Meksiko 1968 / Roterdam 2003
Napomena uz Istoriju novog fonta, DotDotDot 6
DotDotDot 7, zima 2003.
autor: Peter Bilak

prevela sa engleskog: Olivera Batajić

Oblikovanje tipografskog pisma je jedna od najapstraktnijih umetnosti. Kreiranje oblika slova samo crnom i belom. Tipografija uzima ta uobličena slova i reorganizuje ih u prostoru i vremenu, vođena skupom pravila uspostavljanih stotinama godina. Tipografska pisma obično su bila korišćena da predstave „glas” pisca, ili raspoloženje teksta, ali da li slova mogu imati svoj sopstveni identitet kao što ga ljudski glas ima? Mogu li ona preneti određenu vrednost? Na primer:

Te odrednice su veoma često nametnute pismima od strane proizvođača iz marketinških razloga, uz nadu da će se određene vrednosti povezati sa konkretnim tipografskim pismom. Slova zaista dobijaju neka značenja, ali veoma sporo, posle ponavljanog korišćenja u sličnim situacijama. Osporivo je mišljenje da izbor pisma može funkcionisati više kao pridev pridodat imenici.

Komunikativna moć tipografije bila je prepoznata od strane nekih velikih kompanija i mnoge su naručile od dizajnera pisma da naprave fontove za njihovu sopstvenu upotrebu.

Takvi fontovi funkcionišu na bazi ekskluziviteta, i nisu javno dostupni. Neuobičajen primer ovde je Mikrosoftova inicijativa, koja je sredinom devedesetih dovela do stvaranja serije korporativnih fontova, kao što su Verdana i Džordžija, optimizovanih za kompjuterski ekran i za korišćenje u sklopu operativnog sistema. Korisnicima njihovog softvera je dozvoljeno da upotrebljavaju te fontove besplatno, zahvaljujući velikodušnoj Mikrosoftovoj tipografskoj investiciji. Verdana i Džordžija nisu zaista korporacijski fontovi, napravljeni u svrhu jačanja identiteta kompanije, ali i pored toga, beležeći sopstvene misli korisnik je svestan nenametljivog, ali upornog Mikrosoftovog prisustva. Druge kompanije (KPN, Simens, itd.) koriste svoje korporativne fontove kao vrstu potpisa kada javno prenose poruku, kao pečat autentičnosti, i da bi dokazali da se ne oslanjaju na postojeće arhive dostupnih tipografskih pisama. Njihovi ekskluzivni fontovi su uvršteni u kompleks korporativnog identiteta, i slova se na taj način uklapaju u sistem vrednosti koji promovišu.

Mevis i fan Dursen (Mevis & van Deursen - MvD), studio za dizajn iz Amsterdama nedavno je napravio novi vizuelni identitet za Roterdamski Bojmans fan Buningen (Boijmans van Beuningen) muzej. Deo novog identiteta je posebno u tu svrhu kreiran slojeviti font (koji je digitalizovao Radim Pesko). Armo Mevis (Armand Mevis) i Linda fan Dursen (Linda van Deursen) su ovako objasnili projekat: „Ideja je bila napraviti jedno opcrtano B koje se kombinuje sa ucrtanim B, tako da uklapanjem jedno u drugo daju: (a three-line B) trolinijsko B. To je bila osnova od koje smo počeli rad na tipografskom pismu, koje bi moglo da odrazi složenost muzeja. (...) Taj font prati strukturu zgrade, sa njenim različitim omotačima, koji su vremenom dodavani. Konture bi takođe mogle biti dodate logotipu što neposredno ukazuje na specifičnu kolekcionarsku funkciju muzeja: „sposobnost da raste.” Bojmans font se takođe može razložiti, i njegove varijante koristiti u artikulaciji tekstualne hijerarhije.”

Ovo tipografsko pismo veoma podseća na font korišćen za XIX olimpijske igre u Meksiko Sitiju, 1968, koji su osmislili Lens Vajmen (Lance Wyman) i njegov tim. Sastavljen od višestrukih linija do forme slova, kao alfabetni eho, dobijen oblikovanjem (dizajniranjem) motiva iz rane meksičke narodne umetnosti. Iz znaka je izvedeno reklamno tipografsko pismo koje je našlo široku primenu u grafičkom oblikovanju, od karata i postera do infografije.

Bojmans font je primenjen u sličnim situacijama: kako unutar muzeja kao deo informativnog sistema priručnika za posetioce, tako i u štampanim materijalima. Koja je onda, zapravo, razlika između Vajmenovog fonta iz 1967, i pisma studija MfD iz 2002? Posmatrajući celovito formu tipografskog pisma, razlike su male: oba fonta su modelirana, sastavljena od tri linije jednakih debljina, sa otvorenim krajevima. Nova verzija je za nijansu svetlija, neki karakteri su modifikovani, i time je dobijena kompleksnija familija. Kakogod, zbog razlike u sadržaju, vremenu i kontekstu, postoji velika razlika u konačnom efektu projekta. Vajmenov rad bio je pionirski korporativni sistem identifikacije, koji je, negujući ideju razumljive komunikacije, promovisao nacionalno nasleđe. Po Filipu Megsu (Philip Meggs), istoričaru dizajna, „Vajmenov cilj bio je da kreira potpuno objedinjen grafički sistem, lako razumljiv svim ljudima, bez obzira na jezik kojim govore, i dovoljno fleksibilan da zadovolji širok spektar aplikacija.” MfDov font, na drugi način, distancira se od svoje teme, prisvajajući grafiku nastalu pre više od 30 godina, komadajući font u u razdvojene slojeve i koristeći ih na neuobičajene načine. Ovaj način rada konvencionalno bi mogao biti klasifikovan kao postmoderan.

Dizajneri studija MfD priznali su da je font direktno razvijen iz meksičkog olimpjiskog pisma, ali su požurili da dodaju da su ga koristili na sasvim drugačiji način. Projekat podrazumeva da je istorija dinamičan, a ne linearan proces, u kome sadašnjost i prošlost koegzistiraju. Zasnovana na nedogmatskom pluralitetu, ova strategija u dizajnu promoviše neposrednu dogradnju postojećih rešenja radije nego uvođenje novina. To me podseća na priču Horhe Luis Borhesa (Jorge Luis Borgesa) „Pjer Menar (Pierre Menard), pisac Don Kihota (Don Quijote)”, gde Borhesov junak Menar brižljivo prepisuje Servantesovu (Cervantes) celu knjigu što dovodi do skoro identičnog teksta. Upoređujući dve knjige, Borhes tvrdi da je Menarova verzija Don Kihota „beskrajno bogatija”. Zašto? Zato što je bila napisana stotinama godina posle Servantesa, zbog svojih novih asocijacija, i zato što predstavlja istoriju kao kumulativnu, uključujući sve savremene reference koje Servantes nije mogao obuhvatiti.

Ako tipografsko pismo može da utiče na sadržaj, da li situacija može biti obrnuta, i da li određeni sadržaj može da promeni značenje tipografskog pisma? To je ono što projekat studija MfD implicitno predlaže. Tipografska pisma su poluproizvod čija je svrha da budu upotrebljavana, nepotpuna dok ne pronađu svoj odgovarajući kontekst. Jednom kada je kontekst definisan, i tipografsko pismo i sadržaj postaju nerazdvojivi.