КОВАЧИ ЛАЖНОГ НОВЦА
НИН, 4. мај 2006.
аутор: Стјепан Филеки

Реч је о српској варијанти ћирилице. Десило се нешто што није требало да се деси. За то има више разлога. Сада после свега шта је ћирилица претрпела потискивањем и, што је још погубније, занемаривањем, са правом се може говорити о томе да не постоји конзистентна, организована брига за чување и неговање српске варијанте ћирилице, најзначајнијег атрибута националног идентитета. Помањкање државне бриге, треба одмах рећи, ни на који начин није само последица небриге. Она добрим делом проистиче из ниске или готово никакве писмовне културе, што ових дана постаје болно видљиво. Беспомоћно запомагање неколиких удружења грађана за заштиту ћирилице исцрпљује се у декларацијама које не наилазе на разумевање оних чија би превасходна брига била заштита националног писма. Извесно је да за то не постоји тзв. »политичка воља«. Од оних од којих би се најпре могла очекивати подршка, а пре свих оних чија су уста најпунија Србије и српства на парламентарној говорници. Кад већ немамо снаге и воље, морамо се заузети за то да се снагом закона заштити наша ћирилица и да јој се обезбеди мајоритет.

Већ је ноторна чињеница да латиница уз помоћ неуких, бесловесних посленика у култури успешно пенетрира, данас већ и преовладава, у нашем културном ткиву. Оно што је у оваквој ситуацији запањујуће је чињеница да је Министарство културе несмотреношћу постало промотер разарања интегралног Вуковог наслеђа, увођењем латиничнх слова у српску ћирилицу. И то ни мање ни више него у знамењу своје установе.

Сада су врата широм отворена за разна вршљања и неуке интерпретације оних који немају никаве резерве, тражећи путеве личне афирмације и зараду у дизајну средстава масовних комуникација. Могуће последице на које сам упозоравао пишући (у НИН-у) поводом промоције календара за 2002. годину у издању »Публикума« сада су већ добро видљиве. Тада већ у наслову тог календара: N. ЦОММЕНТ или на следећим странама тог календара рецимо: ТI СI ЧOVEK ОД IДЕЈЕ могла се наслутити подривачка опасност за интегритет српске ћирилице. Верујем да промотери у својој неукости нису били свесни могућих – нежељених последица.

Сада су врата, за оне којима није својствено да мисле и њиховим епигонима, одшкринута.

Права опасност, између осталих је дугогодишњим искуством стечено сазнање у настави писма. Ђаци уметничких школа и они који студирају на уметничким академијама графички дизајн, по природи ствари, на почетку студија, скоро без изнимке, тражећи сопствени израз насрћу на бизарне узоре. Добили су, сада се већ добро види, подршку са највишег места. После овога још само треба очекивати појаву фонтова надахнутих »новим ветровима«. Даље распредање на ову тему спада у област стручне расправе. Врата су после свега широм отворена за даља неодговорна вршљања.

Размишљајући о узроцима који су довели до овог непочинства, како ми се чини, треба тражити и у нашој нарави у којој је у доброј мери садржан комплекс инфериорности, а исто тако и евидентан колонијални менталитет. Овом у прилог иде недавно у »Политици« најављен, на првој страни, долазак Месије, који ће препородити графички изглед »Политике« (да треба, треба) и осталих издања те куће. Нађен је човек, наравно из иностранства (а одакле би друго), несумњивог реномеа који ужива велики углед у свету. Међутим то је човек који је одавно испао из нашег културног контекста. Светски човек који очигледно није емотивно везан за нашу културу па отуда, и самим тим, нема осећање потребе да стане у одбрану српског културног идентитета, српске ћирилице о којој, узгред буди речено, очигледно ништа не зна. Сам по себи намеће се закључак да о проблему националног писма још мање знају посленици »Политике« и саветници Министарства културе. Човек о коме је реч дизајнирао је амблем Министарства култре Србије (mинисtарсtво kулtуре).

Жалосно је како ни »Политика« ни Министарство културе нису нашли за сходно да прво код куће потраже могуће сараднике, ако већ њихове развојне службе не знају и немају увид у то да постоје млади и афирмисани уметници изузетних способности и код куће. Има их бар десетина врло успешних и итекако познатих широм света. Спреман сам да у том смислу пружим информације свакоме кога то интересује.

Све ово може да изгледа исувише драматизовано. Али покушај да се ово забашури или протумачи пролазном модом крије у себи становите опасности. Скрећем пажњу одговорним (ако их има) и позваним, они то знају али не пуштају гласа од себе, на неумитну историјску чињеницу да ћемо једног дана нестати као народ, потом ће нестати и наш језик а остаје и остаће наше писмо, какво? Треба одлучно зауставити даље разарање посебности српске ћирилице.

Наставе ли се работе о којима је реч из српске ћирилице изродиће се бастард, плод из незаконитог и нежељеног брака, недоношче као последњи изданак српске варијанте ћирилице у коју је пенетрирала латиница. Нећемо оставити баш сасвим јасан и светао траг у националној историји, која ће се у будућности бавити нашим временом.

Успут: јесте ли видели новодизајнирани наслов дневног листа БОRБА?