ПТИЦА У РУЦИ
Print, LIX:II, мај/јун 2005
aутор: Ричард Даблдеј (Richard Doubleday)

превела са енглеског: Оливера Батајић

Током свог боравка у издавачкој кући Пингвин (Penguin Books) Јан Чихолд (Jan Tschichold) је строго и одлучно водио њихову словослагачницу, у потрази за репрезентативним класичним дизајном

У годинама које су наступиле након Другог светског рата издавачи су тражили најталентованије типографе и нудили дизајнерима уметничку слободу какву никада до тада нису имали. Када је Ален Лејн (Allen Lane), који је био на челу издавачке куће Пингвин, довео Јана Чихолда да буде њихов типограф, вероватно није очекивао да ће његов нови сарадник у наредне три године поставити стандарде успешног изгледа књиге у Британији. Чихолдов редизајн Пингвинових књига крајем четрдесетих направио је револуцију у до тада примењиваним типографским правилима.
У време када је Чихолд, у марту 1947. године из Швајцарске, дошао у Пингвинову редакцију у Мидлесексу, меки повез књига био је опште прихваћен, а Пингвинове књиге доживеле су успех нудећи читаоцима велики број књига лако разумљиве, доступне и пробране литературе. Међутим, дизајн Пингвинових књига имао је далеко слабије домете од њихове литерарне вредности. Пре Чихолдовог доласка у издавачку кућу, типографска правила и стандарди тамо практично нису постојали, јер је производња била условљена захтевима разних штампара. Такође, једино писмо које се у свим издањима користило било је Times New Roman.
Чихолд је зато одлучио да за Пингвинова издања осмисли такав изглед какав би био применљив на великом броју књига, постижући тиме равномерност и доследност стила. По њему, оданост начелима традиционалне типографије као што су читљивост, уравнотеженост типографских стилова, велике маргине, префињен контраст, једноставност и примена линија и орнамената, била је основа за добар и функционалан изглед књиге. На пример, он за стране са пуно текста даје предност класичним типографским писмима и каже: „Добра типографија треба да буде потпуно читљива и резултат интелигентног планирања. Класична писма као што су Garamond, Janson, Baskerville и Bell су без сумње најчитљивија.” [1]
Обликујући књиге у Швајцарској, у периоду између 1933. и 1946, Чихолд први пут почиње да раскида своју дубоку повезаност са „новом типографијом” и „функционалним” принципима Баухауса. Тада схвата да примена симетричног и асиметричног у типографском приступу може испунити захтеве успешног обликовања књиге. О томе говори на предавању у Type Directors клубу 1959. године у Њујорку: „Поштовање добрих правила компоновања и обликовање књига у стилу традиционалне типографије не значи ‘враћање сата уназад’, али ексцентричан приступ обликовању слога скоро увек се покаже проблематичним.” [2]
Чихолдов рад у швајцарској издавачкој кући Бено Швабе (Benno Schwabe), почетком тридесетих година, наговестио је његов рад у Пингвину. Стандарди које је установио и наметнуо у тој издавачкој кући који су се односили на размак између речи и слова, на проред, интерпункцију и правопис, биле су темељ за правила преламања у Пингвину. Практичан, симетричан кућни стил који је Чихолд установио за Биркхојзер класик (Birkhäuser Classic) у базелској издавачкој кући Биркхојзер (Birkhäuser Verlag) такође је личио на његов дизајнерски приступ у Пингвину. И поред тога што су књиге Биркохојзера биле намењене широком тржишту, биле су високог квалитета, раскошно опремљене дезенираним папирима и корицама од платна или коже. Његов рад на Замлунг Биркхојзер (Sammlung Birkhäuser) библиотеци, едицији класичних наслова, установљава стил куће, при чему користи црну и још једну боју на неизбељеном папиру, орнаменталне узорке и типографију коју су одликовала три или четири реда сложена верзалом, са танком линијом која раздваја наслов од имена издавача – елементи који се могу пронаћи и у издањима касније направљеним у Пингвину.

