JAN ČIHOLD (Jan Tschichold) 1902–1974
autor: Alan Hejli (Allan Haley)

preveo sa engleskog: Ilija Knežević

Pogledavši ga, mogli biste pomisliti da je ljubazan profesor latinskog, ili možda klasične književnosti. Jan Čihold je izgledao ka učeni, fini čovek. Sigurno ne neko sklon oštrim rečima i radikalnim mislima.
Veran svom izgledu, Jan Čihold je bio učen čovek i učitelj. Napisao je preko 50 knjiga i proveo mnogo slobodnog vremena podučavajući. Njegov doprinos obrazovanju, međutim, nije bio na polju latinskog ili grčkog jezika. Čihold je bio stručnjak za tipografiju i tipografsku komunikaciju. Međutim, suprotno njegovom izgledu, veliki deo njegovog rada je bio vrlo radikalan. I da zamutimo sliku još malo, Čihold je bio kriv zbog protivljenja samom sebi u nekim osnovnim temama.

ČIHOLD REVOLUCIONAR

Početkom 20. veka Jan Čihold je napravio sopstvenu revoluciju u tipografiji učinivši asimetričnu kompoziciju izborom za koji se opredeljuju mladi dizajneri. Čineći to takođe je žestoko napao simetriju kao arhaični i neefikasni tipografski stil. Dvadeset pet godina kasnije, Čihold je započeo herkulovski posao redizajniranja i restilizovanja kompletne Pingvinove (Penguin Books) biblioteke. Kada je završio, prerađeno je preko 500 naslova – i skoro svaki od njih je bio simetrično komponovan.
Kada je bio mlad, Čihold je crtao tipografska pisma koja su bila smele izjave tipografske reforme; konstruisao je sanserife i kaligrafska pisma koja su kršila tradicionalna pravila. Krajem života je napravio Sabon, klasični primer tradicionalnog oblika tipografskog pisma.

KAKO JE SVE POČELO

Od dečačkih dana Čihold je bio u kontaktu sa tipografskim pismom, tipografijom i oblikovanjem slova. Njegov otac, dizajner i firmopisac, uživao je u društvu svog sina i podsticao ga da provodi vreme u njegovoj maloj radionici. Kada mu je bilo 12, da bi ga častio, Čiholda je otac odveo na veliku izložbu štamaprstva i grafičke umetnosti. Temo je budući tipografski radikal prvi put video radove najboljih evropskih kaligrafa i umetnika pisma. Čihold je bio upecan! Znao je da će mu tipografsko pismo i slova uvek biti važni. Prvo je se okušao u kaligrafiji. Vežbajući kad god je imao priliku, Čihold je pokušao da razvije sopstveni stil pisanja. Kako se njegova veština razvijala, tako se razvijalo i njegovo interesovanje za radove majstora kaligrafije iz prošlosti i njegovih savremenika. Mladi dizajner je počeo da proučava priručnike za pismo Edvarda Džonstona (Edward Johnston), kao i jednako čuvenog, u Nemačkoj, Rudolfa fon Lariša (Rudolf von Larisch).
Do trenutka kada je primljen u Lajpcišku akademiju grafičkih veština i opreme knjige, Čihold se već razvio u sposobnog i plodnog kaligrafa. Bio je ozbiljan učenik: radio je naporno, vežbao pismo, proučavao prihvaćena kaligrafska pravila, i učio tradicionalnu tipografsku teoriju. Kao rezultat njegovih napora, Čihold je napokon postao diplomac na akademiji kod veoma uvaženog nemačkog dizajnera pisma Valtera Timana (Walter Tiemann); bila mu je poverena odgovornost učenja studenata pismu i kaligrafiji.
Sve do njegove 22. godine Čiholdov kaligrafski i tipografski stil razvijao se konzervativnim, ako ne potpuno tradicionalnim, pravcem. Bio je »dobar mladi dizajner«, taman dovoljno avangardan da bude viđen kao jedan iz nove generacije, ali ni blizu dovoljno radikalan da kod mentora izazove bilo kakvu brigu.

