PTICA U RUCI
Print, LIX:II, maj/jun 2005
autor: Ričard Dabldej (Richard Doubleday)
prevela sa engleskog: Olivera Batajić
Tokom svog boravka u izdavačkoj kući Pingvin (Penguin Books) Jan Čihold (Jan Tschichold) je strogo i odlučno vodio njihovu slovoslagačnicu, u potrazi za reprezentativnim klasičnim dizajnom
U godinama koje su nastupile nakon Drugog svetskog rata izdavači su tražili najtalentovanije tipografe i nudili dizajnerima umetničku slobodu kakvu nikada do tada nisu imali. Kada je Alen Lejn (Allen Lane), koji je bio na čelu izdavačke kuće Pingvin, doveo Jana Čiholda da bude njihov tipograf, verovatno nije očekivao da će njegov novi saradnik u naredne tri godine postaviti standarde uspešnog izgleda knjige u Britaniji. Čiholdov redizajn Pingvinovih knjiga krajem četrdesetih napravio je revoluciju u do tada primenjivanim tipografskim pravilima.
U vreme kada je Čihold, u martu 1947. godine iz Švajcarske, došao u Pingvinovu redakciju u Midleseksu, meki povez knjiga bio je opšte prihvaćen, a Pingvinove knjige doživele su uspeh nudeći čitaocima veliki broj knjiga lako razumljive, dostupne i probrane literature. Međutim, dizajn Pingvinovih knjiga imao je daleko slabije domete od njihove literarne vrednosti. Pre Čiholdovog dolaska u izdavačku kuću, tipografska pravila i standardi tamo praktično nisu postojali, jer je proizvodnja bila uslovljena zahtevima raznih štampara. Takođe, jedino pismo koje se u svim izdanjima koristilo bilo je Times New Roman.
Čihold je zato odlučio da za Pingvinova izdanja osmisli takav izgled kakav bi bio primenljiv na velikom broju knjiga, postižući time ravnomernost i doslednost stila. Po njemu, odanost načelima tradicionalne tipografije kao što su čitljivost, uravnoteženost tipografskih stilova, velike margine, prefinjen kontrast, jednostavnost i primena linija i ornamenata, bila je osnova za dobar i funkcionalan izgled knjige. Na primer, on za strane sa puno teksta daje prednost klasičnim tipografskim pismima i kaže: „Dobra tipografija treba da bude potpuno čitljiva i rezultat inteligentnog planiranja. Klasična pisma kao što su Garamond, Janson, Baskerville i Bell su bez sumnje najčitljivija.”[1]
Oblikujući knjige u Švajcarskoj, u periodu između 1933. i 1946, Čihold prvi put počinje da raskida svoju duboku povezanost sa „novom tipografijom” i „funkcionalnim” principima Bauhausa. Tada shvata da primena simetričnog i asimetričnog u tipografskom pristupu može ispuniti zahteve uspešnog oblikovanja knjige. O tome govori na predavanju u Type Directors klubu 1959. godine u Njujorku: „Poštovanje dobrih pravila komponovanja i oblikovanje knjiga u stilu tradicionalne tipografije ne znači ‘vraćanje sata unazad’, ali ekscentričan pristup oblikovanju sloga skoro uvek se pokaže problematičnim.”[2]
Čiholdov rad u švajcarskoj izdavačkoj kući Beno Švabe (Benno Schwabe), početkom tridesetih godina, nagovestio je njegov rad u Pingvinu. Standardi koje je ustanovio i nametnuo u toj izdavačkoj kući koji su se odnosili na razmak između reči i slova, na prored, interpunkciju i pravopis, bile su temelj za pravila prelamanja u Pingvinu. Praktičan, simetričan kućni stil koji je Čihold ustanovio za Birkhojzer klasik (Birkhäuser Classic) u bazelskoj izdavačkoj kući Birkhojzer (Birkhäuser Verlag) takođe je ličio na njegov dizajnerski pristup u Pingvinu. I pored toga što su knjige Birkohojzera bile namenjene širokom tržištu, bile su visokog kvaliteta, raskošno opremljene dezeniranim papirima i koricama od platna ili kože. Njegov rad na Zamlung Birkhojzer (Sammlung Birkhäuser) biblioteci, ediciji klasičnih naslova, ustanovljava stil kuće, pri čemu koristi crnu i još jednu boju na neizbeljenom papiru, ornamentalne uzorke i tipografiju koju su odlikovala tri ili četiri reda složena verzalom, sa tankom linijom koja razdvaja naslov od imena izdavača – elementi koji se mogu pronaći i u izdanjima kasnije napravljenim u Pingvinu.
Pingvinova pravila slaganja
Čihold započinje svoj rad u Pingvinu reagovanjem na bledunjavi izgled knjiga šaljući pisane komentare i kritike o postojećim koricama celom uredničkom timu. Potom razvija „Pingvinova pravila slaganja” standardizujući formate i ustanovljavajući tipografska pravila koja su se odnosila na slaganje teksta, uvlačenje redova, interpunkciju, pravopis, verzale, malu kapitalu, kurziv, paginaciju, cifre, reference, fusnote, ukrase, kao i štampanje dramskih tekstova i poezije. Pingvinova pravila komponovanja, na četiri strane, ujednačila su izgled brojnih izdanja unoseći harmoniju i ekonomičnost u Pingvinov izdavački program.
