REDIZAJN GARDIJANA
autor: Vedran Eraković
mart 2007.

Britanske dnevne novine Gardijan (The Guardian) osnovane su u Mančesteru (Manchester) pre 186 godina.

Prvi broj je izašao 5. maja 1821. godine pod nazivom Mančester Gardijan (The Manchester Guardian). Novine je osnovala grupa poslovnih ljudi, na čelu sa Džonom Edvardom Tejlorom (John Edward Taylor).

Gardijan nije u početku bio dnevni list, prvobitno je izlazio jednom nedeljno, svake subote. U to vreme su postojali visoki porezi na novine, pa nije bilo isplativo štampati ih svaki dan. Kada su porezi malo smanjeni 1836. godine, Gardijan je počeo izlaziti i sredom, da bi sa potpunim ukidanjem poreza 1855. godine, postao dnevni list, sa nižom cenom.

Godine 1872. glavni urednik Gardijana postaje danas legendarni Čarls Prestvič Skot (Charles Prestwich Scott), koji je na toj poziciji bio punih 57 godina. On je od Gardijana napravio čuveni britanski list, a osim što je bio glavni urednik, postao je i njegov vlasnik, kada ga je otkupio 1907. godine.

Gardijan su visoko cenjene novine, kako zbog visokih standarda u pisanju i prezentovanju vesti, karakterističnih kritika i dopisništva iz inostranstva, tako i zbog svog standardno dobrog izgleda koji je uvek bio u skladu sa vremenom, a često je išao i ispred njega.

Prepoznatljiva uređivačka politika je velikim delom upravo zasluga Čarlsa Prestvič Skota; on je bio čovek jakih principa i poznate su njegove reči: „komentar je dozvoljen, ali činjenice su svetinja... glas protivnika ima jednako pravo da se čuje, kao i glas prijatelja”. Šta ovo znači za ozbiljne novine, može se videti iz sledećeg primera: tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, nasuprot većini britanskih novina, Gardijan je kritikovao vladinu vojnu akciju u Suecu. To se isplatilo tako što je čitanost skočila za čitavih 10%.

Povremeno Gardijan je i gubio čitaoce jer se priklanjao nepopularnim temama i događajima, ali uglavnom je zadržavao nezavisnu uređivačku politiku, kao i veliku širinu i dubinu pokrivanja vesti.

Tokom svoje duge istorije, Gardijan je doživeo mnoge promene: 1952. godine počeo je da objavljuje vesti na naslovnoj strani, zamenivši tako oglase koji su se do tada tu nalazili. Uredništvo Gardijana je tim povodom izjavilo da ono što je nekad bio izuzetak (vesti na naslovnim stranama britanskih novina), sada postaje pravilo.

Reč „ Manchester” se izbacuje iz naziva novina 24. 8. 1959. godine i od tada se one zovu jednostavno The Guardian. Ova promena verovatno nije bila mnogima po volji, pogotovo u „rodnom” Mančesteru, ali Gardijan je već tada uveliko izašao iz lokalnih okvira, i izbacivanje reči Mančester je bila sasvim logična odluka.

Radi boljeg snabdevanja južnih delova Engleske, 1961. godine Gardijan se štampa i u Londonu. Nedugo potom, sve prostorije se u potpunosti sele u London, gde se i danas nalaze, ali se štampa u oba grada.

Ikona novinskog dizajna

Za Gardijan je 1988. godina bila izuzetno značajna: uporedo sa poboljšanjem kvaliteta štamparske boje, urađen je veliki redizajn novina: Dejvid Hilman (David Hillman), autor redizajna, razdvojio je novine na dva dela i promenio je zaglavlje, logotip i fontove. Reč „The” bila je složena kurzivom pisma Garamond, a reč „Guardian” bold verzijom Helvetike. Sa kurzivnim Garamondom Hilman je hteo da ukaže na moderne i inovativne karakteristike novina, a uzdržana i čvrsta Helvetika predstavljala je teške i ozbiljne teme kojima se novine takođe bave.

