ПРЕДИЗБОРНА ТИПОГРАФИЈА
аутор: Оливера Батајић
фебруар 2007.

Током прошле године, тачније 28. и 29. октобра, у нашој земљи био је одржан референдум о избору новог Устава Србије. Одмах по завршетку референдума многе странке су започеле своје предизборне кампање облепивши град билбордима. Сећам се да је први, који сам приметила, био билборд Демократске странке, на којем је био цитиран покојни премијер и некадашњи лидер те партије Зоран Ђинђић. На плавој подлози, заштитној боји те партије и уопште сваке демократске странке у свету, писало је „Људи, само један живот имамо...”. Испод цитата налазио се аутограф премијера. Негде ситно испод писао је слоган.

Поред овог приметила сам и билборд на којем се налазио Динкић, лидер странке Г17 плус, али веома чудног изгледа. Било је коментара да је нека агенција лоше извела „пеглање” његовог лика, па је билборд убрзо нестао.

И онда као да је наступило некакво затишје након којег је почела права предизборна еуфорија. Чинило се као да су се све странке договориле на који начин треба да тече комплетна рекламна кампања, или, пак, као да су сви имали истог тренера и похађали исте часове за припрему. Интересантно је да су се билборди свих партија прво појавили без икаквих слика. Тада, доминирала су слова. Били су то некада изборни слогани, који су укратко описивали циљеве странке. Неке странке имале су и по више сличних у зависности од тога којем нивоу популације су се обраћали. Тако вам се могло учинити да исти билборди стоје једни поред других, а када бисте застали да погледате схватили бисте да се понека реч и разликује.

Једина странка која се одмах појавила са великом сликом свог лидера (додуше не пуким портретом већ ликом у покрету, ваљда симулирајући акцију која предстоји) јесте Либерално демократска партија. Слоган је био „Од нас зависи”, и других осим тог није било.

Дакле, предизборни билборди били су махом типографски. Са једне стране то је врло охрабрујуће јер пружа заиста велику слободу. Са друге стране много је теже јер порука мора бити јасно и брзо пренесена, у великом мору конкурентних странака. Питала сам се да ли су се креатори тих билборда, а са њима и саме странке, ослонили на то да ће сваки слоган, порука, и било шта од текста на билбордима бити са сигурношћу прочитано, схваћено и да ће сваки бирач повезати поруку са одређеном партијом. Истина на сваком од њих налазили су се бројеви, али то је захтевало (осим ако од самог почетка нисте знали за кога ћете гласати, па број одмах упамтили) да се свако упозна са редоследом на гласачком листићу. Мада, сви су они већ на билбордима били заокружени. Прежвакана форма сугерисања. Поред свега није ту био само проблем што су сви билборди били текстуални већ што се форма тог текста од једног до другог није разликовала. Сви су користили сансерифно писмо, врло сличних облика и врло сличне тежине. На свим билбордима текст је био једноставно исписан, редом, без икаквог покушаја играња са формом. Без икаквог сугерисања формом. Једина разлика је била што су неки користили искошено писмо а неки усправно. Да ли су ови што су писмо искосили мислили да су убедљивији у тој својој жељи да Србији што пре буде боље, остаје да видимо у периоду који је испред нас.

И док су нас након кратког времена са свих страна у нашем граду гледала некаква слова, некакве поруке, које је требало да упијемо и доживимо као оно што је сасвим сигурно прави избор, не могавши да се одлучимо које од понуђених типографских решења нам делује сигурније и убедљивије, осванули су нови билборди са лидерима странака које су се кандидовале. Таман сам се била понадала да више нећемо морати да гледамо те ликове које смо исувише добро упознали у претходним годинама и које заиста не треба више до детаља да проучавамо, они су нам се осмехнули. А ЛДП, или боље рећи, Од нас зависи! јер то је коалиција те су се тако и представљали, сматрала је да лик управо тада треба да нестане, а да се представе само убедљивим словима слогана, задржавши позадину испуњену многобројним демонстрантима из 1996/97.

Опет, та нова стара лица, сва су била ангажована, а нису нас само као каква Мона Лиза, посматрали са билборда предсказујући сјајну будућност, само ако број поред њихове партије будемо заокружили. И тако смо добили град испуњен речима и сликама. Било је ту све црно на бело, или већ...

Распитала сам се о ауторима тих свих кампања да бих сазнала да је највећи број њих имао исту агенцију за израду тако оригиналних решења. Чудно је било сазнати да се супротстављеним странкама бавила једна те иста рекламна агенција. Такође је интересантно да је највећим овдашњим патриотама припрему за изборе радила управо нека америчка агенција која је чак своја претходна искуства само применила на нашем терену. Нити су се упознали са ситуацијом нити правили разлику међу земљама – шаблон је исти за све.

Коначно дошао је и дан избора, 21. јануар, и коначно изгласано је шта је изгласано, и шарениш је могао да нестане из нашег града. Међутим, већ следећег дана појавило се неколико билборда са захваљивањем. Али, нису сви појурили да се захвале. Неки су то учинили прослављајући на улицама већ прве изборне ноћи. А неки су наставили да буду вредни те су све слободне стубове прекрили оним што Србија никако не би требало да заборави. Нема феште све док је једно питање остало нерешено.

Данас, ако се прошетате градом, можете приметити више празних, белим прелепљених, билборда, него оних са рекламама. Све то заједно врло занимљиво изгледа – гомила платана која тек треба осликати. И тако бели уливају ми више наде у неку могућу будућност наше земље него они испуњени силним обећањима. Ено, низ улицу, пронашла сам и неколико њих исписаних руком невештог графит мајстора. Али опет неке политичке садржине. Као да се политички вирус преко њих проширио па су сада предодређени само на поруке те врсте. Можда су и зато прелепљени у бело, да би се масивне даске прочистиле и за неко време одмориле, да би на себе орне примиле неку другу типографију.

Тема: Брендирање Србије
старо за НОВО!
А кравица?