FORMATI DIGITALNIH FONTOVA
PostScript, TrueType, OpenType
priredila: Olivera Stojadinović
februar 2006.

Digitalni fontovi smešteni su u računarima u vidu programskih zapisa – fajlova (file). Formati tih fontova, kao i njihove osobine i mogućnosti primene zavise od programskog jezika u kojima su zapisani.

Formati koji se danas najčešće sreću u Windows, Mac OS, Linux i drugim sistemima su PostScript i TrueType, a od pre nekoliko godina sve se više koriste novi OpenType fontovi. 

PostScript

PostScript je programski jezik koji služi za definiciju strana u tzv. stonom izdavaštvu (desktop publishing). Džon Vornok (John Warnock) i Čak Geške (Chuck Geschke) osnovali su Adobi (Adobe) 1982. godine i kreirali PostScript, koristeći koncept jednog ranijeg grafičkog jezika iz 1976. godine. Njegovu prvu primenu inicirao je Stiv Džobs (Steve Jobs) iz kompanije Epl (Apple) 1985, za rasterizaciju (RIP) u Apple Laser Writer štampačima. Potom PostScript postaje univerzalni programski jezik koji se koristi u grafičkim programima, a zasniva se na vektorskom opisu objekata pomoću pravih linija i tzv. Bezijeovih krivih trećeg stepena (cubic Bezier curves). Oblik je određen koordinatama tačaka koje se nalaze na crtežu i koordinatama pripadajućih kontrolnih tačaka (BCP).

Za razliku od prvobitnih fontova koji su bili definisani pomoću tačaka – bitmape, za svaku veličinu posebno, PostScript je prvi format koji koristi geometrijski crtež koji može da se uvećava i smanjuje po potrebi, kao i da se podvrgava svim drugim geometrijskim transformacijama. Ovi oblici su se rasterizacijom pretvarali u sliku željene rezolucije na štampaču.

Da bi fontovi u maloj rezoluciji zadržali svoje osobine dodato je hintovanje koje se, pored geometrijskih oblika slova, takođe nalazi u zapisu fonta. Ovi fontovi nose naziv PostScript Type 1 (za razliku od Type 3 koji nisu sadržali hintove) i do danas su u upotrebi. Type 2, zamišljen kao kompaktni format, kasnije je postao osnova za Open Type. Ova tri formata simultano su razvijana na osnovu iste ideje.

U Windows sistemima PostScript Type 1 fontovi sastoje se iz dva zapisa istog naziva sa ekstenzijama pfb i pfm. U prvom zapisu nalazi se geometrijski opis slova zajedno sa hintovima, a u drugom metrički podaci, uključujući i kern parove (parove slova sa posebnim međusobnim razmacima). Ovi zapisi su kodirani. Postoje još i pomoćni zapisi sa ekstenzijama afm i inf iz kojih se mogu pročitati metrički podaci i informacije o fontu. Na osnovu afm i inf fajlova moguće je generisati pfm. Da bi se ovi fontovi koristili i rasterizovali na ekranu doskora je bio neophodan pomoćni program Adobe Type Manager. Noviji Windows sistemi imaju ugrađenu podršku za Type 1 fontove.

U Mac OS sistemima Type 1 fontovi sastoje se takođe iz dva fajla. Karakteristike fonta nalaze se u PostScript fajlu koji ima ikonicu laserskog štampača, dok su metrički podaci zajedno sa bitmapom (u najmanje jednoj veličini), koja se koristi za ekranski prikaz, smešteni u fajl u obliku koferčeta. Ako je više fontova (obično 4) smešteno u familiju, oni imaju zajednički metrički zapis. Tek sa pojavom ATM bilo je moguće korišćenje fontova bez bitmapa.