Taj novi Gardijan izašao je 12. 2. 1988. i, u toku samo nekoliko dana, na adresu redakcije je stiglo preko hiljadu pisama čitalaca, od kojih je ogromna većina bila sa negativnim komentarima. Uprkos tome, takav izgled se zadržao skoro do današnjih dana, dok se taj redizajn smatra ključnim i najznačajnim redizajnom novina 20. veka, a sa njim je počeo i savremeni, uspešan period za Gardijan.

Iako je takav Gardijan važio za ikonu novinskog dizajna, to nije sprečilo njegovo osoblje da pokuša da naprave još bolje novine.

Godine 2003. urednik Gardijana se vratio sa odmora u Italiji sa primerkom novina La Repubblica u rukama i rekao: moramo da smanjimo novine. Tada se sve završilo samo na razgovoru, ali kada su Tajms (The Times) i Independent (The Independent) prešli na tabloid (format tabloida, ali su zadržali ozbiljnost novina velikog formata, tzv. „compact”), planovi su samo još više ubrzani. Bez obzira da li je ovaj potez Gardijana pomalo bio odgovor na odluke Tajmsa i Indipendenta da se štampaju na manjem formatu, uzrok je za sve bio isti, a to je da se manji format mnogo lakše koristi.

Za razliku od drugih novinskih kuća koje angažuju dizajnere sa strane, u Gardijanu su odlučili da posao povere ljudima iz svoje kuće. Art direktor Mark Porter kaže da je to zato što nije toliko važno koliko su dizajneri koji dolaze sa strane dobri, nego to što on, radeći u Gardijanu, zna kako novine „dišu” i šta im treba, pa da zato on i njegov dizajnerski tim bolje mogu napraviti dizajn koji im odgovara.

Kreativni tim Gardijana se odlučio za berliner, popularni format evropskih novina, koji zadržava proporcije i karakter punog formata (broadsheet), ali sa malo manjim dimenzijama. To je srednji format novina, sličan onom koji koristi francuski Mond (Le Monde) ili naša Politika. Prednost koju su u Gardijanu videli u berliner formatu je da je on jedva nešto širi od tabloida, pa se sa podjednakom lakoćom koristi u javnom prevozu i drugim mestima, jer ljudi danas imaju sve manje vremena da kod kuće, uz kafu i doručak, prelistavaju novine. Takođe, ovaj format je malo izduženiji od tabloida, što mu omogućava veću fleksibilnost u dizajnu.

Štampana površina novog Gardijana je 287×443 mm, a veličina papira 315×470 mm. Radi poređenja, Politika ima dimenzije 312×460 mm, a štampanu površinu 286×430 mm, dakle svega koji milimetar manje.

Ne treba posebno naglašavati koliko je menjanje formata novina drastična promena za čitaoca, kao i koliko je teško odlučiti se na tako rizičan korak, ali on je i pored toga preduzet, jer je kreativni tim Gardijana s pravom pretpostavljao da će to na duže staze doneti veliku korist. Odluka je posebno bila teška kada se uzme u obzir da je prelazak na novi format značio potpunu promenu štamparskih mašina, jer su postojeće mogle da štampaju samo pun format, i naravno tabloid (polovina broadsheet-a), ali uvesti berliner značilo je kupovinu novih mašina, vrednih nekoliko desetina miliona funti.

Gardijanov ežipsijen

Osim formata, najveća promena je vidljiva u tipografiji, koja raskida sa dugo korišćenim tradicionalnim pravilima novinskog preloma.

Većina novina koristi kombinaciju različitih serifnih i sans fontova za razdvajanje vesti i rubrika: u Britaniji gotovo sve novine još uvek zasnivaju svoj izgled na jednom serifnom i jednom sanserifnom fontu. To bi bio lakši način, smatrali su u Gardijanu, ali nisu uspeli da pronađu ništa što bi ih zadovoljilo. Pošto je Gardijan uvek važio za ozbiljne i inovativne novine, osećali su da bi bilo pogrešno vratiti se unazad i upotrebiti vrstu tipografije i odnose koji su se koristili u novinama u poslednjih 50 godina.

