KOVAČI LAŽNOG NOVCA
NIN, 4. maj 2006.
autor: Stjepan Fileki

Reč je o srpskoj varijanti ćirilice. Desilo se nešto što nije trebalo da se desi. Za to ima više razloga. Sada posle svega šta je ćirilica pretrpela potiskivanjem i, što je još pogubnije, zanemarivanjem, sa pravom se može govoriti o tome da ne postoji konzistentna, organizovana briga za čuvanje i negovanje srpske varijante ćirilice, najznačajnijeg atributa nacionalnog identiteta. Pomanjkanje državne brige, treba odmah reći, ni na koji način nije samo posledica nebrige. Ona dobrim delom proističe iz niske ili gotovo nikakve pismovne kulture, što ovih dana postaje bolno vidljivo. Bespomoćno zapomaganje nekolikih udruženja građana za zaštitu ćirilice iscrpljuje se u deklaracijama koje ne nailaze na razumevanje onih čija bi prevashodna briga bila zaštita nacionalnog pisma. Izvesno je da za to ne postoji tzv. »politička volja«. Od onih od kojih bi se najpre mogla očekivati podrška, a pre svih onih čija su usta najpunija Srbije i srpstva na parlamentarnoj govornici. Kad već nemamo snage i volje, moramo se zauzeti za to da se snagom zakona zaštiti naša ćirilica i da joj se obezbedi majoritet.

Već je notorna činjenica da latinica uz pomoć neukih, beslovesnih poslenika u kulturi uspešno penetrira, danas već i preovladava, u našem kulturnom tkivu. Ono što je u ovakvoj situaciji zapanjujuće je činjenica da je Ministarstvo kulture nesmotrenošću postalo promoter razaranja integralnog Vukovog nasleđa, uvođenjem latiničnh slova u srpsku ćirilicu. I to ni manje ni više nego u znamenju svoje ustanove.

Sada su vrata širom otvorena za razna vršljanja i neuke interpretacije onih koji nemaju nikave rezerve, tražeći puteve lične afirmacije i zaradu u dizajnu sredstava masovnih komunikacija. Moguće posledice na koje sam upozoravao pišući (u NIN-u) povodom promocije kalendara za 2002. godinu u izdanju »Publikuma« sada su već dobro vidljive. Tada već u naslovu tog kalendara: N. ЦОММЕНТ ili na sledećim stranama tog kalendara recimo: ТI СI ЧOVEK ОД IДЕЈЕ mogla se naslutiti podrivačka opasnost za integritet srpske ćirilice. Verujem da promoteri u svojoj neukosti nisu bili svesni mogućih – neželjenih posledica.

Sada su vrata, za one kojima nije svojstveno da misle i njihovim epigonima, odškrinuta.

Prava opasnost, između ostalih je dugogodišnjim iskustvom stečeno saznanje u nastavi pisma. Đaci umetničkih škola i oni koji studiraju na umetničkim akademijama grafički dizajn, po prirodi stvari, na početku studija, skoro bez iznimke, tražeći sopstveni izraz nasrću na bizarne uzore. Dobili su, sada se već dobro vidi, podršku sa najvišeg mesta. Posle ovoga još samo treba očekivati pojavu fontova nadahnutih »novim vetrovima«. Dalje raspredanje na ovu temu spada u oblast stručne rasprave. Vrata su posle svega širom otvorena za dalja neodgovorna vršljanja.

Razmišljajući o uzrocima koji su doveli do ovog nepočinstva, kako mi se čini, treba tražiti i u našoj naravi u kojoj je u dobroj meri sadržan kompleks inferiornosti, a isto tako i evidentan kolonijalni mentalitet. Ovom u prilog ide nedavno u »Politici« najavljen, na prvoj strani, dolazak Mesije, koji će preporoditi grafički izgled »Politike« (da treba, treba) i ostalih izdanja te kuće. Nađen je čovek, naravno iz inostranstva (a odakle bi drugo), nesumnjivog renomea koji uživa veliki ugled u svetu. Međutim to je čovek koji je odavno ispao iz našeg kulturnog konteksta. Svetski čovek koji očigledno nije emotivno vezan za našu kulturu pa otuda, i samim tim, nema osećanje potrebe da stane u odbranu srpskog kulturnog identiteta, srpske ćirilice o kojoj, uzgred budi rečeno, očigledno ništa ne zna. Sam po sebi nameće se zaključak da o problemu nacionalnog pisma još manje znaju poslenici »Politike« i savetnici Ministarstva kulture. Čovek o kome je reč dizajnirao je amblem Ministarstva kultre Srbije (ministarstvo kulture).

Žalosno je kako ni »Politika« ni Ministarstvo kulture nisu našli za shodno da prvo kod kuće potraže moguće saradnike, ako već njihove razvojne službe ne znaju i nemaju uvid u to da postoje mladi i afirmisani umetnici izuzetnih sposobnosti i kod kuće. Ima ih bar desetina vrlo uspešnih i itekako poznatih širom sveta. Spreman sam da u tom smislu pružim informacije svakome koga to interesuje.

Sve ovo može da izgleda isuviše dramatizovano. Ali pokušaj da se ovo zabašuri ili protumači prolaznom modom krije u sebi stanovite opasnosti. Skrećem pažnju odgovornim (ako ih ima) i pozvanim, oni to znaju ali ne puštaju glasa od sebe, na neumitnu istorijsku činjenicu da ćemo jednog dana nestati kao narod, potom će nestati i naš jezik a ostaje i ostaće naše pismo, kakvo? Treba odlučno zaustaviti dalje razaranje posebnosti srpske ćirilice.

Nastave li se rabote o kojima je reč iz srpske ćirilice izrodiće se bastard, plod iz nezakonitog i neželjenog braka, nedonošče kao poslednji izdanak srpske varijante ćirilice u koju je penetrirala latinica. Nećemo ostaviti baš sasvim jasan i svetao trag u nacionalnoj istoriji, koja će se u budućnosti baviti našim vremenom.

Usput: jeste li videli novodizajnirani naslov dnevnog lista БОRБА?