Prema tim načelima ustanovljen je i mrežni sistem. Mreže su bile nepromenljiva uputstva koja su određivala dimenzije štampanog dela na stranici, širinu i visinu svake knjige, određivanje veličine korica, određivanje mesta za natpise na korici i rikni, poziciju i izgled natpisa na rikni, kao i vrstu slova za naslove kompletnog Pingvinovog izdavačkog programa. Mreža je Čiholdu omogućila fleksibilnost u osmišljavanju odgovarajućih odnosa između veličine slova i dimenzija svake knjige, da odredi maksimalnu površinu i tačan raspored elemenata za svaku koricu King Pingvin (King Penguin) izdanja (za naslove dokumentarne proze), i da odredi pismo koje će najbliže predstaviti sadržaj knjige.
Nakon uvođenja ovih dizajnerskih standarda, na Čiholdu je bilo da ih objasni velikoj grupi Pingvinovih slovoslagača i štampara, među kojima mnogi nisu bili oduševljeni pojačanom kontrolom i spoljašnjim mešanjem u njihov rad. Čiholdovo prisustvo najjače se osećalo u slovoslagačnici koju je često obilazio praveći energične korekture u tipografskim kompozicijama i prelomu. Kasnije je zabeležio: „Svakog dana morao sam prelaziti milje korektura (često po deset knjiga dnevno). Napravio sam gumeni pečat na kome je pisalo: ‘Ujednači razmake između slova u skladu sa njihovim vizuelnim vrednostima’. Slovoslagači su to potpuno ignorisali – nastavljali su da između verzala na početnim stranama (gde su optički razmaci neophodni) stavljaju razmake jednakih širina.” [3] Uprkos početnom otporu, Čihold je istrajao, i nakon godinu dana počeo je da primećuje napredak. Tek tada je mogao da usmeri svu svoju energiju ka samom oblikovanju knjiga.
Pingvinova izdanja
Jedan od prvih Čiholdovih zadataka bio je da pročisti korice Pingvinovih izdanja. Svi postojeći dizajnerski elementi – proporcije zlatnog preseka 4 3/8'' × 7 1/8'' (111mm × 181mm), kolorit koji se razlikovao po žanrovima, sanserifna tipografija na koricama i logo sa pticom – bili su zasnovani na izdanjima Albatrosa (Albatross Books) štampanim u Hamburgu, gde su postavljeni standardi za prve knjige mekog poveza i kao rezultat ideje da dizajn može biti u funkciji određivanja ličnog stila. Premda izdavač nije dozvoljavao Čiholdu da kompletno redizajnira Pingvinova izdanja – što bi njemu najviše godilo – uradio je sve što je mogao kako bi poboljšao postojeći „Pingvinov izgled”. Dizajn je u velikoj meri bio definisan prepoznatljivim narandžastim horizontalnim trakama koje je uveo Edvard Jang (Edward Young), prvi urednik proizvodnje u firmi.
Čiholdova prva revizija, 1948. godine, podrazumevala je uvođenje različitih težina pisma Monotype Gill Sans kako bi se po važnosti poređali različiti natpisi, kao i preciziranje razmaka između slova i reči kako za naslove tako i za ime autora, potom uvođenje toplijeg tona već postojeće narandžaste boje. Za svoju dizajnersku strategiju Čihold kaže: „Jedino što sam mogao da učinim je da prethodne ružne proporcije dovedem u srećnije odnose” [4] U drugoj reviziji Čihold je premestio Pingvinov logo na sredinu korice bliže donjoj ivici. Takođe je smanjio veličinu slova i uveo liniju debljine četiri tačke [5] između naslova i imena autora. Ono što je zadržao bilo je Pingvinovo karakteristično centralno pozicioniranje teksta na naslovnim stranama, kao i sistem određivanje boje po žanru – narandžasta za beletristiku, zelena za kriminalističke romane, plava za biografije, tamno-crvena za putopise, siva za aktuelne teme i žuta za antologije.
Čiholdova završna revizija Pingvinovih korica 1949. godine započinje menjanjem znaka izdavačke kuće. Korigovao je razmak između slova i smanjio je njihovu celokupnu veličinu popravivši proporcije. Potom je stanjio liniju između naslova i autorovog imena sa četiri na dve tačke, i uveo dve vrlo tanke linije iznad i ispod naslova knjige i imena autora. Ovim poslednjim promenama čvrsto je ustanovljen standardni format koji je objedinio sva Pingvinova izdanja.
