ŠTA SU LIGATURE
Iz knjige SLOVA KENTAURI (prvi deo)
autor: Rastko Ćirić

LIGATURE su dva ili tri slova spojena u jedan slovni znak.
Na primer, to je Æ, kao u latinskoj reči

ENCYCLOPÆDIA.

Čak su i stari Egipćani tražili načine da pojednostave i skrate uobičajene kombinacije simbola združujući ih u ligature.

Na slici su krune Gornjeg i Donjeg Egipta koje predstavljaju dva kraljevstva. Kombinovana kruna označava ujedinjeni Egipat.

U kineskom slikovnom pismu svaki znak označava najmanje jednu reč. Kombinovanjem dva znaka dobija se novo značenje.

kandže	+	drvo	=	brati

U starom Rimu klesari, kao i pisari, spajali su razna slova da bi lakše ujednačili širine redova na kamenom bloku.

Srednjovekovni pisari rado su spajali slova da bi uštedeli prostor i povećali brzinu pisanja, ali je lep izgled bio jednako važan – razmaci između slova trebalo je da budu što ujednačeniji, a neka slova bukvalno su se »sudarala«. Recimo, tačka na latiničnom slovu »i« uvek bi smetala nastavku slova »f« kad bi se našla iza njega, pa bi pisar bio prinuđen da ih spoji.

Tako se horizontalna crtica slova »f« odmah lomila nadole i gradila stub slova »i«, a produžetak završavao tačkom. Najčešće ligature bile su: , ff, , ff (starinsko dugo »s«, dakle »ss«), ft (st), ct, ch, æ, œ a sa tri slova ffi, ili ffl.

Postoje četiri osnovne vrste ligatura: kad je jedno slovo utisnuto i združeno sa drugim (litterae implexae), kad je slovo iznad slova (litterae columnatae), kad je slovo u slovu (litterae insertae) i kad se slova spajaju jednim zajedničkim potezom (litterae contiguae).

Kod naših srednjovekovnih pisara spajanje slova bilo je tako omiljeno da su čitave reči bile spajane u jednu celinu. Evo jednog vezanog АМИН sa natpisa iz Kraljeve crkve u Studenici iz 1314. godine.

Na slici desno je savremena varijanta iste reči-ligature, kao deo kompjuterskog fonta »Milutinov natpis« Stjepana Filekija.

Prve štamparije sa drvenim, kasnije olovnim slogom, prihvatile su ligature, naročito kod kurzivnih (kosih) tipova slova, jer su se takva slova teže lomila,

a zbog postolja na kome se svako slovo nalazilo nije bilo moguće primaknuti ih bliže jedno drugom i tako smanjiti razmak koji je u slogu pravio »rupu«.

Na slici su ligature iz prve štampane knjige, Gutenbergove Biblije iz 1444. među kojima i neobičnu ligaturu »pp« u reči Apolon. Ovo pismo, pošto u slogu iz daljine podseća na rešetku, zove se tekstura.

Evo staroslovenskih ligaturnih slova ЈА, ЈЕ i ЈУ iz naše prve štampane knjige »Oktoiha«. Štampana je na Cetinju 1493, četrdesetak godina posle Gutenbergove biblije. Vodoravnom crtom spojena su slova A, E i O sa slovom I koje liči na današnje latinično I (današnje slovo И čitalo se »iže«). Slovni znak »ју« i danas postoji u ruskom pismu. Mi se danas svakodnevno služimo ligaturama Љ, Њ. Slova Љ i Њ, kako Vuk objašnjava u prvom »Srpskom bukvaru«, nastala su spajanjem slova л, odnosno н, sa ь (staroslovenskim »tankim« jer).

Н + Ь = Њ      Л + Ь = Љ

Međutim, ova dva slovna znaka javljaju se kao ligature u našim starim rukopisima: ligatura »Љ« na kraju potpisa kralja Stefana na Povelji Dubrovačkoj opštini iz 1235, i ligatura »Њ« iz naslova u Zborniku Vladislava Gramatika iz 1469. godine.

Danas ligature nisu česte u knjižnom i novinskom slogu kao što su nekada bile: mada, siguran sam da bi ih u tekstu jedva jedan odsto čitalaca uopšte i primetilo (da li ste primetili da su »i« i »g« u reči »ligature« spojeni?). Ipak svi standardni latinični kompjuterski fontovi sadrže obavezno ligature æ i œ, a najčešće i  i .

Korišćenje ligatura u savremenom slogu smatra se tipografskom poslasticom: koriste ih iskusni tipografi, a namenjene su iskusnim čitaocima i bibliofilima. Neka savremena pisma, kao što je Lubalinov AVANGARD, imaju jedinstveno osmišljene ligature koje im daju naročit izgled, pogotovo kad se koristi u naslovima.

Evo i dve zanimljive gg ligature.

U rečnicima, ligatura æ koristi se u fonetskom alfabetu da bi naglasila da je glas koji se čita negde između slova a i e.

Mnogi ne znaju da su i znak pitanja i znak uzvika u stvari ligature. U starim latinskim rukopisima, da bi se naglasilo da je rečenica upitna, pisana je reč »questio« (pitanje) na kraju rečenice. Kako je zauzimala dragoceno mesto na skupom pergamentu, pisari su ovu reč ubrzo skratili na »qo«, ali je ovakva skraćenica zbunjivala čitaoce jer se spajala sa poslednjom reči u tekstu.

Neki dovitljivi pisar dosetio se i stavio jedno slovo iznad drugog. Vremenom, brzim pisanjem i prepisivanjem, slovo o pretvorilo se u tačku, a slovo q u krivu liniju kakva danas gradi znak pitanja. Da li ste razumeli, questio.

Slično se dogodilo i sa znakom uzvika. Reč za uzvik kod starih Latina bila je IO, što je značilo JAO. Kao i kod znaka pitanja, slovo I popelo se na O i vremenom je nastao znak uzvika ili »znak divljenja«, kako smo ga nekad zvali. Ovako ispada da je reč JAO sa uskličnikom pleonazam! JAO!

Ligatura »ß« koristi se u nemačkom jeziku. Naziva se »šarfes es« (oštro es) ili »escet«. Naziv »escet« (sz) je pogrešan, jer ova ligatura nije nastala iz kombinacije starog »dugačkog es« i »z« kako je izgledalo u kasnogotičkom pismu frakturi, već od dugačkog es i običnog es. U Švajcarskoj se umesto ove ligature pišu dva es (ss).

Sredinom devedesetih pojavio se na tržištu kompjuterski program LIGATURE MAKER, koji korisniku omogućava da u bilo kom tekstu, ali samo sa datim tipom slova izradi izabrane ligature. Ligature je kreirala američki dizajner Zuzana Ličko.

Znak za paragraf (§, na engleskom 'section'), iako izgleda kao da je spojen od dva latinična slova s, nije ligatura, već potiče iz izobličenog grčkog.

Ligature iz kompjuterskog tipa slova »Leonardo hand«,
izvedenog iz Leonardovog rukopisa

END ILI ET
SLOVA KENTAURI (drugi deo)

MAJMUNSKA ŠTRUDLA
SLOVA KENTAURI (treći deo)

MONOGRAMI I ZNACI
SLOVA KENTAURI (četvrti deo)