КРАТКА ПРИЧА О КЛИНАСТОМ ПИСМУ
аутор: Оливера Батајић

Клинасто писмо представља најстарије и у своје доба најраспрострањеније писмо на средњем истоку које се активно користило за писање у неколико језика преко три миленијума у периоду пре нове ере. Клинасто (cuneiform) му није оригинално име и прво је било представљено као litterae cuneatae, од латинског cuneus што значи клин. Односило се на облике добијене помоћу клина од којих настају знаци клинастог писма. Посебном алатком утискивало се у влажну глину и тако се добијао карактеристичан потез. Облик потеза је био оштар, условљен алатком, а и влажном глином у коју је било јако тешко утискивати кружне (обле) потезе.

Крајем четвртог миленијума пре нове ере Сумери су населили јужни део Месопотамије (на простору између река Еуфрат и Тигар, у делу који се протеже од Персијског залива до Багдада, главног града данашњег Ирака, подељеној на Сумер на југу, и Акад на северу – земље два народа који су живела у веома добрим односима, али који су имали невероватно различите језике) где су развили цивилизацију засновану на земљорадњи. Поред битних открића као што су точак и полуга открили су и систем записивања. До тога је дошло из нужности јер су рачуни, који нису могли да се памте или преносе вербалним путем, морали бити записани. Тако су и прве плоче садржале знакове који су представљали рачуне у вези са пољопривредом.
Касније су се на плочама налазили записи о друштвеним структурама, на пример колико у једној заједници има пекара, колико пивара, колико ковача, колико робова итд. Такође постоје и примери школских плоча на којима се са једне стране види текст исписан руком учитеља, а са друге ђачка вежба. Уз помоћ таквих примера могло се закључити на који начин су учили писање.

Први знаци су били слике – представе објеката из природе и живота. Све већим поједностављењем писма дошло се до пиктограма а касније до апстрактних стилизација које више нису имале првобитну препознатљиву форму. Био је то резултат уписивања клином у глинене плоче.
Прве плоче биле су јако мале и квадратног облика, а смер писања је био од врха ка дну.
Касније почињу да се користе веће табле у облику правоугаоника што је натерало писара да промени положај своје леве руке, у којој се раније налазила плоча приликом исписивања текста. Тако је дошло до промене положаја знакова на табли који су били окренути за 90 степени (супротно од казаљке на сату) и услед тога долази до потпуног нестанка пикторалне распознатљивости знакова, што се јасно види на следећој слици.

Од средине другог миленијума читање и писање плоча било је слева надесно, дуж хоризонталних линија. Када је сваки појединачни знак до танчина разрађен и доведен до свог коначног облика, постављена су и строга правила о начину њиховог писања.
Мали и једноставни знаци, у својим строго одређеним формама могли су бити део већих и комплексних знакова (композицијски систем који постоји и у кинеском систему писања). Но, ти нови, сложени знаци нису спојевима малих, једноставних, добијали и буквалан значењски спој, већ се добијало ново значење – појам, идеју. (Нешто слично данас имамо у популарним емотиконима који се користе у мејл и смс комуникацији, где се од словних карактера праве слике које свака за себе имају одређено значење.)

Оно што је врло интересантно је да су постојале плоче на којима су се налазе листе знакова које су сасвим сигурно служиле писарима као помоћ при писању, нека врста првобитних речника. У свакодневној употреби било је негде око 600 знакова, што је захтевало јако добру меморију онога који је знао да пише.

Нешто касније, покушавши да унапреде тада постојеће писмо почели су да проширују значење постојећих сложених знакова. На пример, именице су добиле и значење глагола, а потом и значење вршиоца радње (занимање). На крају, посматрањем фонетичких сличности и њиховог подударања са принципима ребуса (читања знакова) где је значење речи „пренешено”, мотивисано њеним звучним вредностима више него (изворним) значењима симбола, показало је ефикасност у разумевању. Дошли су на идеју да користе пиктограме који више не би директно илустровали одређени објекат, већ звук изговорене речи која представља тај објекат. То је био први корак ка силабичком (слоговном) писању.

Постепено, та звучна вредност знака постала је много битнија од значењске. Однос између слога (силабле) и знака није био једноставан. Ребуси (занимљиво, данас су ребуси углавном игре за децу а некада су били једини облик писања) и слоговно писање повећали су могућности значења (експресије) речи, али и двозначност (двосмисленост) у целом систему писања, с обзиром да су многи знакови постали поливалентни, имајући неколико различитих значења као и фонетичких вредности. Како би се решио тај проблем дошло је до треће промене – увођења треће врсте знакова, одредница (детерминатива). Ти знаци се нису читали већ су се њима „дешифровала” значења главних знакова испред којих су они стајали и дефинисали да ли одређени знак треба да буде прочитан фонетски или као пиктограм.

Тако је систем клинастог писања, са три врсте знакова, био у потпуности развијен. Знаковне речи које су биле носиоци звука и значења, слоговни знак и његов фонетички додатак у служби звука и детерминативи који су појашњавали широко значење самог знака. Графички се нису могли разликовати с обзиром да су били састављени од истих клинастих потеза. Тек касније је дошло до нових промена и унапређења писма, када је оно уведено у друге језике региона који су припадали различитим језичким фамилијама.

Акађани, семитски преци Арапа и Јевреја око 2000. године пре нове ере постају доминантан народ у Месопотамији. Тако и акадски језик постаје главни говорни језик, а сумерски се полако потискује и остаје сачуван само у религиозним књигама и кориштен само у црквеним службама (случај са латинским у католичкој цркви).

У 18. веку пре нове ере Вавилон доживљава потпуни успон, те систем клинастог писања постаје усвојен у краљевству. Исто се дешава и са Асиријом. Такође је познато да се клинасто писмо користило и у Еламитима (главни град Суса – данас Иран) у језику Елама. Хитити из Анатолије (данашња Турска) усвојили су неку поједностављену форму клинастог писма, а интересантно је да њихов језик спада у групу индоевропских језика. Староперсијски, који се користио у Персијској империји (данашњи Иран), такође се служио овим системом.

Тако се клинасто писмо у периоду између 3. и 1. миленијума пре нове ере ширило између Еуфрата и Тигра до Палестине на југу и Јерменије на северу.

Од рачунских записа писмо на плочама полако почиње да се користи и као краљевски меморандум, као бележење говорног језика и, као најважније, алтернативни начин комуникације, бележења мисли и различитих утисака. Тако се између ових народа успоставила прва пошта па су постојале чак и глинене коверте.

Захваљујући врло отпорном материјалу какав представља глина, велики број плоча опстао је до данас. Дешифровањем писма дошло се до многих сазнања о цивилизацијама у којима су те плоче настајале. У данашње време, технолошким развитком цео процес дешифровања је компјутеризован. Постоје програми уз помоћ којих текст са плоче може бити прочитан, преведен, а потом забележен у трајну банку података. Самим тим ти исти програми могу генерисати текст који опонаша потезе са глинених плоча.

Стварање и развој клинастог писма омогућили су да се сачувају многе химне, пророчки текстови, као и многа књижевна дела тог времена. Најпознатије међу њима је Еп о Гилгамешу, који се првобитно усмено преносио, па је целокупно дело реконструисано много касније углавном уз помоћ фрагмената из библиотеке Асирског краља Асурбанипала (669-627. пне) у Ниниви.

У рубрици Перископ приредили смо излет у Музеј Пергамон у Берлину, где се, између осталог, могу видети и примери клинастог писма.