ШТА СУ ЛИГАТУРЕ
Из књиге СЛОВА КЕНТАУРИ (први део)
aутор: Растко Ћирић

ЛИГАТУРЕ су два или три слова спојена у један словни знак.
На пример, то је Æ, као у латинској речи

ENCYCLOPÆDIA.

Чак су и стари Египћани тражили начине да поједноставе и скрате уобичајене комбинације симбола здружујући их у лигатуре.

На слици су круне Горњег и Доњег Египта које представљају два краљевства. Комбинована круна означава уједињени Египат.

У кинеском сликовном писму сваки знак означава најмање једну реч. Комбиновањем два знака добија се ново значење.

канџе	+	дрво	=	брати

У старом Риму клесари, као и писари, спајали су разна слова да би лакше уједначили ширине редова на каменом блоку.

Средњовековни писари радо су спајали слова да би уштедели простор и повећали брзину писања, али је леп изглед био једнако важан – размаци између слова требало је да буду што уједначенији, а нека слова буквално су се »сударала«. Рецимо, тачка на латиничном слову »i« увек би сметала наставку слова »f« кад би се нашла иза њега, па би писар био принуђен да их споји.

Тако се хоризонтална цртица слова »f« одмах ломила надоле и градила стуб слова »i«, а продужетак завршавао тачком. Најчешће лигатуре биле су: , ff, , ff (старинско дуго »s«, дакле »ss«), ft (ст), ct, ch, æ, œ… а са три слова ffi, или ffl.

Постоје четири основне врсте лигатура: кад је једно слово утиснуто и здружено са другим (litterae implexae), кад је слово изнад слова (litterae columnatae), кад је слово у слову (litterae insertae) и кад се слова спајају једним заједничким потезом (litterae contiguae).

Код наших средњовековних писара спајање слова било је тако омиљено да су читаве речи биле спајане у једну целину. Ево једног везаног АМИН са натписа из Краљеве цркве у Студеници из 1314. године.

На слици десно је савремена варијанта исте речи-лигатуре, као део компјутерског фонта »Милутинов натпис« Стјепана Филекија.

Прве штампарије са дрвеним, касније оловним слогом, прихватиле су лигатуре, нарочито код курзивних (косих) типова слова, јер су се таква слова теже ломила,

а због постоља на коме се свако слово налазило није било могуће примакнути их ближе једно другом и тако смањити размак који је у слогу правио »рупу«.

На слици су лигатуре из прве штампане књиге, Гутенбергове Библије из 1444. међу којима и необичну лигатуру »pp« у речи Аполон. Ово писмо, пошто у слогу из даљине подсећа на решетку, зове се текстура.

Ево старословенских лигатурних слова ЈА, ЈЕ и ЈУ из наше прве штампане књиге »Октоиха«. Штампана је на Цетињу 1493, четрдесетак година после Гутенбергове библије. Водоравном цртом спојена су слова А, Е и О са словом И које личи на данашње латинично I (данашње слово И читало се »иже«). Словни знак »ју« и данас постоји у руском писму. Ми се данас свакодневно служимо лигатурама Љ, Њ. Слова Љ и Њ, како Вук објашњава у првом »Српском буквару«, настала су спајањем слова л, односно н, са ь (старословенским »танким« јер).

Н + Ь = Њ      Л + Ь = Љ

Међутим, ова два словна знака јављају се као лигатуре у нашим старим рукописима: лигатура »Љ« на крају потписа краља Стефана на Повељи Дубровачкој општини из 1235, и лигатура »Њ« из наслова у Зборнику Владислава Граматика из 1469. године.

Данас лигатуре нису честе у књижном и новинском слогу као што су некада биле: мада, сигуран сам да би их у тексту једва један одсто читалаца уопште и приметило (да ли сте приметили да су »и« и »г« у речи »лигатуре« спојени?). Ипак сви стандардни латинични компјутерски фонтови садрже обавезно лигатуре æ и œ, а најчешће и  и .

Коришћење лигатура у савременом слогу сматра се типографском посластицом: користе их искусни типографи, а намењене су искусним читаоцима и библиофилима. Нека савремена писма, као што је Лубалинов АВАНГАРД, имају јединствено осмишљене лигатуре које им дају нарочит изглед, поготово кад се користи у насловима.

Ево и две занимљиве gg лигатуре.

У речницима, лигатура æ користи се у фонетском алфабету да би нагласила да је глас који се чита негде између слова а и е.

Многи не знају да су и знак питања и знак узвика у ствари лигатуре. У старим латинским рукописима, да би се нагласило да је реченица упитна, писана је реч »questio« (питање) на крају реченице. Како је заузимала драгоцено место на скупом пергаменту, писари су ову реч убрзо скратили на »qo«, али је оваква скраћеница збуњивала читаоце јер се спајала са последњом речи у тексту.

Неки довитљиви писар досетио се и ставио једно слово изнад другог. Временом, брзим писањем и преписивањем, слово о претворило се у тачку, а слово q у криву линију каква данас гради знак питања. Да ли сте разумели, questio.

Слично се догодило и са знаком узвика. Реч за узвик код старих Латина била је IO, што је значило ЈАО. Као и код знака питања, слово I попело се на O и временом је настао знак узвика или »знак дивљења«, како смо га некад звали. Овако испада да је реч ЈАО са ускличником плеоназам! ЈАО!

Лигатура »ß« користи се у немачком језику. Назива се »шарфес ес« (оштро ес) или »ес­цет«. Назив »есцет« (sz) је погрешан, јер ова лигатура није настала из комбинације старог »дугачког ес« и »з« како је изгледало у касноготичком писму фрактури, већ од дугачког ес и обичног ес. У Швајцарској се уместо ове лигатуре пишу два ес (ss).

Средином деведесетих појавио се на тржишту компјутерски програм LIGATURE MAKER, који кориснику омогућава да у било ком тексту, али само са датим типом слова изради изабране лигатуре. Лигатуре је креирала амерички дизајнер Зузана Личко.

Знак за параграф (§, на енглеском 'section'), иако изгледа као да је спојен од два латинична слова s, није лигатура, већ потиче из изобличеног грчког.

Лигатуре из компјутерског типа слова »Leonardo hand«,
изведеног из Леонардовог рукописа

ЕНД ИЛИ ЕТ
СЛОВА КЕНТАУРИ (други део)

МАЈМУНСКА ШТРУДЛА
СЛОВА КЕНТАУРИ (трећи део)

МОНОГРАМИ И ЗНАЦИ
СЛОВА КЕНТАУРИ (четврти део)