мермерне станице метроа, велелепни музеји, бројна шљаштећа казина, најмодернији тржни центри са прескупим радњама познатих светских фирми, монументална позоришта (увек пуна!)... У Москви је све велико. И раздаљине су другачије, веће. Али, Москва је и град небројених малих цркава, ушушканих уличица, ресторана домаће кухиње најразличитијих средњеазијских народа, изненађујућих, малих, савршених музеја, попут оног посвећеног великом руском авангардном песнику Мајаковском, киоска са воћем, поврћем и пирошкама. Град контраста, као и све метрополе на свету.

Ипак, оно што не може промаћи ничијем оку јесте руска типографија. Као и земља, свуда је упадљива и јака. Доминирају строга, никада китњаста, слова, чиста и једноставна. У себи носе дугогодишњу традицију, која је почетком прошлог века била врло омиљена у стиловима многих других типографских култура. Оно што је занимљиво и са типографске и са социолошке стране је то што Руси све преводе. Чак је и чувени лого Мекдоналдса, као један од препознатљивих симбола капитализма, преточен у ћирилицу. Очигледан је то доказ о величини Русије и њене културе која нема потребу да се било коме прилагођава већ напротив, то очекује од других.  

Московљани су посебна прича. Они нису много омиљени у остатку Русије. Кажу за њих да су нељубазни, ужурбани, груби. Како и не би били, кад живе у граду са оноликим раздаљинама!

У москвском јануару сам схватила да је могуће да животињско крзно не буде само прокажени модни детаљ, већ насушна потреба. Дакле Московљани, сви одреда, зими живе умотани у крзно од главе (са обавезним шубарама) до пете (са обавезним дебелим постављеним чизмама). И новопечени богаташи и богаташице, и бескућници по метро станицама.

И московски пси су другачији. Читала сам о неком руском зоо-психологу који је проучавао промене у понашању код московских паса луталица. Каже да су их сурови услови зими научили да користе метро. У метроу живе: спавају, једу, путују. Невероватно, али истинито: сама сам се уверила.

Дакле, Москва: огромна, ужурбана, прескупа, скројена не баш по мери човека, али узбудљива, живописна, пуна изненађења. Можда је боље послушати савет који ја нисам и, барем за прву посету, одабрати неко прикладније годишње доба.