GRAD POD CRVENIM BEDEMIMA
autor: Olivera Batajić

Imala sam tu sreću da u Granadi budem smeštena baš pod same zidine Alambre (Alhambra). Spavala sam naslonjena na njen trbuh. Sa terase, sa desne strane nazirala su se brdašca puna nekakvih rupa. Beše to Sakromonte (Sacromonte). Pravo ispred je bio trgić gde su počinjale arapske radnjice sa čajevima i miomirisne čajdžinice. A tamo skroz na levoj strani, iza zvonika crkve sv. Ane, naslućivao se grad u kojem žive Španci. Tu možda i počinje Španija, pomislila sam. I sve na kraju zaokruženo planinom Sjera Nevada (Sierra Nevada).

Prvo ime grada bilo je Ilbir (Ilbyr) dok su na tom podneblju živeli Grci. Kada su ih Rimljani kolonizovali grad menja ime u Ilibris (Illibris), a tek kada su Arapi u 8. veku osvojili poluostrvo grad dobija ime Granada, što na španskom znači nar. Arapi su tu zatekli ime Garnat-al-Yahud što znači Granada Jevreja jer je veliki deo stanovništva tada bilo jevrejsko. Bio je to poslednji muslimanski grad koji su hrišćani osvojili 1492. godine.
Interesantno je bilo učestvovati u svakodnevnom životu toliko izmešanih kultura. Svaki dan možete oploviti svet. I to je divno. Toliko različito i svojstveno, a sve je nekako tu, u suživotu. I što je najinteresantnije ništa ne izgleda kao višak, i sve se savršeno uklapa, a na svakom ćošku vidite otiske svih tih civilizacija.

„Brdašca puna rupa” popunjena su Romima koji žive po tim takozvanim pećinama. Neki su tu već toliko dugo i flamenkom su uspeli da zarade dovoljno novca da rupe u zemlji oblože malterom i tako naprave kućice smešnih oblika, ne prilagođavajući prostor sebi, nego sebe prostoru. Iako su doneli ponešto iz „civilizacije” nisu narušili prirodu koja im je pružila gostoprimstvo. I tu, na samom početku puta, uvek ima mnogo turista. Tek skroz na vrhu planine, kako je zovu, žive oni kojih se turizam ne dotiče mnogo – isposnici. Bar su tamo živeli. Sada su, navodno, tu utočište našli nekakvi neo-hipici iz Španije i ostalih evropskih zemalja.

Arapski deo Albajsin (Albaicin), dakle onaj pravo predamnom, pun je ljubaznih ljudi. Proizvodi dolaze tu direktno iz Maroka. Prodavci nisu napadni i vrlo su pažljivi u objašnjavanju tajni čajeva. Pre nego što sam kupila tri kesice od žene sa čarobnim očima, utonula sam u bezbroj magičnih mirisa, i čula za svaki po neku kratku priču. Čajeve sada pijem u posebnim prilikama.
Čajdžinice (teteria) drže isto oni, Arapi, afrički. Ukusi su drugačiji od onih koje sam namirisala u radnji. Sigurno ih spravljaju na neki drugačiji način nego što ja praktikujem. Naokolo puše se nargile. Sve je šareno i veselo.

Iza crkve svete Ane vrvi jedan evropski život. Puno radnji koje možete pronaći svuda. Ali ove su znatno manje. Nisu pretrpane, a roba je probrana. Kada se umorite prisednete da popijete piće, osvežite se toplom čokoladom i ćurosima (Chocolate con Churros) – slatkim (nezaobilaznim) specijalitetom Španije. Ćurose umočite u čokoladu i u slast pojedete. Uveče osveženje je u vidu tapasa. Naručite piće a uz piće stigne i meze. Ovo je jedini grad u kojem je tapas gostoprimstvo (ne plaća se). Koliko pića naručite toliko tanjira različite hrane dobijete. Ako ste u izrelskom kafiću, dobićete njihove specijalitete, ako ste u arapskom, arapske i tako redom.

Granada je pre svega univerzitetski grad. Univerzitet potiče iz 16. veka, i na njemu se nalazi poslednji lektorat za srpskohrvatski jezik na iberijskom poluostrvu. Upoznala sam neke studente koji pohađaju taj kurs. Ima ih dosta.

Na vrhu svega, kao neka kruna, ponosno stoji Alambra (na arapskom = Al Hamra' – Crvena tvrđava). Dok se penjete do ulaza u Drugi Svet celim putem dočekuje vas voda. Neumorno juri vama u susret. Arapi su vodu koristili kao muziku. I stvarno svuda je ima! Od velikih, do malih fontana, česmi, kanala kraj stepenica. Sve je pod vodom, i svaka drugačije zvuči. Blizu prostorija nekadašnjeg harema nežnije i tiše, a kraj vladareve sobe jako i samouvereno.
Alambra je mavarska tvorevina. Izgradnja je započeta za vreme hrišćanske Rekonkiste (Reconquista) u kasnom 13. veku za vreme vladavine Al Ahmara i njegovih naslednika. Gradila su je tri osvajača. A ideja je bila da se napravi raj na zemlji. Osim silnom vodom, tvrđava i palata okružene su prelepim vrtovima poznatijim kao Generalife (Generalife).
Često se tom vremenu i tadašnjim španskim hrišćanima pripisuje kako su kulturološki bili daleko nazadniji od Arapa koji su tu pre njih vladali. Zidovi tvrđave i unutrašnjost dvora prekriveni su arabesknom kaligrafijom, ali imena umetnika su potpuno nepoznata. Čuli smo jednog vodiča kako objašnjava da čipkana fasada nije klesana već da su pravili gipsane kalupe. Kako god, zadivljujuće je, te pred rukotvorinama ostajete bez daha, spremni da satima putujete udubljenjima kaligrafskih poteza.

I dok tužno milite ka autoputu napuštajući ovaj čudesni grad pomislite da ste se upravo probudili iz nekakvog sna a da je vreme za vas tamo stajalo.