PostScript fontovi ne mogu da se razmenjuju između Mac i Windows sistema. Takođe, oni su jednobajtni, odnosno imaju 256 slovnih mesta koja su poređana po kodnim rasporedima. Ne samo da svaki jezik mora da ima svoju kodnu stranu (pri čemu je prvih 128 znakova istovetno u svim standardnim kodnim stranama), već Windows i Mac koriste različite kodne rasporede, što dodatno otežava međusobnu komunikaciju, čak i ako se radi o istim programima koji su međusobno kompatibilni.

Od 2016. godine PostScript fontovi konačno izlaze iz upotrebe.

TrueType

TrueType format je sledeći standardni format koji ima za osnovu geometrijske crteže. Nastao je u Eplu kao takmac Adobijevim Type 1 fontovima, a glavni razlog su bile velike nadoknade koje je Adobi tražio za korišćenje Type 1 formata. TrueType se pojavio 1991. uključen u Mac OS System 7, zajedno sa nekoliko osnovnih fontova (Times Roman , Helvetica , Courier) . Epl je ubrzo licencirao TrueType Mikrosoftu, koji ga je odmah ugradio u sistem 3.1, a kod firme Monotajp (Monotype) naručio komplet fontova sličnih onima koji su se nalazili na Mekintošu ( Times New Roman, Arial i Courier New), koji su i danas standardni fontovi na sistemima Windows.

Crteži slova sastoje se iz pravih linija i Bezijeovih krivih drugog stepena (quadratic Bezier curves), koje su jednostavnije od kubnih koje koristi PostScript, ali je za definisanje oblika obično potrebno više tačaka. Razlika je takođe u tome što postoji samo jedan zapis sa oznakom ttf. Najveći napredak učinjen je na polju hintovanja, koje se razvilo u sistem instrukcija sa daleko većom sposobnošću kontrole u malim veličinama i niskim rezolucijama.

Još jedan značajan pomak koji je došao sa TrueType formatom je pojava dvobajtnih (two-byte) fontova, odnosno uvođenje unikoda. Iako postoje i TrueType fontovi koji sadrže samo jednu kodnu stranu, Mikrosoftovi sistemski fontovi podržavaju unikod, počev od sistema Windows 95 , u kome oni sadrže kodne strane koje se koriste u Evropi, dok je Windows NT potpuno zasnovan na unikodu. Takođe, Microsoft Word postaje unikod program.

Iako se oba vektorska formata zasnivaju na Bezijeovim krivama, konverzija iz jednog u drugi format malo deformiše oblike slova, a informacije o hintu takođe nije moguće automatski transformisati.

Open Type

OpenType format je zamišljen kao zajednički naslednik PostScript i TrueType formata. Prvobitno je iniciran od strane Mikrosofta koji je nastojao da od Epla dobije licencu na GX tipografsku tehnologiju u kojoj su razvijeni "pametni fontovi" pomoću kojih je lako moglo da se manipuliše različitim tipografskim oblicima u okviru istog fonta. Na žalost, ova izuzetna tehnologija bila je predviđena samo za Mekintoš, pa proizvođači softvera nisu bili zainteresovani da razvijaju programe koji neće imati verziju za Windows ili druge postojeće sisteme. Budući da ga je Epl odbio, Mikrosoft se udružio sa firmom Adobi, pa su 1996. najavili zajednički projekat OpenType, koji je u sebi trebalo da spoji sve prednosti postojećih rešenja.

Te prednosti su: multilingvalni komplet slova sa punom podrškom unikoda (65 535 kodnih mesta), zajedno sa dodatnim tipografskim varijacijama kao što su mala kapitala, ligature, razlomci, alternativni znaci, sve u okviru istog fonta. Osim toga, fontu su pridruženi programi (features) pomoću kojih ovim znacima može lako da se rukuje. Još jedna nova funkcija je kern po klasama (class kerning) koji znatno smanjuje tabele kern-parova.

Jedna od najvažnijih prednosti ovog formata je smeštanje TrueType i PostScript formata u zajednički omotač koji se u operativnom sistemu i aplikacijama ponaša kao TrueType, dok je unutrašnja struktura fonta po želji PostScript (sa ekstenzijom otf) ili TrueType (sa ekstenzijom ttf). Ovim je postignuta kompatibilnost sa svim postojećim sistemima, a svim korisnicima su postale podjednako dostupne obe tehnologije. Time je premošćen i večiti jaz koji je postojao u razmeni dokumenata izmedju Mac i PC sistema.