Пингвинова правила слагања
Чихолд започиње свој рад у Пингвину реаговањем на бледуњави изглед књига шаљући писане коментаре и критике о постојећим корицама целом уредничком тиму. Потом развија „Пингвинова правила слагања” стандардизујући формате и установљавајући типографска правила која су се односила на слагање текста, увлачење редова, интерпункцију, правопис, верзале, малу капиталу, курзив, пагинацију, цифре, референце, фусноте, украсе, као и штампање драмских текстова и поезије. Пингвинова правила компоновања, на четири стране, уједначила су изглед бројних издања уносећи хармонију и економичност у Пингвинов издавачки програм.
Према тим начелима установљен је и мрежни систем. Мреже су биле непроменљива упутства која су одређивала димензије штампаног дела на страници,  ширину и висину сваке књиге, одређивање величине корица, одређивање места за натписе на корици и рикни, позицију и изглед натписа на рикни, као и врсту слова за наслове комплетног Пингвиновог издавачког програма. Мрежа је Чихолду омогућила флексибилност у осмишљавању одговарајућих односа између величине слова и димензија сваке књиге, да одреди максималну површину и тачан распоред елемената за сваку корицу Кинг Пингвин (King Penguin) издања (за наслове документарне прозе), и да одреди писмо које ће најближе представити садржај књиге.
Након увођења ових дизајнерских стандарда, на Чихолду је било да их објасни великој групи Пингвинових словослагача и штампара, међу којима многи нису били одушевљени појачаном контролом и спољашњим мешањем у њихов рад. Чихолдово присуство најјаче се осећало у словослагачници коју је често обилазио правећи енергичне коректуре у типографским композицијама и прелому. Касније је забележио: „Сваког дана морао сам прелазити миље коректура (често по десет књига дневно). Направио сам гумени печат на коме је писало: ‘Уједначи размаке између слова у складу са њиховим визуелним вредностима’. Словослагачи су то потпуно игнорисали –  настављали су да између верзала на почетним странама (где су оптички размаци неопходни) стављају размаке једнаких ширина.” [3] Упркос почетном отпору, Чихолд је истрајао, и након годину дана почео је да примећује напредак. Тек тада је могао да усмери сву своју енергију ка самом обликовању књига.

Пингвинова издања
Један од првих Чихолдових задатака био је да прочисти корице Пингвинових издања. Сви постојећи дизајнерски елементи – пропорције златног пресека 4 3/8'' × 7 1/8'' (111мм × 181мм), колорит који се разликовао по жанровима, сансерифна типографија на корицама и лого са птицом – били су засновани на издањима Албатроса (Albatross Books) штампаним у Хамбургу, где су постављени стандарди за прве књиге меког повеза и као резултат идеје да дизајн може бити у функцији одређивања личног стила. Премда издавач није дозвољавао Чихолду да комплетно редизајнира Пингвинова издања – што би њему највише годило – урадио је све што је могао како би побољшао постојећи „Пингвинов изглед”. Дизајн је у великој мери био дефинисан препознатљивим наранџастим хоризонталним тракама које је увео Едвард Јанг (Edward Young), први уредник производње у фирми.
Чихолдова прва ревизија, 1948. године, подразумевала је увођење различитих тежина писма Monotype Gill Sans како би се по важности поређали различити натписи, као и прецизирање размака између слова и речи како за наслове тако и за име аутора, потом увођење топлијег тона већ постојеће наранџасте боје. За своју дизајнерску стратегију Чихолд каже: „Једино што сам могао да учиним је да претходне ружне пропорције доведем у срећније односе”[4] У другој ревизији Чихолд је преместио Пингвинов лого на средину корице ближе доњој ивици. Такође је смањио величину слова и увео линију дебљине четири тачкe [5] између наслова и имена аутора. Оно што је задржао било је Пингвиново карактеристично централно позиционирање текста на насловним странама, као и систем одређивање боје по жанру – наранџаста за белетристику, зелена за криминалистичке романе, плава за биографије, тамно-црвена за путописе, сива за актуелне теме и жута за антологије.
Чихолдова завршна ревизија Пингвинових корица 1949. године започиње мењањем знака издавачке куће. Кориговао је размак између слова и смањио је њихову целокупну величину поправивши пропорције. Потом је стањио линију између наслова и ауторовог имена са четири на две тачке, и увео две врло танке линије изнад и испод наслова књиге и имена аутора. Овим последњим променама чврсто је установљен стандардни формат који је објединио сва Пингвинова издања.