Tako su odlučili da naprave samo jednu tipografsku familiju, ali sa velikim brojem varijacija koji će im obezbediti bogatstvo koje druge novine postižu kombinacijom više različitih pisama.

Mark Porter, kreativni direktor Gardijana, zadao je težak zadatak dizajnerima pisma – tražio je fontove koji bi trebalo da budu moderni, ali istovremeno i klasični, tradicionalni. Fontove koji će berlineru dati mirniji, ali i moderniji izgled. Kako sam kaže, došlo je krajnje vreme da se zameni često podražavana kombinacija sa naslovima u bold Helvetici i osnovnim tekstom u pismu News Miller. Zanimljiva je i njegova izjava da, ako svi oko vas glasno govore, jedini način da budete primećeni i saslušani jeste da govorite tiho. Otuda manji i vizuelno mirniji naslovi u novom Gardijanu, u rasponu od 20-60 pt. Kao kontrast, fotografije su postale još jače i veće.

Pisma su zajednički uradili Pol Barns (Paul Barnes) i Kristijan Švarc (Christian Schwartz). Pol Barns je rođen 1970. u Engleskoj, radio je za mnoge kompanije, napravio logotipe za Živanši (Givenchy), ABC televiziju i kultne engleske bendove kao što su Nju Order (New Order) i Džoj Divižn (Joy Division). Časopis Volpejper (Wallpaper magazine) ga je, zajedno sa Švarcom, u septembru 2006. uvrstio u 40 najuticajnijih dizajnera mlađih od 40 godina.

Švarc je rođen 1977. U početku je radio u Meta Dizajnu (MetaDesign) u Berlinu, gde je napravio logotipe za razne kompanije, kao i pisma za Folksvagen (Volkswagen). Zatim je otišao u Ameriku gde se pridružio dizajnerima u Font Birou (Font Bureau). Radio je i nezavisno, a realizovao je komercijalne fontove sa Font Fontom (FontFont), Emigreom (Emigre), Haus indastris (House industries) i Font Biroom, fontove za kompaniju Boš (Bosch), kao i za američki magazin Eskvajer (Esquire).

Razmišljajući kako da u jednom fontu ujedine sve ono čemu se Porter nadao - tradiciju i moderno, odlučili su se za ežipsijen (Egyptian), varijantu slab serifnih fontova, koji daju doživljaj serifnih fontova, ali su zapravo negde između serifa i sansa. (Slab-serif su fontovi čiji se serifi po debljini približavaju stubovima. Oni su se pojavili 1815. godine, i bili veoma popularni u novinama sa početka 19. veka. Vremenom su se transformisali u sanserifne fontove, kada su im uklonjeni serifi.)

Prvobitni plan nije bio da se napravi slab-serif, već elegantna serifna familija koja bi se koristila u kombinaciji sa prilagođenom varijantom Helvetike. Kako su napredovali, Mark Porter je postajao sve manje ubeđen da će se ta dva pisma slagati, te je predložio izradu potpuno novog sanserifnog fonta. Pol je tada došao na ideju da prvo napravi slab-serif, a zatim mu skine serife – da primeni istu metodu pomoću koje su sans pisma i nastala, ne bi li dobio sans koji će se slagati sa serifnim fontom. Hteli su da im ežipsijen samo posluži kao veza između dva fonta, ne i da se koristi u novinama. Međutim, što su više radili na njemu, postajali su sve uvereniji da je upravo to pismo koje im je potrebno kako za naslove, tako i za osnovni tekst. Inspiraciju za njega su pronašli u ežipsijen pismima koja su se izrađivala u londonskim slovolivnicama sredinom 19. veka, od kojih je poznatija Figins (Figgins), ili manje poznata Hju Hjuz (Hugh Hughes), čiji italik je izvršio veliki uticaj na njihov. Specifičnim proporcijama i klinastim izgledom serifa uspeli su da njihov ežipsijen izgleda pomalo klasično, ali i mnogo modernije od većine drugih slab-serifnih pisama.

