старо за НОВО!
Брендирање Србије 1
аутор: Оливера Батајић
септембар 2006.
Ако сте овог лета ишли на пут, макар и на викенд, сигурно сте са собом понели или Плазму или Смоки. Или оба. Ако сте ишли у посету својим пријатељима (у дијаспори) у иностранство сасвим је могуће да сте им као поклон понели неку од ових посластица. Ако сте се пак одмарали уз реку, или читали у хладовини неку занимљиву књигу могуће је да сте несвесно грабили из шушкавих кесица. Смоки и Плазма, осим што се диче силним наградама, заиста јесу један од кључних представника наше прехрамбене индустрије. И оба производа су нешто што би препознали у мору других и примамљивих, јер већина нас уз њих је расла или их рекламирала наоколо као нешто јединствено, немерљиво са другим производима из исте фамилије, широм света. Поред нутритивног квалитета одликовале су се и тим препознатљивим изгледом, изгледом времена које је далеко иза нас, чак и пре оног пуног промена. Интересантно, оба са доминантним црвеним колоритом. Овог лета добро позната паковања су се „осавременила”. Било је то шокантно. Иако делује исто, промена је драстична. Да ли из револта што се „дирнуло у светињу” или што старом дизајну не недостаје баш много осим та свуда присутна дигитализација.
СМОКИ
(Произвођач: Штарк, Београд)
Да ће се дизајн кесице за Смоки променити чула сам још почетком ове године. Одмах сам бурно реаговала, а саговорник, који је учествовао у мењању старе амбалаже рекао је „Видећеш да нећеш ни приметити промену”. Вест сам, наравно, проширила и сви су реаговали баш као и ја. Размишљала сам зашто је то тако и схватила да се појавом компјутера у нас дизајн много чега променио нагоре. Уместо да нам моћна, како је многи сматрају, алатка омогући да чинимо чуда, ослонили смо се на брзину реализације пројеката и тежња за дугорочнијим и самим тим квалитетнијим решењима, спонтано је нестала. Компјутер и графички програми данас су свима доступни те је свако дизајнер а самим тим потенцијални креатор естетског дела наше планете. Зато се страствени потрошачи ових производа плаше за будући изглед онога у чему уживају. У савременом свету, пуном брзине, промена је неопходна као постулат опстанка на тржишту. Са друге стране ту је агенцијско-тимски рад у којем је сваки идентитет избрисан. Послови се преносе са једног на другог дизајнера, а коначни производ бива центрифугиран што од стране наручиоца што од пребацивања из руке у руку (дизајнер 1, 2, арт директори, маркетиншки стручњаци и ини).
Оно што је на новом паковању Смокија ново јесте шминка, рекла бих. Писмо којим је назив производа био исписан, словима вероватно нацртаним руком, помало оштрим, замењено је новом верзијом смокичастијег писма, овог пута вероватно направљеном у рачунару. Златно-браон-бела линија такође је добила облине које обујмљују прозорчић иза којег су раније вирили смокчићи необавезно се размрљавајући и прљајући некада чисте прозоре, преко којих сте можда могли да утврдите свежину робе и њену оштећеност у транспорту, а сада је ту фотографија увек свежих и уредно сложених комадића. Заштитни знак произвођача (Штарк) истакнут је, што је за похвалу, као и дефиниција производа која је као потпис смештена испод уредног прозорчића. Све у свему могло је и без тог летњег освежења.
Нови дизајн паковања: Afirma FCB
ПЛАЗМА
(Произвођач: Бамби, Пожаревац)
Прича о Плазми мало је другачија. Оно што се прво примети на редизајнираном паковању јесте да је нестала Бамбика!!! Плазма кекс ће ускоро прославити 40. рођендан, а последњих 26 година кутију је красила слика девојчице познате под именом Бамбика. Прва Бамбика изабрана је 1980. године (Оливера Николић из Пожаревца) а друга 2000. (Александра Недошан из Кикинде). Тада се мењао и дизајн самог паковања. Сећам се да је те 2000. године нестала читава колекција фотографија са полеђине амбалаже која ми је уливала поверење у оно што једем. Тада, највише ме је фасцинирала фотографија са спортистом и била сам сигурна да ћу, ако једем Плазму, моћи све. А онда су се сви разбежали са кутије. Нестали су и листићи који су нас информисали о нутритивној вредности, као и класје које је симболизовало нашу пољопривреду, макар оног северног дела земље. Оно што је остало биле су упечатљиве хоризонталне беле линије и типографија.