NOVA ŠKOLA MISLI

Tada se sve promenilo. Čihold je 1923. video prvu važniju izložbu Bauhausa u Vajmaru – i doslovno postao trenutni preobraćenik u učenje Bauhausa. Poput mnogih mladih preobraćenika, Čihold nije samo usrdno prigrlio svoju novu religiju, već se osećao prinuđenim da se žustro odrekne svih svojih ranijih ideala. Čihold je u potpunosti promenio svoj tipografski stil, prihvatajući bez kompromisa nove stavove koje je propovedao Bauhaus. Počeo je da piše strastvene rasprave i članke koji su osuđivali tradicionalni tipografski stil. Čak je privremeno slovenizovao svoje ime u Ivan u pokušaju da se još više poistoveti sa levim krilom vajmarske škole. Razlika između Čiholda i mnogih drugih mladih ostrašćenih preobraćenika bila je u tome što su mu ljudi poklanjali pažnju. Čiholdovi prigovori su stvorili tu razliku. Jedan od njegovih članaka, »Elementare Typographie«, označava promenu lica moderne tipografije. U njemu, i u »Die neue Typographie«, knjižici koju je objavio kasnije, Čihold je zastupao odbacivanje svih tada popularnih nemačkih tipografskih pisama i uvođenje jednog sanserif stila umesto njih; uz to i napuštanje modernog stila simetrične tipografije u korist asimetrije. Njegovi radovi i predavanja u tom periodu dodelili su mu ulogu radikala. (Protivrečnosti će doći kasnije).
Krajem dvadesetih Čihold se pojavio kao jedan od najvatrenijih i najnekompromisnijih zastupnika moderne tipografije. Pošto nije bio diletant, bio je i jedan od njenih najveštijih predstavnika. U brojnim člancima i u stotinama primera, kodifikovao je i demonstrirao principe asimetrične tipografske kompozicije. Takođe je oblikovao »mono-case« (pismo koje se sastojalo ili od verzala ili od kurenta) sanserifno tipografsko pismo, i objavljivao vatrene rasprave u korist sanserifa.

REVOLUCIONAR PROTIV ČEGA?

Budimo pošteni, bilo je puno loše tipografije na koju je Čihold mogao da reaguje. Pokret »freie richtung« (slobodna tipografija) iz devedesith godina 19. veka i Jugendstil (art nouveau) pokret sa početka 20. veka zatrpali su nemačku grafičku komunikaciju dekorativnim tipografskim pismima koja su povremeno bila skoro potpuno nečitljiva i kompletom tipografskih pravila koja su ometala, pre nego podržavala, efikasnu komunikaciju. Čihold je reagovao na tipografski stil koji je bio dekorativan, samosvestan, i usplahiren – u najboljem slučaju, osrednji. Verovao je da bi jedno dobro oblikovano, pošteno pismo bilo beskonačno bolji komunikator nego sva »raskošna pisma« zajedno; i da bi lake tipografske trikove i izveštačenosti trebalo zameniti jednostavnim dinamizmom asimetrije. Čiholdov rad u ovom periodu bio je odraz njegovog učenja. Njegov grafički dizajn je imao energiju i snagu koja nije ranije ostvarena.
Verovatno najkarakterističniji za Čiholdov rad tokom ovog perioda je plakat za izložbu konstruktivista, oblikovan 1937. Ovde njegova izuzetno osetljiva upotreba linije, grafičkih elemenata i tipografske kompozicije stvara asimetrični dinamizam vrhunskog kvaliteta.
Preko 15 godina Čihold je pravio plakate, korice za knjige, reklame, čak i memorandume koji su bili suštinski primeri asimetričnog dizajna. Njegov rad nije samo stvorio novi tipografski žanr, nego je poslužio kao polazna tačka za one koji su ga sledili.
Ali tada se nešto desilo. Posle menjanja tipografskog sveta i preobraćenja bezbroj dizajnera na svoj način mišljenja, Jan Čihold je promenio sopstveno mišljenje!
Ustvari, Čiholdovo iskustvo više liči na lagano preobraćenje nego na trenutnu promenu. Rezultati, međutim, nisu bili manje dramatični.

