KRATKA PRIČA O KLINASTOM PISMU
autor: Olivera Batajic

Klinasto pismo predstavlja najstarije i u svoje doba najrasprostranjenije pismo na srednjem istoku koje se aktivno koristilo za pisanje u nekoliko jezika preko tri milenijuma u periodu pre nove ere. Klinasto (cuneiform) mu nije originalno ime i prvo je bilo predstavljeno kao litterae cuneatae, od latinskog cuneus što znači klin. Odnosilo se na oblike dobijene pomoću klina od kojih nastaju znaci klinastog pisma. Posebnom alatkom utiskivalo se u vlažnu glinu i tako se dobijao karakterističan potez. Oblik poteza je bio oštar, uslovljen alatkom, a i vlažnom glinom u koju je bilo jako teško utiskivati kružne (oble) poteze.

Krajem četvrtog milenijuma pre nove ere Sumeri su naselili južni deo Mesopotamije (na prostoru između reka Eufrat i Tigar, u delu koji se proteže od Persijskog zaliva do Bagdada, glavnog grada današnjeg Iraka, podeljenoj na Sumer na jugu, i Akad na severu – zemlje dva naroda koji su živela u veoma dobrim odnosima, ali koji su imali neverovatno različite jezike) gde su razvili civilizaciju zasnovanu na zemljoradnji. Pored bitnih otkrića kao što su točak i poluga otkrili su i sistem zapisivanja. Do toga je došlo iz nužnosti jer su računi, koji nisu mogli da se pamte ili prenose verbalnim putem, morali biti zapisani. Tako su i prve ploče sadržale znakove koji su predstavljali račune u vezi sa poljoprivredom.
Kasnije su se na pločama nalazili zapisi o društvenim strukturama, na primer koliko u jednoj zajednici ima pekara, koliko pivara, koliko kovača, koliko robova itd. Takođe postoje i primeri školskih ploča na kojima se sa jedne strane vidi tekst ispisan rukom učitelja, a sa druge đačka vežba. Uz pomoć takvih primera moglo se zaključiti na koji način su učili pisanje.

Prvi znaci su bili slike – predstave objekata iz prirode i života. Sve većim pojednostavljenjem pisma došlo se do piktograma a kasnije do apstraktnih stilizacija koje više nisu imale prvobitnu prepoznatljivu formu. Bio je to rezultat upisivanja klinom u glinene ploče.
Prve ploče bile su jako male i kvadratnog oblika, a smer pisanja je bio od vrha ka dnu.
Kasnije počinju da se koriste veće table u obliku pravougaonika što je nateralo pisara da promeni položaj svoje leve ruke, u kojoj se ranije nalazila ploča prilikom ispisivanja teksta. Tako je došlo do promene položaja znakova na tabli koji su bili okrenuti za 90 stepeni (suprotno od kazaljke na satu) i usled toga dolazi do potpunog nestanka piktoralne raspoznatljivosti znakova, što se jasno vidi na sledećoj slici.

Od sredine drugog milenijuma čitanje i pisanje ploča bilo je sleva nadesno, duž horizontalnih linija. Kada je svaki pojedinačni znak do tančina razrađen i doveden do svog konačnog oblika, postavljena su i stroga pravila o načinu njihovog pisanja.
Mali i jednostavni znaci, u svojim strogo određenim formama mogli su biti deo većih i kompleksnih znakova (kompozicijski sistem koji postoji i u kineskom sistemu pisanja). No, ti novi, složeni znaci nisu spojevima malih, jednostavnih, dobijali i bukvalan značenjski spoj, već se dobijalo novo značenje – pojam, ideju. (Nešto slično danas imamo u popularnim emotikonima koji se koriste u mejl i sms komunikaciji, gde se od slovnih karaktera prave slike koje svaka za sebe imaju određeno značenje.)

Ono što je vrlo interesantno je da su postojale ploče na kojima su se nalaze liste znakova koje su sasvim sigurno služile pisarima kao pomoć pri pisanju, neka vrsta prvobitnih rečnika. U svakodnevnoj upotrebi bilo je negde oko 600 znakova, što je zahtevalo jako dobru memoriju onoga koji je znao da piše.

