PREDIZBORNA TIPOGRAFIJA
autor: Olivera Batajić
februar 2007.

Tokom prošle godine, tačnije 28. i 29. oktobra, u našoj zemlji bio je održan referendum o izboru novog Ustava Srbije. Odmah po završetku referenduma mnoge stranke su započele svoje predizborne kampanje oblepivši grad bilbordima. Sećam se da je prvi, koji sam primetila, bio bilbord Demokratske stranke, na kojem je bio citiran pokojni premijer i nekadašnji lider te partije Zoran Đinđić. Na plavoj podlozi, zaštitnoj boji te partije i uopšte svake demokratske stranke u svetu, pisalo je „Ljudi, samo jedan život imamo...”. Ispod citata nalazio se autograf premijera. Negde sitno ispod pisao je slogan.

Pored ovog primetila sam i bilbord na kojem se nalazio Dinkić, lider stranke G17 plus, ali veoma čudnog izgleda. Bilo je komentara da je neka agencija loše izvela „peglanje” njegovog lika, pa je bilbord ubrzo nestao.

I onda kao da je nastupilo nekakvo zatišje nakon kojeg je počela prava predizborna euforija. Činilo se kao da su se sve stranke dogovorile na koji način treba da teče kompletna reklamna kampanja, ili, pak, kao da su svi imali istog trenera i pohađali iste časove za pripremu. Interesantno je da su se bilbordi svih partija prvo pojavili bez ikakvih slika. Tada, dominirala su slova. Bili su to nekada izborni slogani, koji su ukratko opisivali ciljeve stranke. Neke stranke imale su i po više sličnih u zavisnosti od toga kojem nivou populacije su se obraćali. Tako vam se moglo učiniti da isti bilbordi stoje jedni pored drugih, a kada biste zastali da pogledate shvatili biste da se poneka reč i razlikuje.

Jedina stranka koja se odmah pojavila sa velikom slikom svog lidera (doduše ne pukim portretom već likom u pokretu, valjda simulirajući akciju koja predstoji) jeste Liberalno demokratska partija. Slogan je bio „Od nas zavisi”, i drugih osim tog nije bilo.

Dakle, predizborni bilbordi bili su mahom tipografski. Sa jedne strane to je vrlo ohrabrujuće jer pruža zaista veliku slobodu. Sa druge strane mnogo je teže jer poruka mora biti jasno i brzo prenesena, u velikom moru konkurentnih stranaka. Pitala sam se da li su se kreatori tih bilborda, a sa njima i same stranke, oslonili na to da će svaki slogan, poruka, i bilo šta od teksta na bilbordima biti sa sigurnošću pročitano, shvaćeno i da će svaki birač povezati poruku sa određenom partijom. Istina na svakom od njih nalazili su se brojevi, ali to je zahtevalo (osim ako od samog početka niste znali za koga ćete glasati, pa broj odmah upamtili) da se svako upozna sa redosledom na glasačkom listiću. Mada, svi su oni već na bilbordima bili zaokruženi. Prežvakana forma sugerisanja. Pored svega nije tu bio samo problem što su svi bilbordi bili tekstualni već što se forma tog teksta od jednog do drugog nije razlikovala. Svi su koristili sanserifno pismo, vrlo sličnih oblika i vrlo slične težine. Na svim bilbordima tekst je bio jednostavno ispisan, redom, bez ikakvog pokušaja igranja sa formom. Bez ikakvog sugerisanja formom. Jedina razlika je bila što su neki koristili iskošeno pismo a neki uspravno. Da li su ovi što su pismo iskosili mislili da su ubedljiviji u toj svojoj želji da Srbiji što pre bude bolje, ostaje da vidimo u periodu koji je ispred nas.

I dok su nas nakon kratkog vremena sa svih strana u našem gradu gledala nekakva slova, nekakve poruke, koje je trebalo da upijemo i doživimo kao ono što je sasvim sigurno pravi izbor, ne mogavši da se odlučimo koje od ponuđenih tipografskih rešenja nam deluje sigurnije i ubedljivije, osvanuli su novi bilbordi sa liderima stranka koje su se kandidovale. Taman sam se bila ponadala da više nećemo morati da gledamo te likove koje smo isuviše dobro upoznali u prethodnim godinama i koje zaista ne treba više do detalja da proučavamo, oni su nam se osmehnuli. A LDP, ili bolje reći, Od nas zavisi! jer to je koalicija te su se tako i predstavljali, smatrala je da lik upravo tada treba da nestane, a da se predstave samo ubedljivim slovima slogana, zadržavši pozadinu ispunjenu mnogobrojnim demonstrantima iz 1996/97.
Opet, ta nova stara lica, sva su bila angažovana, a nisu nas samo kao kakva Mona Liza, posmatrali sa bilborda predskazujući sjajnu budućnost, samo ako broj pored njihove partije budemo zaokružili. I tako smo dobili grad ispunjen rečima i slikama. Bilo je tu sve crno na belo, ili već...

Raspitala sam se o autorima tih svih kampanja da bih saznala da je najveći broj njih imao istu agenciju za izradu tako originalnih rešenja. Čudno je bilo saznati da se suprotstavljenim strankama bavila jedna te ista reklamna agencija. Takođe je interesantno da je najvećim ovdašnjim patriotama pripremu za izbore radila upravo neka američka agencija koja je čak svoja prethodna iskustva samo primenila na našem terenu. Niti su se upoznali sa situacijom niti pravili razliku među zemljama – šablon je isti za sve.

Konačno došao je i dan izbora, 21. januar, i konačno izglasano je šta je izglasano, i šareniš je mogao da nestane iz našeg grada. Međutim, već sledećeg dana pojavilo se nekoliko bilborda sa zahvaljivanjem. Ali, nisu svi pojurili da se zahvale. Neki su to učinili proslavljajući na ulicama već prve izborne noći. A neki su nastavili da budu vredni te su sve slobodne stubove prekrili onim što Srbija nikako ne bi trebalo da zaboravi. Nema fešte sve dok je jedno pitanje ostalo nerešeno.

Danas, ako se prošetate gradom, možete primetiti više praznih, belim prelepljenih, bilborda, nego onih sa reklamama. Sve to zajedno vrlo zanimljivo izgleda – gomila platana koja tek treba oslikati. I tako beli ulivaju mi više nade u neku moguću budućnost naše zemlje nego oni ispunjeni silnim obećanjima. Eno, niz ulicu, pronašla sam i nekoliko njih ispisanih rukom neveštog grafit majstora. Ali opet neke političke sadržine. Kao da se politički virus preko njih proširio pa su sada predodređeni samo na poruke te vrste. Možda su i zato prelepljeni u belo, da bi se masivne daske pročistile i za neko vreme odmorile, da bi na sebe orne primile neku drugu tipografiju.

Tema: BRENDIRANJE SRBIJE
staro za NOVO!
A kravica?