Da bi pismo bilo upotrebljivo za različite situacije, napravili su veliki raspon težina i varijacija. Usled velikog raspona težina, neke varijante je trebalo ponovo crtati i podešavati, kao na primer Hairline ili Black. Italik je vrlo neobičan, poseduje zanimljivu kombinaciju klasične elegancije i čvrstine koju mu daje slab-serifni izgled. Takođe su napravili posebne setove inicijala, u ekstremnim težinama, koji se koriste bez posebnog podešavanja razmaka. Sans za osnovni tekst su napravili malo užih proporcija, jer je on namenjen korišćenju u uzanim stupcima i sličnim situacijama.

S obzirom da se sportskoj rubrici poklanjala velika pažnja u novom dizajnu, napravili su i poseban font za korišćenje u izuzetno malim veličinama, 5,5 pt i manjim. On se koristi u tabelama, da se prikažu sportski rezultati, kao i u infografici, mapama i slično. Zbog te namene on ima veliku visinu malih slova, izraženiji kontrast, nešto niže postavljene horizontalne poteze na „f” i „t”, naglašene znakove interpunkcije i uskih je proporcija. Posebna pažnja poklonjena je razlomcima. Iako sve ovo nije bilo od početka planirano, na kraju su napravili više od 200 fontova, uključujući razne težine i varijacije.

Novo pismo je čisto i jasno, jako i jednostavno i, što je vrlo važno, nije bezlično. Takođe je dovoljno fleksibilno da se može koristiti za gotovo svaki element na strani, od glavnih naslova do ličnih oglasa, a to je, kako autori kažu, bilo najveće iskušenje na koje su naišli: napraviti jednu familiju, čije će varijacije odgovoriti najrazličitijim potrebama.

Nakon nekoliko nedelja diskusije, dizajnerski tim se odlučio da osnovni tekst bude složen u veličini 8 pt, kao što je i bilo do tada, ali sa nešto većim proredom od 9,5 pt. Taj odnos upija, apsorbuje reči, ali tekst ostaje čitljiv.

Tipografija zahteva izuzetno mnogo stručnosti i pažljivog planiranja, više nego crtanje samih slova zanimljivih oblika. Kako kažu autori, to je onih zadnjih 10% posla, koji zapravo određuju da li će font biti dobar ili odličan, a to je najteži i najvažniji deo, koji najduže traje: da li su dijakritici na pravom mestu, da li je razmak u redu... Tipograf mora da odluči koliko će prostora dati svakom slovu pojedinačno, i uzeti u obzir šta će se desiti kada se dva slova sretnu. Sve ovo je još važnije kada se prave fontovi za novine, jer se oni koriste u ekstremno teškim uslovima: loša štampa, papir, uski stupci, mala veličina pisma...

Reakcije na promene

U petak, 9. 9. 2005. novine su objavile novu naslovnu stranu, a tri dana kasnije, u ponedeljak 12. 9. izašao je novi Gardijan.

Iako su prvobitni proračuni predviđali 3 godine posla, sve je urađeno samo za 18 meseci, a prelazak na novi dizajn koštao je Gardijan neverovatnih 80 miliona funti. U tu cenu ulazi i kupovina novih štamparskih mašina, firme MAN Roland, koje im omogućavaju da štampaju u koloru na svim stranama, kao i da im se fotografije protežu na dve strane.Art direktor Porter kaže da mu je posebno drago što sada može boju da koristi i u tipografiji, jer, kako kaže, to je radio u časopisima, radi bolje navigacije na strani, a sada to može i u novinama.