ZAŠTO PROMENA?

Čiholdov preobraćaj je počeo kada je počeo da prima porudžbine za oblikovanje knjiga za masovno tržište – književnih dela, romana, istorijske fikcije, biografija itd. – umesto plakata i njegovih priručnika o tipografiji i grafičkom dizajnu. Ovo su bili naslovi koje su objavljivali ljudi konzervativnog duha za iste takve ljude. Tokom vremena, ovo je postao Čiholdov glavni izvor prihoda. Što je više knjiga oblikovao, sve više je shvatao da jedan tipografski stil ne može da odgovori svim potrebama tipografske primene; i da je insistiranje na istinitosti suprotnog otprilike jednako tipografskoj diktaturi.
Čihold je shvatio da dobra tipografija treba da bude savršeno čitljiva i, ako je to tako, izbor klasičnih pisama kao što su Garamond, Jenson i Baskerville nije samo klasičan, već i logičan izbor za većinu knjiga. Njegove tipografske izjave takođe su postale konzervativnije: »Sanserif je dobar za neke slučajeve naglašavanja, ali sada se koristi do tačke zloupotrebe. Prilike za korišćenje sanserifa jednako su retke kao one za korišćenje nametljivih ukrasa«. Za asimetriju je Čihold i dalje smatrao da je najvibrantniji i najpodsticajniji vid tipografske kompozicije, ali je shvatio da samo neki od njegovih kolega poseduju talent ili disciplinu da je korektno upotrebe. Asimetrična tipografska kompozicija i dalje je imala posebnu privlačnost za Čiholda, ali je postajao sve manje i manje jevanđeoski oko preobraćanja sveta u ovaj stil dizajna.
Nažalost, Čihold je postao predmet tipografskog ismejavanja samo zato što je promenio mišljenje. Njegovi sledbenici su u njegovim knjigama, člancima i predavanjima videli način pronalaženja rešenja za sve tipografske probleme. Mnogi od njih su ga slepo proizveli za svog »tipografskog boga« – a bogovi padaju veoma teško.

SLEDBENICI GOVORE

Jedan učenik, švajcarski arhitekta i dizajner Maks Bil (Max Bill), pišući u nemačkom stručnom časopisu, izneo je ostrašćenu optužbu da je Čihold otpadnik od sopstvenog učenja, i daleko otišao da bi pokazao protivrečnosti između jevanđelja za 1928. i Čiholdovog kasnijeg rada.
Odgovarajući nešto kasnije u istom časopisu, Čihold izražava saosećanje sa razočarenjem koje osećaju njegovi raniji podržavaoci, ali pita, zapravo, da li bi više voleli da potisne svoja prosvetljena ubeđenja i nastavi da zastupa ono za šta više ne misli da je istinito? Zatim je u članku otišao dalje, na način svojstven ljubaznom učitelju, da pruža dalje primere njegovih protivrečnosti, one koje je Maks Bil prevideo. Čiholdov primer pokazuje još jednom da treba platiti veliku cenu ako si revolucionar (pogotovo uspešan) i nastaviš da tražiš istinu van jednostavnih odgovora.

