МАКАРИЈЕВО РУКОДЕЛИСАЊЕ
Време, 3. јануар 1994.
аутор: Соња Ћирић


Од штампања прве књиге на Балкану прошло је тачно пет стотина година. О том догађају се још говори углавном у претпоставкама.

Поуздан је датум. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. По новом календару, то је 17. јануар. Из података које је оставио у предговору, могуће је израчунати и када је започео посао: у пролеће претходне године.

Октоих првогласник је прва књига штампана на Балкану, и то српском ћирилицом. Десило се то у штампарији Црнојевића. Послом је руководио јеромонах Макарије, наш први штампар. Разлог овом сувом и кратком набрајању података о најважнијем догађању штампарства јужних Словена јесте њихов недостатак. Малобројни су они око којих нема дилема. Поуздани докази о штампарији Црнојевића своде се углавном на записе са почетка и краја Октоиха.


ЗАПИСИ

Предговор је написан у име Ђурђа Црнојевића. Бог је своје царство обдарио многим књигама, али су Турци због наших грехова почели не само да убијају и пљачкају већ и да руше цркве и уништавају књижни фонд. И зато „написах” овај Октоих — објашњава Ђурђе Црнојевић. У поговору уместо глагола „написах”, Ђурђе каже, „саставих форме” књиге, за годину дана, са осам људи. Помиње и име смерног Макарија из Црне Горе, који је ово „рукоделисао”. Истим овим глаголом је означено Макаријево дело и у предговору. Радио је по указу господина Ђурђа Црнојевића, а за време митрополита зетског кир Вавиле.

Иако то изричито не пише, за већину историчара ови записи су доказ да је оснивач штампарије зетски војвода Ђурђе Црнојевић, зато што сматрају да у оно доба и није било термина у вези са штампањем књига, а да „састављање форме” значи управо то. Њихове противнике је одредница „написах” навела да није реч о штампаној књизи, већ о рукописној, коју је припремио Ђурђе Црнојевић.

Постоје и тезе да је замисао о оснивању штампарије Иванова, Ђурђевог оца. Сматра се да током двогодишњег боравка у Млецима Иван Црнојевић није могао а да се не заинтересује за штампарство кад је на неку од 50 радионица сигурно наилазио на сваком кораку. Једно време је чак доказивано да је Иван добавио штампарију из Млетака, и то пошто је претходно на Ободу саградио зграду. Доказа овом ставу није било, па се због записа на Октоиху ипак сматра да је Ђурђе заслужан за револуционарни потез оснивања прве штампарије на Балкану. Једино што се поуздано зна поводом Ивановог боравка у Млецима јесте да је, тежећи да учврсти положај земље, испросио за Ђурђа ћерку венецијанског великодостојника Марка Антонија Ерице — Ижбету, односно Јелисавету, како се њено име такође наводи. Иван није дочекао свадбу. Млада је била на путу према Цетињу кад је Иван издахнуо, а Црногорци су запамтили свадбу и испевали је у неколико народних песама.


МЕСТО

Спор око места догађања — Обод или Цетиње — чини се да још није решен. Није јасно ни да ли је штампарија радила само у једном од ова два места или прво у једном па у другом.

На Октоихуне пише где је штампан. На Цетиње указује илустрација Цетињског мана стира штампана у Октоиху петогласнику. Црна Гора — одредница која у уводу Октоиха првогласника указује на Макаријево порекло, по Василију Петровићу Његошу (1709–1766) асоцира на Цетиње. У Псалтиру, штампаном у Црнојевића штампарији, пише да је завршен 1495. године на Цетињу.

Материјалних доказа о штампарији у Ободу нема. Постоје само приче о словима и штампарским реквизитима које је било лако пронаћи чак и крајем 19. века. Чуло се, између осталог, да су ученици ободске школе у току скоро 50 година налазили слова, да су од њих састављали речи, везивали их канапом, бојадисали и штампали на својим уџбеницима. Међутим, ово и слична сећања никада нису поткрепљена ничим опипљивим.

Помињана је и Венеција као место на станка Октоиха првогласника, али спорадично и скоро без икакве подршке.

Споран је био и број одштампаних књига — четири или пет. Прво мишљење је могуће доказати: постоје сачувани примерци Октоиха првогласника и петогласника, Псалтира и Молитвеника. По другом мишљењу, овом списку треба додати и Четворојеванђеље. Катарина Мано-Зиси, археограф саветник у Народној библиотеци Србије, напомиње да је једини доказ који указује да су поборници таквог става у праву запис једног рукописног Четворојеванђеља којим преписивач објашњава да ради по Макаријевом оригиналу.

Није сачуван ниједан примерак Четворојеванђеља из Црнојевића штампарије. Сачуван је примерак који је Макарије штампао у Влашкој, па је вероватно да се аутор записа на рукописној верзији њиме користио за узор. У сваком случају, зна се да је после Октоиха првогласника идуће године завршен петогласник, Молитвеник није датован, али се претпоставља да је он следећа књига и да је последњи био Псалтир, 1495. године.


