ФОРМАТИ ДИГИТАЛНИХ ФОНТОВА
PostScript, TrueType, OpenType
приредила: Оливера Стојадиновић
фебруар 2006.

Дигитални фонтови смештени су у рачунарима у виду програмских записа – фајлова (file). Формати тих фонтова, као и њихове особине и могућности примене зависе од програмског језика у којима су записани.

Формати који се данас најчешће срећу у Windows, Mac OS, Linux и другим системима су PostScript и TrueType, а од пре неколико година све се више користе нови OpenType фонтови. 

PostScript

PostScript је програмски језик који служи за дефиницију страна у тзв. стоном издаваштву (desktop publishing). Џон Ворнок (John Warnock) и Чак Гешке (Chuck Geschke) основали су Адоби (Adobe) 1982. године и креирали PostScript, користећи концепт једног ранијег графичког језика из 1976. године. Његову прву примену иницирао је Стив Џобс (Steve Jobs) из компаније Епл (Apple) 1985, за растеризацију (RIP) у Apple Laser Writer штампачима. Потом PostScript постаје универзални програмски језик који се користи у графичким програмима, а заснива се на векторском опису објеката помоћу правих линија и тзв. Безијеових кривих трећег степена (cubic Bezier curves). Облик је одређен координатама тачака које се налазе на цртежу и координатама припадајућих контролних тачака (BCP).

За разлику од првобитних фонтова који су били дефинисани помоћу тачака – битмапе, за сваку величину посебно, PostScript је први формат који користи геометријски цртеж који може да се увећава и смањује по потреби, као и да се подвргава свим другим геометријским трансформацијама. Ови облици су се растеризацијом претварали у слику жељене резолуције на штампачу.

Да би фонтови у малој резолуцији задржали своје особине додато је хинтовање које се, поред геометријских облика слова, такође налази у запису фонта. Ови фонтови носе назив PostScript Type 1 (за разлику од Type 3 који нису садржали хинтове) и до данас су у употреби. Type 2, замишљен као компактни формат, касније је постао основа за Open Type. Ова три формата симултано су развијана на основу исте идеје.

У Windows системима PostScript Type 1 фонтови састоје се из два записа истог назива са екстензијама pfb и pfm. У првом запису налази се геометријски опис слова заједно са хинтовима, а у другом метрички подаци, укључујући и керн парове (парове слова са посебним међусобним размацима). Ови записи су кодирани. Постоје још и помоћни записи са екстензијама afm и inf из којих се могу прочитати метрички подаци и информације о фонту. На основу afm и inf фајлова могуће је генерисати pfm. Да би се ови фонтови користили и растеризовали на екрану доскора је био неопходан помоћни програм Adobe Type Manager. Новији Windows системи имају уграђену подршку за Type 1 фонтове.

У Mac OS системима Type 1 фонтови састоје се такође из два фајла. Карактеристике фонта налазе се у PostScript фајлу који има иконицу ласерског штампача, док су метрички подаци заједно са битмапом (у најмање једној величини), која се користи за екрански приказ, смештени у фајл у облику коферчета. Ако је више фонтова (обично 4) смештено у фамилију, они имају заједнички метрички запис. Тек са појавом АТМ било је могуће коришћење фонтова без битмапа.

PostScript фонтови не могу да се размењују између Mac и Windows система. Такође, они су једнобајтни, односно имају 256 словних места која су поређана по кодним распоредима. Не само да сваки језик мора да има своју кодну страну (при чему је првих 128 знакова истоветно у свим стандардним кодним странама), већ Windows и Mac користе различите кодне распореде, што додатно отежава међусобну комуникацију, чак и ако се ради о истим програмима који су међусобно компатибилни.

Од 2016. године PostScript фонтови коначно излазе из употребе.

TrueType

TrueType формат је следећи стандардни формат који има за основу геометријске цртеже. Настао је у Еплу као такмац Адобијевим Type 1 фонтовима, а главни разлог су биле велике надокнаде које је Адоби тражио за коришћење Type 1 формата. TrueType се појавио 1991. укључен у Mac OS System 7, заједно са неколико основних фонтова (Times Roman , Helvetica , Courier) . Епл је убрзо лиценцирао TrueType Микрософту, који га је одмах уградио у систем 3.1, а код фирме Монотајп (Monotype) наручио комплет фонтова сличних онима који су се налазили на Мекинтошу ( Times New Roman, Arial и Courier New), који су и данас стандардни фонтови на системима Windows.

Цртежи слова састоје се из правих линија и Безијеових кривих другог степена (quadratic Bezier curves), које су једноставније од кубних које користи PostScript, али је за дефинисање облика обично потребно више тачака. Разлика је такође у томе што постоји само један запис са ознаком ttf. Највећи напредак учињен је на пољу хинтовања, које се развило у систем инструкција са далеко већом способношћу контроле у малим величинама и ниским резолуцијама.

Још један значајан помак који је дошао са TrueType форматом је појава двобајтних (two-byte) фонтова, односно увођење уникода. Иако постоје и TrueType фонтови који садрже само једну кодну страну, Микрософтови системски фонтови подржавају уникод, почев од система Windows 95 , у коме они садрже кодне стране које се користе у Европи, док је Windows NT потпуно заснован на уникоду. Такође, Microsoft Word постаје уникод програм.

