JAPAN: SUŠENI OKEAN U ŠARENOJ KESICI
autor: Jana Nikolić
novembar 2006.

Kad se slegne oduševljenje zbog paketa koji je stigao iz Japana, mislim se da li me (pored ogromne zahvalnosti za trud koji su uložili Irena, Secuko i Mateja da bi sveži kolačići sa azuki pastom stigli na vreme do mene) više oduševljava esencija okeana u ovim kesicama dodataka hrani ili sama pakovanja. Njihov dizajn se ne drži pravila koja su nama poznata i bez razmišljanja se primenjuju u svakodnevnom oblikovanju prehrambenih proizvoda.

Najpre, najbliskije našim tipometarskim temama, često koriste čisto kaligrafske ispise pa tako i najbanalnija ambalaža dobija energičnu, tananu ili prefinjenu notu kojoj kombinacija boja menja kontekst i daje tradicionalni ili savremeni duh. U tako sabijenim uslovima življenja, sa mnogo ljudi na malom prostoru, sa mikro stanovima i kapsulama u kojima biznismeni u prolazu mogu da prespavaju, pretpostavljam da je više nego poželjno da ambalaža u mnoštvu drugih proizvoda bude potpuno pročišćena, sa osnovnim podacima jednostavno pozicioniranim. Kod nas se proizvodi za prevlast na rafu još uvek bore bučnošću a ne dostojanstvom i samouverenošću u kvalitet sa tananom dozom duhovitosti.

Na ovih par pakovanja nasmejale su me jednostavne stilizacije šerpica, ribe, recikliranog drvoreza sa motivom talasa (bez ustručavanja crvene boje), preslatke devojčice koja grli ribu svoje visine (!?), karakteristično ošišanog kuvara sa trakom oko glave koji energično pravi začin u kesici i šarena porodica algi. U Japanu je biti „sladak” možda pre „dražestan” odnosno „cute” ili na japanskom „kawaii”, vrlina. U svakodnevnoj vizuelnoj komunikaciji sasvim je normalno naići na taj „girly” duh i od njega se u dizajnu ne beži. Iako je to jednako muški svet, možda čak i izraženije nego na nekim drugim mestima, ženskaste ilustracije se ne čitaju kao negativna stvar. Dizajn „muškim” ne čini gruba ilustracija ili tipografija, nego atmosfera koju su sačinili svi elementi celine.

Iako nam je ovaj koncept govornog i pisanog jezika potpuno stran, jasno se prepoznaju različiti fontovi čiji je varijetet apsolutno ravan onom koji mi koristimo. Samo u ovih par primera vidimo različite display fontove, neke slične Timesu ali i neke očigledno prefinjene dizajnerske fontove slične fontu HelveticaNeue ili možda Gill u nekakvoj SmallCapsBold verziji.

Način korišćenja boja se toliko razlikuje od zapadnjačkog da se često dešava da ostanemo zapitani da li je u konzervi koja se ispred nas nalazi sok od pomorandže ili voćni jogurt. Pošto nema natpisa na engleskom uglavnom ste prepušteni svom instinktu, a što se mene tiče, kad se prvi put nađem ispred neke tokijske mašine sa konzervama, neće me ni biti briga. Sve će to biti jedna divna igra na sreću. Totalni zen! Očekujte uskoro priču o japanskim konzervama.

Narandžasto i plavo, lime zeleno i crno, nema ograničenja i „nejestivih boja”! Kako je to oslobađajuće, zar ne!

Tema: JAPAN
Tokyo Design Week 2006
Osvežavajuća pića