Još jedna značajna odluka je da mehanizam kodiranja bude slobodno dostupan, što je otvorilo mogućnost svim proizvođačima da izdaju fontove u OpenType formatu. Font Lab, savremeni program za izradu fontova, sadrži u sebi sve alate potrebne za ovaj posao.

OpenType fontovi mogu da se koriste u novijim operativnim sistemima (Windows 2000 i XP, Mac OS X) koji u sebi imaju podršku za unikod. Takođe su neophodni i unikod programi. Najrašireniji je paket Microsoft Office namenjen širokom krugu korisnika. Adobi je razvio grafičke programe Creative Suite (CS), koji koriste sve prednosti OpenType fontova. Makromedija (Macromedia) i drugi proizvođači programa za izradu veb strana napravili su programe u kojima se koristi određen broj univerzalnih unikod fontova koji su, po dogovoru, sastavni deo svih sistema. I drugi proizvođači softvera ubacili su podršku za unikod u svoje programe, pa je izbor svakim danom sve veći.

Koji format izabrati?

OpenType je svakako najbolji izbor za sve one čiji sistemi zadovoljavaju navedene uslove, a to je, ukratko, podrška unikodu. Da li izabrati njegovu PS ili TT verziju? Svaki od ovih formata nosi svoj sistem hintovanja, pa o tome treba voditi računa.

PostScript fontovi imaju svedeniji crtež nego TrueType, sa gledišta dizajnera fontova, jer sadrže tačke samo na mestima gde se linija menja: na ekstremima, mestima promene zakrivljenosti i na uglovima. To je logika koju slede i programi za crtanje, pa prilikom pretvaranja slova u krive tačke ostaju na istim mestima. Drajveri za profesionalne štampače i osvetljivače pisani su u PostScript programskom jeziku , pa se fontovi štampaju bez konverzije. Hintovanje je relativno jednostavno i uz odgovarajuće podešavanje može da se obavi automatski. Prikaz fonta je uvek dobar osim na ekranu u malim veličinama i rezolucijama, gde TrueType ima prednost. Kod kvalitetnih monitora visoke rezolucije, uz optičke korekcije pomoću standardne (antialiasing) i Clear Type tehnologije, prednosti TT hintovanja gube na značaju.

Stariji sistemi i programi koji ne podržavaju unikod ograničeni su na jednobajtne fontove koji mogu da koriste samo prvih 256 slovnih mesta. Fontovi u TrueType formatu su kvalitetni samo kada su u pitanju profesionalno hintovani originali nabavljeni od proizvođača. "Klonovi" koji su nastali automatskom konverzijom iz PostScript u TrueType ne zadovoljavaju svojim kvalitetom, pa ih treba izbegavati. Zbog toga je sigurnije opredeliti se za Type 1 format.

Kada je u pitanju štampanje, paradoksalno je da TrueType fontovi ponekad lakše "prolaze" kroz PostScript drajvere, jer ih on sam konvertuje u PS format, dok isti drajver može da odbije PostScript fontove koji imaju neku grešku u generisanju.

Ukoliko dizajner sam generiše font, lakše je da izabere PostScript format, jer će tu postići bolje rezultate ako pravilno podesi parametre. U novijim sistemima treba koristiti za generisanje FontLab (bez obzira koji se program koristi za crtanje slova), jer su u njemu dostupni za podešavanje svi potrebni podaci o fontu koji obezbeđuju da ga novi programi pravilno prepoznaju.

Literatura:

Wikipedia: OpenType
Wikipedia: PostScript
Wikipedia: TrueType

Microsoft Typography: What Is TrueType
Microsoft Typography: TrueType History

Adobe: Introduction to OpenType
Microsoft Typography: Open Type Specification