МЕКСИКО 1968 / РОТЕРДАМ 2003
Напомена уз Историју новог фонта, DotDotDot 6
DotDotDot 7, зима 2003.
aутор: Peter Bilak

превела са енглеског: Оливера Батајић

Обликовање типографског писма је једна од најапстрактнијих уметности. Kреирање облика слова само црном и белом. Типографија узима та уобличена слова и реорганизује их у простору и времену, вођена скупом правила успостављаних стотинама година. Типографска писма обично су била коришћена да представе „глас” писца, или расположење текста, али да ли слова могу имати свој сопствени идентитет као што га људски глас има? Могу ли она пренети одређену вредност? На пример:

Те одреднице су веома често наметнуте писмима од стране произвођача из маркетиншких разлога, уз наду да ће се одређене вредности повезати са конкретним типографским писмом. Слова заиста добијају нека значења, али веома споро, после понављаног коришћења у сличним ситуацијама. Оспориво је мишљење да избор писма може функционисати више као придев придодат именици.

Комуникативна моћ типографије била је препозната од стране неких великих компанија и многе су наручиле од дизајнера писма да направе фонтове за њихову сопствену употребу.

Такви фонтови функционишу на бази ексклузивитета, и нису јавно доступни. Неуобичајен пример овде је Микрософтова иницијатива, која је средином деведесетих довела до стварања серије корпоративних фонтова, као што су Вердана и Џорџија, оптимизованих за компјутерски екран и за коришћење у склопу оперативног система. Корисницима њиховог софтвера је дозвољено да употребљавају те фонтове бесплатно, захваљујући великодушној Микрософтовој типографској инвестицији. Вердана и Џорџија нису заиста корпорацијски фонтови, направљени у сврху јачања идентитета компаније, али и поред тога, бележећи сопствене мисли корисник је свестан ненаметљивог, али упорног Микрософтовог присуства. Друге компаније (КПН, Сименс, итд.) користе своје корпоративне фонтове као врсту потписа када јавно преносе поруку, као печат аутентичности, и да би доказали да се не ослањају на постојеће архиве доступних типографских писама. Њихови ексклузивни фонтови су уврштени у комплекс корпоративног идентитета, и слова се на тај начин уклапају у систем вредности који промовишу.

Мевис и фан Дурсен (Mevis & van Deursen - MvD), студио за дизајн из Амстердама недавно је направио нови визуелни идентитет за рoтердамски Бојманс фан Бунинген (Boijmans van Beuningen) музеј. Део новог идентитета је посебно у ту сврху креиран слојевити фонт (који је дигитализовао Радим Песко [Radim Pesko]). Армо Мевис (Armand Mevis) и Линда фан Дурсен (Linda van Deursen) су овако објаснили пројекат: „Идеја је била направити једно опцртано Б које се комбинује са уцртаним Б, тако да уклапањем једно у друго дају: (a three-line B) тролинијско Б. То је била основа од које смо почели рад на типографском писму, које би могло да одрази сложеност музеја. (...) Тај фонт прати структуру зграде, са њеним различитим омотачима, који су временом додавани. Контуре би такође могле бити додате логотипу што непосредно указује на специфичну колекционарску функцију музеја: „способност да расте.” Бојманс фонт се такође може разложити, и његове варијанте користити у артикулацији текстуалне хијерархије.”

Ово типографско писмо веома подсећа на фонт коришћен за XIX олимпијске игре у Мексико Ситију, 1968, који су осмислили Ленс Вајмен (Lance Wyman) и његов тим. Састављен од вишеструких линија до форме слова, као алфабетни ехо, добијен обликовањем (дизајнирањем) мотива из ране мексичке народне уметности. Из знака је изведено рекламно типографско писмо које је нашло широку примену у графичком обликовању, од карата и постера до инфографије.

Бојманс фонт је примењен у сличним ситуацијама: како унутар музеја као део информативног система приручника за посетиоце, тако и у штампаним материјалима. Која је онда, заправо, разлика између Вајменовог фонта из 1967, и писма студија МвД из 2002? Посматрајући целовито форму типографског писма, разлике су мале: оба фонта су моделирана, састављена од три линије једнаких дебљина, са отвореним крајевима. Нова верзија је за нијансу светлија, неки карактери су модификовани, и тиме је добијена комплекснија фамилија. Какогод, због разлике у садржају, времену и контексту, постоји велика разлика у коначном ефекту пројекта. Вајменов рад био је пионирски корпоративни систем идентификације, који је, негујући идеју разумљиве комуникације, промовисао национално наслеђе. По Филипу Мегсу (Philip Meggs), историчару дизајна, „Вајменов циљ био је да креира потпуно обједињен графички систем, лако разумљив свим људима, без обзира на језик којим говоре, и довољно флексибилан да задовољи широк спектар апликација.” МфДов фонт, на други начин, дистанцира се од своје теме, присвајајући графику насталу пре више од 30 година, комадајући фонт у у раздвојене слојеве и користећи их на неуобичајене начине. Овај начин рада конвенционално би могао бити класификован као постмодеран.

Дизајнери студија МфД признали су да је фонт директно развијен из мексичког олимпјиског писма, али су пожурили да додају да су га користили на сасвим другачији начин. Пројекат подразумева да је историја динамичан, а не линеаран процес, у коме садашњост и прошлост коегзистирају. Заснована на недогматском плуралитету, ова стратегија у дизајну промовише непосредну доградњу постојећих решења радије него увођење новина. То ме подсећа на причу Хорхе Луис Борхес (Jorge Luis Borges) „Пјер Менар (Pierre Menard), писац Дон Кихота (Don Quijote)”, где Борхесов јунак Менар брижљиво преписује Сервантесову (Cervantec) целу књигу што доводи до скоро идентичног текста. Упоређујући две књиге, Борхес тврди да је Менарова верзија Дон Кихота „бескрајно богатија”. Зашто? Зато што је била написана стотинама година после Сервантеса, због својих нових асоцијација, и зато што представља историју као кумулативну, укључујући све савремене референце које Сервантес није могао обухватити.

Ако типографско писмо може да утиче на садржај, да ли ситуација може бити обрнута, и да ли одређени садржај може да промени значење типографског писма? То је оно што пројекат студија МфД имплицитно предлаже. Типографска писма су полупроизвод чија је сврха да буду употребљавана, непотпуна док не пронађу свој одговарајући контекст. Једном када је контекст дефинисан, и типографско писмо и садржај постају нераздвојиви.