PROMENA JE ZAVRŠENA

Čiholdov novi klasični stil doveden je do savršenstva baš posle II svetskog rata. Avgusta 1946. osnivač Pingvina (Penguin Books) pružio mu je priliku da redizajnira kompletnu ponudu ovog izdavača. Ovo će biti najopsežniji i najteži izazov u Čiholdovoj karijeri.
U vreme kada su izdavači Pingvin Buksa angažovali Čiholda, koristili su usluge štampara rasutih širom Engleske. Pingvin nije imao osoblje za redovno posećivanje ovih štampara, niti su bili u mogućnosti da brzo odgovore na različite tipografske probleme koji su se pojavljivali tokom štampanja knjiga. Kao rezultat, štampari su počeli da se oslanjanju sve više i više na svoje kućne stilove (ili u previše slučajeva na ćud) pri rešavanju dizajnerskih i tipografskih problema. Knjige su patile. U najboljem slučaju bile su nedosledne u dizajnu i kvalitetu; češće, bile su jadni primeri tipografske komunikacije.
Odmah po početku rada za Pingvin Čihold je napavio priručnik za tipografski stil: malu brošuru koja je sadržavala osnove njegovih zahteva. Čihold se prisećao da: »Bilo je srazmerno jednostavno ubediti mašinske slagače da se pridržavaju ovih pravila«, ali da ručni slagači »očigledno nisu razumeli ništa od onoga što sam imao na umu…«. Jasno je da pred njim nije bio mali zadatak.
Jedna od stvari ka kojoj je Čihold težio bili su ujednačeni razmaci između verzala na naslovnoj strani. (Kada se ručno slaže metalni slog ovo je pomalo dosadan i težak posao ručnog umetanja ili uklanjanja slepog materijala – nešto čega su se Pingvinovi slagači radije odricali). Od kada je Čihold uređivao tipografiju svake knjige, prvo je pokušao pomoću jednostavnih predloga da poboljša razmak između znakova, ali je ubrzo bio primoran da naruči gumeni pečat koji je otiskivao »Ujednačite razmak između slova prema njihovoj optičkoj vrednosti«. Ova taktika takođe nije delovala. Čihold se žalio da »Taj pečat praktično nikada nije bio primećen«. Frustriran, počeo je mučan, dugotrajan posao pisanja rukom pojedinačnih uputstava u svakoj prilici kada je video da je moguće poboljšanje razmaka između slova. Štamparima su vraćani probni otisci išarani izrazima poput »ubaciti pola punkta « ili »izbaciti 2 punkta! – a to su bile samo napomene koje su se odnosile na razmake između slova!
Čihold je uredio svaku stranu svake knjige koju je Pingvin izdavao. U početku su strane vraćane štamparima sa više crvene nego crne boje! Postepeno, međutim, štampari su počeli da razumeju Čiholdove zahteve i kvalitet knjiga se popravio. Pošto je bio zadovoljan kada se najosnovnije od pravila za slaganje knjiga »ustalilo i bilo valjano preneto«, Čihold se okrenuo reformisanju dizajna svake Pingvinove knjige.

VIŠE IZBORA

Prvo je izveo opsežne promene u repertoaru tipografskih pisama koja je Pingvin koristio. Zbog doslednosti, i verovatno pogodnosti, sve prethodne Pingvinove knjige bile su složene iz pisma Times Roman. Čihold je smatrao da je Times dobro pismo za novine (i zaista je za to i stvoreno) ali da je nekako oskudno kada dođe do knjižne tipografije. Da ne bi »izbacio bebu sa prljavom vodom«, Čihold je nastavio da koristi Times (oko 20% Pingvinovih knjiga je nastavljeno da se slaže ovim pismom), ali je takođe proširio spektar uvodeći pisma kao Baskerville, Bembo, Garamond i Caslon. Čak ni Pingvinov zaštitni znak nije izbegao Čiholdovoj pažnji. Posle nekoliko izmena formata knjige, stari znak je izgledao neodgovarajuće. Čiholdov odgovor na problem? Redizajn.
Čihold je radio na Pingvinovom knjižnom projektu 29 meseci. Na kraju je znatno više od 500 knjiga bilo pripremljeno za štampu njegovom veštom rukom – većina pristupom strana-po-strana. Sam Čihold je jednom rekao da je njegov rad sigurno postavio neku vrstu tipografskog svetskog rekorda! Tokom celog procesa nikada se nije pokolebao u vezi svojih standarda i nikada nije pružio manje od 100% posvećenosti projektu. I, kao rezultat, bio je u potpunosti zadovoljan rezultatima. O projektu je napisao: »Izdavačka kuća, koja proizvodi knjige na milione, bila je u svakom slučaju u mogućnosti da dokaže da najjeftinije knjige mogu biti isto tako lepo složene i proizvedene kao i one skuplje, ustvari, čak bolje nego većina njih!«.

