ГРАФИТИ У ФРУШКОГОРСКОЈ
аутор: Јана Николић
јули 2006.
Поподне. Пре пар сати се завршила утакмица. Пукли смо од Аргентине 6:0. Па добро. Сад сам сама у граду, јако је топло, не иде ми се кући, идем према Бранковом мосту кроз градске хладовине, па можда преко пешке… већ је 6 сати, сунце више није толико јако… Градски живот је чудновата ствар: зими за путање користиш велике прометне улице и тргове, не шврћка се толико људи а рачунаш да су ти простори чисти од блата, снега, чега год… Лети бираш мале сеновите улице где нема људи. Ако си иоле размажен и тражиш такав конфор неопходно је да имаш разрађене шеме и помоћне планове, за случај да се на Косанчићевом венцу задеси нека тура туриста беле косе и pinkish лица који су упловили доле код Бетон хале па обилазе околиш. На пример.
Дакле, од града на доле према Бранковом мосту можеш на крају право Поп Лукином па десно, пукне поглед према НБГ-у, али кад се прође и она вулканизерска радња почиње да пржи сунце. Зато ја скренем први пут у Фрушкогорску, улица у калдрми, нема снега, има хладовине. Voila! Пример искусне градске навигације!
И одмах ту, код броја 1, сачека ме чудна дружина life-sized графити створења. Дремају и поздрављају… Устукнем, осврнем се да видим има ли нечег сличног око мене, да ли сам ЗАИСТА крочила у другу димензију, а иза мојих леђа неки слепи полуподрумски прозори и у њима заробљени графити створови! Француски месар и некакав аморфни живуљак!
Мало даље мотор, сам и самосталан, без икаквих ланаца и катанаца, размишља. Давно су прошла та времена, не размишља се више у оним стриповским балончићима, са читким словима. Градско размишљање је у графитима, кад су нечитки, то је лична ствар, није ни требало свако да их прочита.
Опет осврт и код броја 2 велики мирни батлер графит, једноставан начин да вас нађу другари који долазе први пут. Колико су добри спрејеви и како добро ти људи баратају њима! То је апсолутно још једно примењашко поље изражавања! Као и свуда, много је више жврљања и мало ко има идеју, знање, осећај, шарм који чини да се и ригидни пензос из краја најсмеје сваки пут кад крене у продавницу.
Још једно правило оних који су мастери свога заната је да нема колатералних жртава. Ако је овај swash могао да се исконтролише, свако ће моћи.
И на крају, на излазу окренем се, поподневно сунце је не-ве-ро-ватно! А овај зид, слојеви боје, цигла, и поврх свега савршено укотвљени савршени ауто за овај дан и ову сценографију! Queens, NYC!
Тема: ГРАФИТИ
TKV
TKV: Заљубљена у street art
Љубљана
Street art у Португалији