ГРАД ПОД ЦРВЕНИМ БЕДЕМИМА
аутор: Оливера Батајић

Имала сам ту срећу да у Гранади будем смештена баш под саме зидине Аламбре (Alhambra). Спавала сам наслоњена на њен трбух. Са терасе, са десне стране назирала су се брдашца пуна некаквих рупа. Беше то Сакромонте (Sacromonte). Право испред је био тргић где су почињале арапске радњице са чајевима и миомирисне чајџинице. А тамо скроз на левој страни, иза звоника цркве св. Ане, наслућивао се град у којем живе Шпанци. Ту можда и почиње Шпанија, помислила сам. И све на крају заокружено планином Сјера Невада (Sierra Nevada).

Прво име града било је Илбир (Ilbyr) док су на том поднебљу живели Грци. Када су их Римљани колонизовали град мења име у Илибрис (Illibris), а тек када су Арапи у 8. веку освојили полуострво град добија име Гранада, што на шпанском значи нар. Арапи су ту затекли име Garnat-al-Yahud што значи Гранада Јевреја јер је велики део становништва тада било јеврејско. Био је то последњи муслимански град који су хришћани освојили 1492. године.
Интересантно је било учествовати у свакодневном животу толико измешаних култура. Сваки дан можете опловити свет. И то је дивно. Толико различито и својствено, а све је некако ту, у суживоту. И што је најинтересантније ништа не изгледа као вишак, и све се савршено уклапа, а на сваком ћошку видите отиске свих тих цивилизација.

„Брдашца пуна рупа” попуњена су Ромима који живе по тим такозваним пећинама. Неки су ту већ толико дуго и фламенком су успели да зараде довољно новца да рупе у земљи обложе малтером и тако направе кућице смешних облика, не прилагођавајући простор себи, него себе простору. Иако су донели понешто из „цивилизације” нису нарушили природу која им је пружила гостопримство. И ту, на самом почетку пута, увек има много туриста. Тек скроз на врху планине, како је зову, живе они којих се туризам не дотиче много – испосници. Бар су тамо живели. Сада су, наводно, ту уточиште нашли некакви нео-хипици из Шпаније и осталих европских земаља.

Арапски део Албајсин (Albaicin), дакле онај право предамном, пун је љубазних људи. Производи долазе ту директно из Марока. Продавци нису нападни и врло су пажљиви у објашњавању тајни чајева. Пре него што сам купила три кесице од жене са чаробним очима, утонула сам у безброј магичних мириса, и чула за сваки по неку кратку причу. Чајеве сада пијем у посебним приликама.
Чајџинице (teteria) држе исто они, Арапи, афрички. Укуси су другачији од оних које сам намирисала у радњи. Сигурно их справљају на неки другачији начин него што ја практикујем. Наоколо пуше се наргиле. Све је шарено и весело.

Иза цркве свете Ане врви један европски живот. Пуно радњи које можете пронаћи свуда. Али ове су знатно мање. Нису претрпане, а роба је пробрана. Када се уморите приседнете да попијете пиће, освежите се топлом чоколадом и ћуросима (Chocolate con Churros) – слатким (незаобилазним) специјалитетом Шпаније. Ћуросе умочите у чоколаду и у сласт поједете. Увече освежење је у виду тапаса. Наручите пиће а уз пиће стигне и мезе. Ово је једини град у којем је тапас гостопримство (не плаћа се). Колико пића наручите толико тањира различите хране добијете. Ако сте у изрелском кафићу, добићете њихове специјалитете, ако сте у арапском, арапске и тако редом.

Гранада је пре свега универзитетски град. Универзитет потиче из 16. века, и на њему се налази последњи лекторат за српскохрватски језик на иберијском полуострву. Упознала сам неке студенте који похађају тај курс. Има их доста.

На врху свега, као нека круна, поносно стоји Аламбра (на арапском = Al Hamra'  – Црвена тврђава). Док се пењете до улаза у Други Свет целим путем дочекује вас вода. Неуморно јури вама у сусрет. Арапи су воду користили као музику. И стварно свуда је има! Од великих, до малих фонтана, чесми, канала крај степеница. Све је под водом, и свака другачије звучи. Близу просторија некадашњег харема нежније и тише, а крај владареве собе јако и самоуверено.
Аламбра је маварска творевина. Изградња је започета за време хришћанске Реконкисте (Reconquista) у касном 13. веку за време владавине Ал Ахмара и његових наследника. Градила су је три освајача. А идеја је била да се направи рај на земљи. Осим силном водом, тврђава и палата окружене су прелепим вртовима познатијим као Генералифе (Generalife).
Често се том времену и тадашњим шпанским хришћанима приписује како су културолошки били далеко назаднији од Арапа који су ту пре њих владали. Зидови тврђаве и унутрашњост двора прекривени су арабескном калиграфијом, али имена уметника су потпуно непозната. Чули смо једног водича како објашњава да чипкана фасада није клесана већ да су правили гипсане калупе. Како год, задивљујуће је, те пред рукотворинама остајете без даха, спремни да сатима путујете удубљењима калиграфских потеза.

И док тужно милите ка аутопуту напуштајући овај чудесни град помислите да сте се управо пробудили из некаквог сна а да је време за вас тамо стајало.