ČIHOLD DIZAJNER TIPOGRAFSKOG PISMA

Pored bavljenja poučavanjem, tipografijom, oblikovanjem knjiga i pobunom, Čihold je bio takođe i dizajner tipografskog pisma. Mada njegov mono-case sans nije bio liven kao tipografsko pismo, i samo postoji u reprodukcijama njegovih crteža, oblikovao je dva pisma koja su izdata tokom svojih mlađih, manje konzervativnih, godina. Transito je sanserif u tradiciji pisma Futura Black i napravljen je za slovolivnicu Amsterdam početkom tridesetih godina 20. veka. To je strogo displej pismo i malo je korišćeno kada je prvi put izdato – i nije steklo trajnu popularnost. Ubrzo posle objavljivanja ovog pisma, Čihold je nacrtao pismo Saskia za slovolivnicu Šelter i Gizeke (Schelter&Giesecke) u Lajpcigu. I ovo je bio sanserif oblik, ali sa mnogo više kaligrafskog prizvuka nego prethodni oblik. Ustvari, finalni crteži za rezače pečata bili su zasnovani na slovnim oblicima koje Čihold crtao širokim perom. Projekt je realizovan u veličinama od 6 do 60 punkta, bio je više otmen nego praktičan, i uživao je malu popularnost van malog kruga Čiholdovih sledbenika. Čihold je takođe napravio nekoliko fototip pisama za Uhertip (Uhertip) u Berlinu, ali ni jedno nije preživelo II svetski rat.
Sabon, tipografski tour de force, je tipografsko pismo koje uspostavlja reputaciju Čiholda kao dizajnera tipografskog pisma.
Početkom šezdesetih godina 20. veka, grupa nemačkih štampara obratila se Čiholdu sa neosporno jedinstvenim i izuzetno teškim dizajnerskim problemom. Tražili su tipografsko pismo koje bi moglo biti slagano na monotipu ili linotipu, ili kao ručni slog, a da ne pokazuje primetne razlike u krajnjem rezultatu. Ovo je značilo da se moralo izboriti sa svim manama i monotip i linotip mašina za slaganje, kao što su različite veličine tela, ograničenja kerninga, različiti sistemi jedinica i dupliciranje kompleta znakova.
Kompletirani dizajn, objavljen 1966, ne samo da je rešio nametnuti dizajn problem, već je i izuzetno lep (i koristan) oblik. Bio je tako uspešan da, za razliku od njegovih ranijih pisama, nestavlja da se koristi danas, u metalu i u foto i digitalnom obliku.
Sabon je bio nazvan »moderni Garamond«, što je pomalo obmanjujuće. U stvari, to nije Garamond, nego njegov dizajn koji je ovlaš prikazan na uzorcima ranog frankfurtskog štampara i slovolivca Konrada Bernera (Konrad Berner). Priča se da se Berner oženio udovicom Žaka Sabona (Jacques Sabon) (otuda pismu ime), koji je, takođe se priča, doneo neke od Garamonovih originalnih matrica u Frankfurt (otuda sličnost sa oblicima Garamond).

UČITELJEVO JEDNOSTAVNO PRAVILO

Kada je Jan Čihold umro 1974, tipografska zajednica je izgubila jednog od njenih najboljih učitelja i najnadarenijih praktičara. Čihold je bio umetnik i zanatlija najvišeg ranga, koji je radio ono što je propovedao. Pre svega je zahtevao samo jednu obavezu od svojih sledbenika i studenata: da organizuju tipografsku komunikaciju tako da bude laka za čitanje i prijatna za gledanje. »Gracioznost tipografije«, napisao je, »dolazi iz nje kada slagač unese nešto ljubavi u svoj posao. Ko god ne voli svoj posao ne može se nadati da će on zadovoljiti druge.«