Novi dizajn je uglavnom dobro prihvaćen od strane čitalaca, mada, kao i uvek ima i nezadovoljnih.

Dejvid Hilman, čovek koji je 1988. godine i sam šokirao čitaoce Gardijana radikalnim dizajnom, jedan je od onih koji nije oduševljen novim izgledom novina. To je donekle i razumljivo, jer je njegov, danas legendarni dizajn, otišao u istoriju. Najviše mu smeta ukidanje starog zaglavlja, o čemu je inače odlučeno samo šest nedelja pre redizajna. Hilman kaže da ga novi, beli logo na plavoj pozadini podseća na jeftine i besplatne novine koje se štampaju po čitavoj Evropi, (kao što su Metro ili 24 sata, kod nas). Za Gardijanovo pismo kaže da je neelegantno i da ne može da prikaže vrednost novina. Hilman kao da zaboravlja da je i njegov logotip bio oštro kritikovan kada se pojavio: Maks Hejstings (Max Hastings), nekadašnji urednik Dejli Telegrafa (Daily Telegraph) i London Ivning Standarda (London Evening Standard) je 1988. godine, povodom tadašnjeg redizajna rekao kako je „veoma tužan dok gleda laganu smrt starog prijatelja”.

Tajms se tada takođe rugao toj ideji, rekavši kako ni jedan ozbiljan dizajner novina nikada sebi ne bi dozvolio da bilo šta stavi iznad logotipa novina, a onda je učinio istu stvar samo tri nedelje kasnije.

Zato su odgovorni u Gardijanu smatrali da treba biti strpljiv i da će ljudi vremenom zavoleti i novi dizajn.

Hilman vidi veliki problem i sa naslovnom stranom, smatra da nije dobro da ima toliko mnogo najava, jer kada se one pročitaju, čitalac više ne oseća potrebu da otvori novine i pročita ceo članak, pošto je već dobio rezime. Takođe, on je 1988. zabranio koncept nastavka glavne vesti sa naslovne strane u unutrašnjost novina, jer, kako je smatrao, ako se prva vest na naslovnoj strani nastavlja na četvrtoj, čitalac će preskočiti drugu i treću stranu. Hilmanu se ipak nešto sviđa u novom Gardijanu, između ostalog označavanje različitih rubrika, koje je jasno i upadljivo. Takođe, smatra da je jako važno i dobro što se Gardijan, za razliku od Tajmsa i Indipendenta dogovarao sa oglašivačima pre redizajna, i tako dobio bolje formate oglasa koji se dobro uklapaju u novi format strane i čine prijatnu celinu sa ostalim tekstom, za razliku od drugih novina, gde se čitaoci ponekad osećaju prevarenima zbog ružnog i nepraktičnog izgleda strana.

Posledice redizajna

Tradicionalno gledano, uvek je postojala jasna razlika između senzacionalističkih tabloida i racionalnih, uzdržljivih novina u velikom, tzv. broadsheet formatu. Zbog toga se novine vrlo retko, gotovo nikad, ne odlučuju na promenu formata. To po pravilu, iziskuje potuno drugačiji prelom strane, nove vizuelne elemente, organizaciju sadržaja i način razmišljanja. Gardijan je to izveo tako dobro, da se stiče utisak kao da je oduvek bio takav.

Prodaja je vrlo brzo skočila za neverovatnih 50 000 primeraka dnevno, a 2006. godine, Gardijan je proglašen za najbolje dizajnirane novine u svetu. Jedan od najboljih dokaza uspešno obavljenog posla, jesu mnogobrojne imitacije.

Bez sumnje, odličan izgled novina zamenio je još bolji. Novi redizajn je doneo svežu krv starom Gardijanu. I pored odlično obavljenog posla, u Gardijanu ne pomišljaju na odmor. Kako sami kažu, budućnost je u konstantnom menjanju; jer ko se ne menja, zaostaje.

www.guardian.co.uk/theguardian

Tema: REDIZAJN NOVINA
Kada kažem novina…