Иако се оба векторска формата заснивају на Безијеовим кривама, конверзија из једног у други формат мало деформише облике слова, а информације о хинту такође није могуће аутоматски трансформисати.

Open Type

OpenType формат је замишљен као заједнички наследник PostScript и TrueType формата. Првобитно је инициран од стране Микрософта који је настојао да од Епла добије лиценцу на GX типографску технологију у којој су развијени „паметни фонтови” помоћу којих је лако могло да се манипулише различитим типографским облицима у оквиру истог фонта. На жалост, ова изузетна технологија била је предвиђена само за Мекинтош, па произвођачи софтвера нису били заинтересовани да развијају програме који неће имати верзију за Windows или друге постојеће системе. Будући да га је Епл одбио, Микрософт се удружио са фирмом Адоби, па су 1996. најавили заједнички пројекат OpenType, који је у себи требало да споји све предности постојећих решења.

Те предности су: мултилингвални комплет слова са пуном подршком уникода (65 535 кодних места), заједно са додатним типографским варијацијама као што су мала капитала, лигатуре, разломци, алтернативни знаци, све у оквиру истог фонта. Осим тога, фонту су придружени програми (features) помоћу којих овим знацима може лако да се рукује. Још једна нова функција је керн по класама (class kerning) који знатно смањује табеле керн-парова.

Једна од најважнијих предности овог формата је смештање TrueType и PostScript формата у заједнички омотач који се у оперативном систему и апликацијама понаша као TrueType, док је унутрашња структура фонта по жељи PostScript (са екстензијом otf) или TrueType (са екстензијом ttf). Овим је постигнута компатибилност са свим постојећим системима, а свим корисницима су постале подједнако доступне обе технологије. Тиме је премошћен и вечити јаз који је постојао у размени докумената измедју Mac и PC система.

Још једна значајна одлука је да механизам кодирања буде слободно доступан, што је отворило могућност свим произвођачима да издају фонтове у OpenType формату. Font Lab, савремени програм за израду фонтова, садржи у себи све алате потребне за овај посао.

OpenType фонтови могу да се користе у новијим оперативним системима (Windows 2000 и XP, Mac OS X) који у себи имају подршку за уникод. Такође су неопходни и уникод програми. Најраширенији је пакет Microsoft Office намењен широком кругу корисника. Адоби је развио графичке програме Creative Suite (CS), који користе све предности OpenType фонтова. Макромедија (Macromedia) и други произвођачи програма за израду веб страна направили су програме у којима се користи одређен број универзалних уникод фонтова који су, по договору, саставни део свих система. И други произвођачи софтвера убацили су подршку за уникод у своје програме, па је избор сваким даном све већи.

Који формат изабрати?

OpenType је свакако најбољи избор за све оне чији системи задовољавају наведене услове, а то је, укратко, подршка уникоду. Да ли изабрати његову PS или TT верзију? Сваки од ових формата носи свој систем хинтовања, па о томе треба водити рачуна.

PostScript фонтови имају сведенији цртеж него TrueType, са гледишта дизајнера фонтова, јер садрже тачке само на местима где се линија мења: на екстремима, местима промене закривљености и на угловима. То је логика коју следе и програми за цртање, па приликом претварања слова у криве тачке остају на истим местима. Драјвери за професионалне штампаче и осветљиваче писани су у PostScript програмском језику , па се фонтови штампају без конверзије. Хинтовање је релативно једноставно и уз одговарајуће подешавање може да се обави аутоматски. Приказ фонта је увек добар осим на екрану у малим величинама и резолуцијама, где TrueType има предност. Код квалитетних монитора високе резолуције, уз оптичке корекције помоћу стандардне (antialiasing) и Clear Type технологије, предности TT хинтовања губе на значају.

Старији системи и програми који не подржавају уникод ограничени су на једнобајтне фонтове који могу да користе само првих 256 словних места. Фонтови у TrueType формату су квалитетни само када су у питању професионално хинтовани оригинали набављени од произвођача. „Клонови” који су настали аутоматском конверзијом из PostScript у TrueType не задовољавају својим квалитетом, па их треба избегавати. Због тога је сигурније определити се за Type 1 формат.

Када је у питању штампање, парадоксално је да TrueType фонтови понекад лакше „пролазе” кроз PostScript драјвере, јер их он сам конвертује у PS формат, док исти драјвер може да одбије PostScript фонтове који имају неку грешку у генерисању.

Уколико дизајнер сам генерише фонт, лакше је да изабере PostScript формат, јер ће ту постићи боље резултате ако правилно подеси параметре. У новијим системима треба користити за генерисање FontLab (без обзира који се програм користи за цртање слова), јер су у њему доступни за подешавање сви потребни подаци о фонту који обезбеђују да га нови програми правилно препознају.

Литература:

Wikipedia: OpenType
Wikipedia: PostScript
Wikipedia: TrueType

Microsoft Typography: What Is TrueType
Microsoft Typography: TrueType History

Adobe: Introduction to OpenType
Microsoft Typography: Open Type Specification