МАКАРИЈЕ

Он није споран. Па ипак, осим описа Макаријеве скромности, особине примерене јеромонаху, што је наведено у записима Октоиха, других података о његовом животу нема. Нема трага о времену када је изучио занат, нити где га је изучио. Теза да је Макарије пореклом из Скопске Црне Горе, дакле из Македоније, зато што је у то време књижевност тамо била развијенија него у Зети, није имала знатнијег одјека.

Када је штампарија на Цетињу престала да ради, Макарије је отишао у Влашку. Како и када, није познато. Претпоставља се да је тамо доспео преко Срема, у једној од миграција књижевника и других истакнутих људи из словенских земаља под турском најездом. Сматра се да је он у манастиру Трговиште постао зачетник штампарства у Влашкој. Следећи траг о Макарију јесте Хиландар.

У поговору Псалтира Макарије за себе каже „списах ове књиге”. Смисао ове тврдње може се схватити двојако: да је Макарије био руководилац штампарије и да је сам изливао слова за штампарију. Заступници другог тумачења сматрају да се преса могла набавити из Млетака, али да је Макарије израђивао слова у дрвету код куће. Претпоставка да су слова појединачно резана у дрвету брзо је одбачена. Сматра се да су ливена у металу помоћу изгравираних матрица, дакле по истом принципу који је пронашао и Гутенберг. У читавој азбуци сва иста слова имају исти облик, а то се постиже само ливењем слова са једне матрице. Упадљив страни, латинични карактер иницијала, наводи да Макарије није сам изливао слова, а нарочито не на Цетињу.

Књиге које је штампао Макарије указују да су слова мењана, да су њихови латинични облици прилагођавани ћириличним. Током рада, латинична антиква по чијој су основи ливена слова показала се неподесном за исписивање ћирилског текста. Најуочљивија промена је на слову Р. Штампа и прелом књига доказују мајстора чије знање не заостаје за млетачким мајсторима. Направио је прелом по угледу на српске рукописне књиге, прилагодивши га укусу какав тада преовлађује у Венецији. Многима је та чињеница доказ да је Макарије учио занат у Млецима.

„Најприближније, Макарије се може окарактерисати као приређивач текста и организатор штампарије. Наравно да је над Октоихом, књигом црквеног садржаја, бдело неко свештено лице, највероватније сам кир Вавила, али је текст прерадио Макарије. Да није тако било, он не би смео да потпише књигу”, каже Катарина Мано-Зиси.


ШТАМПА

Полазећи од тврдње да је Октоих штампало осам људи, могуће је реконструисати распоред у штампарији. Ако се претпостави да је Макарије као најстручнији резао на дрвету вињете, иницијале и наслове, радио коректуру слога и руководио штампаријом, врло је могуће да му је у том обимном послу помагао још један човек. Остала шесторица су највероватније била овако распоређена: два словослагача; двојица на радовима код пресе — један премазивач слова и један притискивач — а обојица су били улагачи хартије; један је квасио хартију непосредно пред отискивање, а један је разастирао одштампане листове ради сушења. Поред Макаријевог, из ове екипе познато је још само Пахомијево име. Ако би се доказало да су после пропасти Црнојевићеве штампарије они наставили рад на други м местима, могло би се рећи да је Цетиње у правом смислу корен балканског штампарства.

Да ли је штампарија настала под покровитељством државе или цркве — такође није усаглашено. Катарина Мано-Зиси објашњава да се они који навијају за државу позивају на грб Црнојевића у заставици на почетку Октоиха. Међутим, чињеница је да је штампарија била смештена у манастиру прво зато што је то тада било уобичајено, а друго зато што никакви остаци посебне зграде нису пронађени. Затим, између двора Црнојевића и Цетињског манастира постоји мала раздаљина, па је и физички било немогуће изоловати их. Пример Његоша доказује да су у Црној Гори држава и црква биле блиске. Због свега тога, Катарина Мано-Зиси сматра да је штампарија резултат сарадње, а не појединачног ангажмана Црнојевића или кир Вавиле.

Наша прва штампарија је трајала само три године. Станиша, Ђурђев млади брат, открио је султану Ђурђеве везе са краљем Карлом VIII и са Млечанима, па је скадарски санџак-бег Фериз напао Зету. Ђурђе 1496. године одлази за Млетке. О томе шта се десило са штампаријом нема ни трага ни гласа. Сматра се да је сасвим сигурно није понео са собом, зато што је не помиње у тестаменту који 1499. године из Милана пише супрузи Ижбети. Навео је шта све од црквених ствари треба да врати цркви св. Марије на Цетињу; наводио је шта да уради чак и са виљушкама и кашикама, али штампарију не помиње. И још је тајна.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Оквири:
Октоих
Опис
Редослед
Ободско питање

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Захваљујемо се Археографском институту Народне библиотеке Србије и Весни Јовановић који су нам омогућили снимање оригиналног издања Октоиха првогласника, као и Весни Тодоровић из Библиотеке САНУ на помоћи.