Edicija King Pingvin (King Penguin)
Ova edicija koja je obuhvatala teme iz umetnosti, nauke, zabave i svetske istorije bila je među prvim Pingvinovim edicijama koje su štampane u tvrdom povezu i u boji. Čihold je odlučio da sveukupni dizajn edicije King Pingvin treba da konkuriše čuvenim i veoma cenjenim slikovnicama izdavačke kuće Inzel (Insel-Verlag) iz Nemačke. Svaka knjiga imala je oko 64 strane, sa jednakom količinom teksta i slika. Izgled je bio klasičan i elegantan. Knjige su bile veličine 4 3'' × 7 1/16'' (119 mm × 179 mm), bile su manje i prodavale su se dvostruko skuplje od Pingvinovih knjiga u mekom povezu. Za King Pingvin ediciju Čihold je koristio manje upotrebljavana klasična pisma kao što su Pastonchi, Scotch Roman, Lutetia, i Walbaum.
Posebnu pažnju u ediciji King Pingvin privukla je knjiga A Book of Scripts Alfreda Ferbenka (Alfred Fairbank). Čihold je za dizajn korica bio inspirisan izgledom stranice iz knjige Arte Subtilissima Intitualada Orthographia Practica, klasičnog rada iz 16. veka o kaligrafiji i bakrorezu španskog majstora pisma Huana de Isijara (Juan de Yçiar). Naročitu pažnju Čihold je posvetio kvalitetu reprodukcija, posebno zato što su u pitanju bili kaligrafija i crtana slova posebne lepote. Za knjigu A Book of Scripts pomoglo mu je njegovo prethodno kaligrafsko iskustvo kako bi rukom iscrtao rimsku kapitalu na prednjoj i zadnjoj strani korica, doterujući slova vrlo precizno do njihovih pravih oblika. Udruženje The National Book proglasilo je tu knjigu za jednu od najlepših u 1949. godini.
Kao što ovaj primer pokazuje, pošto je utvrdio pravila oblikovanja, Čihold je konačno mogao da se koncentriše na karakter svake pojedinačne knjige i da joj da svoj lični umetnički pečat. Čiholdov angažman u Pingvinu, tokom kojeg je oblikovao ili za štampu pripremio 500 elegantnih knjiga – ponekada i jednu dnevno – bio je značajno poglavlje u njegovoj karijeri. Nadgledajući urednike, slovoslagače, knjigovesce i štampare, mogao je da tvrdi da je bio prvi tipograf odgovoran za oblikovanje i upravljanje proizvodnjom tako velikih tiraža knjiga izuzetno širokog spektra.
Povratak u Švajcarsku
U decembru 1949. godine Čihold odlučuje da se vrati u Švajcarsku, osećajući da je njegov posao u Pingvinu okončan, sa čim se podudario i osetni pad vrednosti engleske funte. Njegov poslednji doprinos firmi bio je da dovede Hansa Šmolera (Hans Schmoller) iz štamparije Karven (Curwen Press) kao naslednika. Čiholodov saradnik, Erik Elegard Frederiksen (Erik Ellegaard Frederiksen), napustio je Pingvin istog dana kada i njegov mentor ali se vratio izdavaču u februaru 1950. godine kako bi Šmoleru olakšao uvođenje u nov posao.
U toj postčiholdovskoj fazi tradicija tipografskog savršenstva u Pingvinu i dalje je bila jako važna. Kao Pingvinov direktor proizvodnje, Šmoler je nastavio i nadograđivao Čiholdove dizajnerske standarde i tipografska pravila. Tokom svojih 25 godina rada, Šmoler je pažljivo modifikovao i prilagođavao ta pravila tehnološkom razvoju u izdavačkoj i štamparskoj industriji. O svom nasledniku Čihold piše: „Takođe mi je drago da je H. P. Šmoler, prvoklasni dizajner knjiga, veoma dobro vodio računa o mom radu, te da njegove osnovne smernice sada teško mogu biti promenjene”. [6]
Kasnije u svojoj karijeri, Čihold je razmišljao o svom iskustvu i radu u Pingvinu. „Mogao bih biti ponosan”, pisao je, „na milione Pingvinovih knjiga za čiju tipografiju sam ja bio odgovoran. U poređenju sa njima, dve ili tri luksuzne knjige koje sam oblikovao nisu od neke važnosti. Nama nisu potrebne luksuzne knjige za bogate, već više dobro napravljenih, običnih knjiga”. [7]
Fusnote
[1] Jan Tschichold, „Glaube und Wirklichkeit” Schweizer Graphische Mitteilungen, jun 1946.
[2] Predavanje Jana Čiholda u Type Directors klubu, u Njujorku, 18. aprila 1959. Objavljeno u časopisu Print, januar/februar, 1964.
[3] Ruari Meklin (Ruari McLean), Jan Tschichold: Typographer (David R. Godine, 1975.)
[4] Pismo Ruari Meklinu, Esq., British Printer, 12. maj 1975.
[5] Jedna (anglosaksonska) tipografska tačka je 0,352 mm.
[6] Ruari Meklin (Ruari McLean), Jan Tschichold: Typographer (David R. Godine, 1975.)
[7] Jost Hočuli (Jost Hochuli), urednik, Jan Tschichold, Typographer and Type Designer, 1902-1974. Engleski prevod ovog izložbenog kataloga uradio je Ruari Meklin, Keli (W.A. Kelly), i Bernard Volpe (Bernard Wolpe), (Edinburg: Nacionalna biblioteka Škotske, 1982.).