Са најновијег паковању побегли су и Бамбика и упечатљиве линије. Писмо је промењено. Побегло је и светло из црвене боје, те иако је паковање сада лакирано, не делује свеже. Чак и оно сунце покушава из све снаге да сија, али му баш не полази за руком. Оно што је дефинитивно боље јесте типографија. Писмо изабрано за логотип производа, у односу на старо које је са тешким сивим оквиром изгледало као да виси на некој мермерној плочи, лепршавије је и читљивије. И оно, као и ново писмо на амбалажи Смокија, прати облине самог кекса. Писмо изабрано за потпис (слоган) непривлачно је и лоше. Потпис у овом случају чини слоган „Прави избор... Било када, било где!”. Нисам баш разумела те три тачке. Да ли онај који купује производ размишља, двоуми се, бира други производ? Да ли је то моменат напетог ишчекивања? Или морамо да погледамо рекламни спот да би схватили садржај те три тачке?
На полеђини кутије, уместо сувопарних нутритивних података на разним језицима са претходног паковања, у измаглици се појављују беле линије на црвеној позадини (или обрнуто) побегле са предње стране, а на мајици можда одрасле Бамбике. Док на претходним паковањима Бамбике у чуду дижу руке, ова нова на посебан начин, трудећи се да га што мање дотакне, придржава примерак кекса кисело се смешкајући погледа упртог у листу хранљивих вредности.
Као пријатно изненађење долази сакривено унутрашње паковање. Отворите кутију и хоп! Уместо белог целофана, како је то пре изгледало, појави се једно типографски освежавајуће решење.
Пријатељи из Немачке који Плазму набављају у некаквој турској радњи рекли су ми да су они видели сасвим другачије паковање. Наиме тамо је истакнуто име произвођача те огромним словима пише Бамби, а онај ко купује производ ваљда зна да је унутра Плазма. А шта би друго било?
Нови дизајн паковања: McCann Erickson Beograd
ИМЛЕК
И ту причи није крај, као ни лету.
Недавно се завршио Имлеков конкурс за најбољу кравицу која ће красити ново паковање млека. Право учешћа на конкурсу имала су деца, а о томе која ће се кравица од 202 предложене наћи на паковању одлучује се гласањем у галерији Озон на изложби радова која траје од 30. августа до 4. септембра.
Опет, можда је све само ствар навике и спорог прилагођавања променама.
[...]
Након што је текст старо за Ново! објављен, на тржишту се појавио још један новитет: Прима штапићи. Њих такође производи Штарк и верујем да је дизајн радила иста агенција.
Горе поменути верни поштоваоци у овом случају ствар ће још трагичније доживети јер осим паковања променио се и сам производ, а смањила се и количина (но цена остаде иста). Сада штапићи много више сличе својим европским рођацима. Глазирани су и танки. Ваљда су зато и лакши.
И у овом случају као и код новог Смокија нестао је прозорчић, а наместо њега појавила се савршена фотографија војске штапића. Сада више нећете моћи са негодовањем да склоните у рафу кесицу у којој је много поломљених штапића. Знам и оне који су бирали кесице по загорелости производа, јер такве више воле, али такве је сада немогуће препознати.
Писмо употребљено за логотип производа мало се променило. P тежи да постане T па да се штапићи уместо Прима зову Трима. Слова постојећег логотипа поред ефекта познатог у програму фотошоп као glow, добијају још један emboss ефекат, а све у циљу постизања што сладуњавијег решења за паковање. На жутој заставици истакнуто је да су штапићи слани, што се на старом паковању тешко примећивало, али писмо које је за то упутство искориштено изгледа као да је преузето са неког сајта са бесплатним фонтовима на којима се обично налазе они који су нескладни по сваком питању.
И кесицу је сада много лакше окачити у полици у продавници, али ју је због тога много теже отворити. Можда би требало негде додати испрекидане линије и стилизован цртеж маказа.
Тема: Брендирање Србије
А кравица?