Едиција Кинг Пингвин (King Penguin)
Ова едиција која је обухватала теме из уметности, науке, забаве и светске историје била је међу првим Пингвиновим едицијама које су штампане у тврдом повезу и у боји. Чихолд је одлучио да свеукупни изглед едиције Кинг Пингвин треба да конкурише чувеним и веома цењеним сликовницама издавачке куће Инзел (Insel-Verlag) из Немачке. Свака књига имала је око 64 стране, са једнаком количином текста и слика. Изглед је био класичан и елегантан. Књиге су биле величине 4 3/4'' × 7 1/16'' (119 мм × 179 мм), биле су мање и продавале су се двоструко скупље од Пингвинових књига у меком повезу. За Кинг Пингвин едицију Чихолд је користио мање употребљавана класична писма као што су Pastonchi, Scotch Roman, Lutetia, и Walbaum.
Посебну пажњу у едицији Кинг Пингвин привукла је књига A Book of Scripts Алфреда Фербенка (Alfred Fairbank). Чихолд је за дизајн корица био инспирисан изгледом странице из књиге Arte Subtilissima Intitualada Orthographia Practica, класичног рада из 16. века о калиграфији и бакрорезу шпанског мајстора писма Хуана де Исијара (Juan de Yçiar). Нарочиту пажњу Чихолд је посветио квалитету репродукција, посебно зато што су у питању били калиграфија и цртана слова посебне лепоте. За књигу A Book of Scripts помогло му је његово претходно калиграфско искуство како би руком исцртао римску капиталу на предњој и задњој страни корица, дотерујући слова врло прецизно до њихових правих облика. Удружење The National Book прогласило је ту књигу  за једну од најлепших у 1949. години.
Као што овај пример показује, пошто је утврдио правила обликовања, Чихолд је коначно могао да се концентрише на карактер сваке појединачне књиге и да јој да свој лични уметнички печат. Чихолдов ангажман у Пингвину, током којег је обликовао или за штампу припремио 500 елегантних књига – понекада и једну дневно – био је значајно поглавље у његовој каријери. Надгледајући уреднике, словослагаче, књиговесце и штампаре, могао је да тврди да је био први типограф одговоран за обликовање и управљање производњом тако великих тиража књига изузетно широког спектра.

Повратак у Швајцарску
У децембру 1949. године Чихолд одлучује да се врати у Швајцарску, осећајући да је његов посао у Пингвину окончан, са чим се подударио и осетни пад вредности енглеске фунте. Његов последњи допринос фирми био је да доведе Ханса Шмолера (Hans Schmoller) из штампарије Курвен (Curwen Press) као наследника. Чихолодов сарадник, Ерик Елегард Фредериксен (Erik Ellegaard Frederiksen), напустио је Пингвин истог дана када и његов ментор али се вратио издавачу у фебруару 1950. године како би Шмолеру олакшао увођење у нов посао.
У тој постчихолдовској фази традиција типографског савршенства у Пингвину и даље је била јако важна. Као Пингвинов директор производње, Шмолер је наставио и надограђивао Чихолдове дизајнерске стандарде и типографска правила. Током својих 25 година рада, Шмолер је пажљиво модификовао и прилагођавао та правила технолошком развоју у издавачкој и штампарској индустрији. О свом наследнику Чихолд пише: „Такође ми је драго да је Х. П. Шмолер, првокласни дизајнер књига, веома добро водио рачуна о мом раду, те да његове основне смернице сада тешко могу бити промењене”. [6]
Касније у својој каријери, Чихолд је размишљао о свом искуству и раду у Пингвину. „Могао бих бити поносан”, писао је, „на милионе Пингвинових књига за чију типографију сам ја био одговоран. У поређењу са њима, две или три луксузне књиге које сам обликовао нису од неке важности. Нама нису потребне луксузне књиге за богате, већ више добро направљених, обичних књига”. [7]

Фусноте
[1] Jan Tschichold, „Glaube und Wirklichkeit” Schweizer Graphische Mitteilungen, јун 1946.
[2] Предавање Јана Чихолда у Type Directors клубу, у Њујорку, 18. априла 1959. Објављено у часопису Print, јануар/фебруар, 1964.
[3] Руари Меклин (Ruari McLean), Jan Tschichold: Typographer (David R. Godine, 1975.)
[4] Писмо Руари Меклину, Esq., British Printer, 12. мај 1975.
[5] Једна (англосаксонска) типографска тачка је 0,352 мм.
[6] Руари Меклин (Ruari McLean), Jan Tschichold: Typographer (David R. Godine, 1975.)
[7] Јост Хочули (Jost Hochuli), уредник, Jan Tschichold, Typographer and Type Designer, 1902-1974. Енглески превод овог изложбеног каталога урадио је Руари Меклин, Кели (W.A. Kelly), и Бернард Волпе (Bernard Wolpe), (Единбург: Национална библиотека Шкотске, 1982.).