Nešto kasnije, pokušavši da unaprede tada postojeće pismo počeli su da proširuju značenje postojećih složenih znakova. Na primer, imenice su dobile i značenje glagola, a potom i značenje vršioca radnje (zanimanje). Na kraju, posmatranjem fonetičkih sličnosti i njihovog podudaranja sa principima rebusa (čitanja znakova) gde je značenje reči „prenešeno”, motivisano njenim zvučnim vrednostima više nego (izvornim) značenjima simbola, pokazalo je efikasnost u razumevanju. Došli su na ideju da koriste piktograme koji više ne bi direktno ilustrovali određeni objekat, već zvuk izgovorene reči koja predstavlja taj objekat. To je bio prvi korak ka silabičkom (slogovnom) pisanju.

Postepeno, ta zvučna vrednost znaka postala je mnogo bitnija od značenjske. Odnos između sloga (silable) i znaka nije bio jednostavan. Rebusi (zanimljivo, danas su rebusi uglavnom igre za decu a nekada su bili jedini oblik pisanja) i slogovno pisanje povećali su mogućnosti značenja (ekspresije) reči, ali i dvoznačnost (dvosmislenost) u celom sistemu pisanja, s obzirom da su mnogi znakovi postali polivalentni, imajući nekoliko različitih značenja kao i fonetičkih vrednosti. Kako bi se rešio taj problem došlo je do treće promene – uvođenja treće vrste znakova, odrednica (determinativa). Ti znaci se nisu čitali već su se njima „dešifrovala” značenja glavnih znakova ispred kojih su oni stajali i definisali da li određeni znak treba da bude pročitan fonetski ili kao piktogram.

Tako je sistem klinastog pisanja, sa tri vrste znakova, bio u potpunosti razvijen. Znakovne reči koje su bile nosioci zvuka i značenja, slogovni znak i njegov fonetički dodatak u službi zvuka i determinativi koji su pojašnjavali široko značenje samog znaka. Grafički se nisu mogli razlikovati s obzirom da su bili sastavljeni od istih klinastih poteza. Tek kasnije je došlo do novih promena i unapređenja pisma, kada je ono uvedeno u druge jezike regiona koji su pripadali različitim jezičkim familijama.

Akađani, semitski preci Arapa i Jevreja oko 2000. godine pre nove ere postaju dominantan narod u Mesopotamiji. Tako i akadski jezik postaje glavni govorni jezik, a sumerski se polako potiskuje i ostaje sačuvan samo u religioznim knjigama i korišten samo u crkvenim službama (slučaj sa latinskim u katoličkoj crkvi).

U 18. veku pre nove ere Vavilon doživljava potpuni uspon, te sistem klinastog pisanja postaje usvojen u kraljevstvu. Isto se dešava i sa Asirijom. Takođe je poznato da se klinasto pismo koristilo i u Elamitima (glavni grad Susa – danas Iran) u jeziku Elama. Hititi iz Anatolije (današnja Turska) usvojili su neku pojednostavljenu formu klinastog pisma, a interesantno je da njihov jezik spada u grupu indoevropskih jezika. Staropersijski, koji se koristio u Persijskoj imperiji (današnji Iran), takođe se služio ovim sistemom.

Tako se klinasto pismo u periodu između 3. i 1. milenijuma pre nove ere širilo između Eufrata i Tigra do Palestine na jugu i Jermenije na severu.

Od računskih zapisa pismo na pločama polako počinje da se koristi i kao kraljevski memorandum, kao beleženje govornog jezika i, kao najvažnije, alternativni način komunikacije, beleženja misli i različitih utisaka. Tako se između ovih naroda uspostavila prva pošta pa su postojale čak i glinene koverte.

Zahvaljujući vrlo otpornom materijalu kakav predstavlja glina, veliki broj ploča opstao je do danas. Dešifrovanjem pisma došlo se do mnogih saznanja o civilizacijama u kojima su te ploče nastajale. U današnje vreme, tehnološkim razvitkom ceo proces dešifrovanja je kompjuterizovan. Postoje programi uz pomoć kojih tekst sa ploče može biti pročitan, preveden, a potom zabeležen u trajnu banku podataka. Samim tim ti isti programi mogu generisati tekst koji oponaša poteze sa glinenih ploča.

Stvaranje i razvoj klinastog pisma omogućili su da se sačuvaju mnoge himne, proročki tekstovi, kao i mnoga književna dela tog vremena. Najpoznatije među njima je Ep o Gilgamšeu, koji se prvobitno usmeno prenosio, pa je celokupno delo rekonstruisano mnogo kasnije uglavnom uz pomoć fragmenata iz biblioteke Asirskog kralja Asurbanipala (669-627. pne) u Ninivi.

U rubrici Periskop priredili smo izlet u Muzej Pergamon u Berlinu, gde se, izmedju ostalog, mogu videti i primeri klinastog pisma.