Предизборна типографија
КОМЕНТАРИ на текст
Ух, преживео сам.
Капирам носталгију за handmade дизајном и слажем се да је појавом компјутера већи проценат крш, али не свиђа ми се што се та прича налази у оквиру текста под насловом Смоки. Констатација да данас свако може бити дизајнер у комбинацији са оним „шминка” (ја бих пре рекао facelifting, то ми је била намера) могла би некога ко није видео амбалажу да наведе на помисао да све пршти од patterna и embossa. Истина је да у овом редизајну није коришћено ништа од „компјутерских благодети” и да је све ово изводљиво и без компјутера, тако да та прича у овом контексту не стоји.
Откако се Смоки појавио у продаји и на ТВ-у морам признати да сам јако задовољан како изгледа. Чак и минималне(?) измене које су на захтев клијента рађене после мог одласка из Афирме, због којих сам се пре пар месеци много нервирао, сада ми изгледају оправдане и логичне. Наиме, вратили су оштре ивице на доњим деловима вертикала код „м” и „к” (типографски оправдано – ти то боље знаш), значи писмо је било за ту нијансу још смокичастије и променили су фонт на „флипс са кикирикијем”.
Реалност је да је Смоки морао да пређе у metallized амбалажу због квалитета самог производа, да би остао што свежији, што аутоматски искључује ствар за коју смо највише везани – провидни прозорчић.
Од 4 решења која су била у финалу конкурса, међу којима је било решења сличних мом, само намуњених gradient и scribble ефектима (то бих ја назвао шминком), до тотално новог дизајна где несташни смокићи скакућу из задњег у предњи план; ово решење је, морам да будем нескроман, дефинитивно било најбоље. Највише је било – СМОКИ. Најмање сам се играо са „светињом”. Примери благог faceliftinga попут овог могу се приметити код редизајна многих европских брендова.
Задатак који сам себи поставио је био да Смоки пређе у metallized ШТО БЕЗБОЛНИЈЕ, и мислим да сам у томе успео: реакције су већином позитивне (било да су у питању људи из бранше или не), на рафовима се перципира као стари Смоки, код потрошача брзо нестаје носталгија, продаја расте због рекламирања и нове амбалаже... Задатак успешан.
Мислим да би сви ми теже прихватили нешто радикалније.
Владимир Радивојевић
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Драги Типометарци,
Управо сам смазала једно вееелико паковање Смокија. Коментаришући квалитет производа, који је некако мање природан, тврђи, сланији. Очито се ишло на хрскавост, која се, како сигурно знате, истиче у идиотској реклами за наш омиљени крц-крцкавац.
Онда је досао на ред и коментар на „New-Age-Design”: улицкан, приближен EURO-стандарду, све са материјалом за амбалажу, која се теже отвара, постојанија је, и као-личи старој, а не личи. Знам ја да је свако чудо за три дана и да ћемо се убрзо навићи на „смокичастија” слова – она оштрија од раније нико није ни примећивао, али и поред тога, наш смоки није никад успевао да се убајати по продавницама, колико смо га волели. Продавао га је укус, не и амбалажа, помало сиротињска, „социјалистичка”. Овај данашњи је намењен новим генерацијама корисника, који траже све јаче, све гласније. Нека им.
Мала илустрација: многи наши живе у белом свету, генерација горе-доле моје ћерке; сви воле Смоки; дошло неко дете у њихово окружење и од маме добило сласни крцкавац и сви погледи се по команди окрећу ка срећном створу, а у глави им оно „дај мало!” Пристојна мама каже детету: „послужи и остале”, а потом дете тужно гледа како нестају смокчићи. Даље, моја ћерка дошла кући, накуповала одмах Смоки да понесе назад – ДИЗАЈН АМБАЛАЖЕ НИЈЕ КОМЕНТАРИСАЛА, НИЈЕ НИ ПРИМЕТИЛА РАЗЛИКУ! Она је примењаш, али није гледала омот, већ је кушала оно унутра што воли.
Јавићу вам ако је приметила.
Мој коментар нема много везе са дизајном, а још мање са типографијом. Он је носталгичарски. Али, нисам одолела, напросто поклопило се конзумирање у оба правца.
Ваша одана,
Весна Тодоровић
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~