ЈАН ЧИХОЛД (Jan Tschichold) 1902–1974
aутор: Алан Хејли (Allan Haley)

превеo са енглеског: Илија Кнежевић

Погледавши га, могли бисте помислити да је љубазан професор латинског, или можда класичне књижевности. Јан Чихолд је изгледао ка учени, фини човек. Сигурно не неко склон оштрим речима и радикалним мислима.
Веран свом изгледу, Јан Чихолд је био учен човек и учитељ. Написао је преко 50 књига и провео много слободног времена подучавајући. Његов допринос образовању, међутим, није био на пољу латинског или грчког језика. Чихолд је био стручњак за типографију и типографску комуникацију. Међутим, супротно његовом изгледу, велики део његовог рада је био врло радикалан. И да замутимо слику још мало, Чихолд је био крив због противљења самом себи у неким основним темама.

ЧИХОЛД РЕВОЛУЦИОНАР

Почетком 20. века Јан Чихолд је направио сопствену револуцију у типографији учинивши асиметричну композицију избором за који се опредељују млади дизајнери. Чинећи то такође је жестоко напао симетрију као архаични и неефикасни типографски стил. Двадесет пет година касније, Чихолд је започео херкуловски посао редизајнирања и рестилизовања комплетне Пингвинове (Penguin Books) библиотеке. Када је завршио, прерађено је преко 500 наслова – и скоро сваки од њих је био симетрично компонован.
Када је био млад, Чихолд је цртао типографска писма која су била смеле изјаве типографске реформе; конструисао је сансерифе и калиграфска писма која су кршила традиционална правила. Крајем живота је направио Сабон, класични пример традиционалног облика типографског писма.

КАКО ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО

Од дечачких дана Чихолд је био у контакту са типографским писмом, типографијом и обликовањем слова. Његов отац, дизајнер и фирмописац, уживао је у друштву свог сина и подстицао га да проводи време у његовој малој радионици. Када му је било 12, да би га частио, Чихолда је отац одвео на велику изложбу штамапрства и графичке уметности. Темо је будући типографски радикал први пут видео радове најбољих европских калиграфа и уметника писма. Чихолд је био упецан! Знао је да ће му типографско писмо и слова увек бити важни. Прво је се окушао у калиграфији. Вежбајући кад год је имао прилику, Чихолд је покушао да развије сопствени стил писања. Како се његова вештина развијала, тако се развијало и његово интересовање за радове мајстора калиграфије из прошлости и његових савременика. Млади дизајнер је почео да проучава приручнике за писмо Едварда Џонстона (Edward Johnston), као и једнако чувеног, у Немачкој, Рудолфа фон Лариша (Rudolf von Larisch).
До тренутка када је примљен у Лајпцишку академију графичких вештина и опреме књиге, Чихолд се већ развио у способног и плодног калиграфа. Био је озбиљан ученик: радио је напорно, вежбао писмо, проучавао прихваћена калиграфска правила, и учио традиционалну типографску теорију. Као резултат његових напора, Чихолд је напокон постао дипломац на академији код веома уваженог немачког дизајнера писма Валтера Тимана (Walter Tiеmann); била му је поверена одговорност учења студената писму и калиграфији.
Све до његове 22. године Чихолдов калиграфски и типографски стил развијао се конзервативним, ако не потпуно традиционалним, правцем. Био је »добар млади дизајнер«, таман довољно авангардан да буде виђен као један из нове генерације, али ни близу довољно радикалан да код ментора изазове било какву бригу.

НОВА ШКОЛА МИСЛИ

Тада се све променило. Чихолд је 1923. видео прву важнију изложбу Баухауса у Вајмару – и дословно постао тренутни преобраћеник у учење Баухауса. Попут многих младих преобраћеника, Чихолд није само усрдно пригрлио своју нову религију, већ се осећао принуђеним да се жустро одрекне свих својих ранијих идеала. Чихолд је у потпуности променио свој типографски стил, прихватајући без компромиса нове ставове које је проповедао Баухаус. Почео је да пише страствене расправе и чланке који су осуђивали традиционални типографски стил. Чак је привремено словенизовао своје име у Иван у покушају да се још више поистовети са левим крилом вајмарске школе. Разлика између Чихолда и многих других младих острашћених преобраћеника била је у томе што су му људи поклањали пажњу. Чихолдови приговори су створили ту разлику. Један од његових чланака, »Elementare Typographie«, означава промену лица модерне типографије. У њему, и у »Die neue Typographie«, књижици коју је објавио касније, Чихолд је заступао одбацивање свих тада популарних немачких типографских писама и увођење једног сансериф стила уместо њих; уз то и напуштање модерног стила симетричне типографије у корист асиметрије. Његови радови и предавања у том периоду доделили су му улогу радикала. (Противречности ће доћи касније).
Крајем двадесетих Чихолд се појавио као један од најватренијих и најнекомпромиснијих заступника модерне типографије. Пошто није био дилетант, био је и један од њених највештијих представника. У бројним чланцима и у стотинама примера, кодификовао је и демонстрирао принципе асиметричне типографске композиције. Такође је обликовао »mono-case« (писмо које се састојало или од верзала или од курента) сансерифно типографско писмо, и објављивао ватрене расправе у корист сансерифа.

РЕВОЛУЦИОНАР ПРОТИВ ЧЕГА?

Будимо поштени, било је пуно лоше типографије на коју је Чихолд могао да реагује. Покрет »freie richtung« (слободна типографија) из деведеситх година 19. века и Југендстил (art nouveau) покрет са почетка 20. века затрпали су немачку графичку комуникацију декоративним типографским писмима која су повремено била скоро потпуно нечитљива и комплетом типографских правила која су ометала, пре него подржавала, ефикасну комуникацију. Чихолд је реаговао на типографски стил који је био декоративан, самосвестан, и усплахирен – у најбољем случају, осредњи. Веровао је да би једно добро обликовано, поштено писмо било бесконачно бољи комуникатор него сва »раскошна писма« заједно; и да би лаке типографске трикове и извештачености требало заменити једноставним динамизмом асиметрије. Чихолдов рад у овом периоду био је одраз његовог учења. Његов графички дизајн је имао енергију и снагу која није раније остварена.
Вероватно најкарактеристичнији за Чихолдов рад током овог периода је плакат за изложбу конструктивиста, обликован 1937. Овде његова изузетно осетљива употреба линије, графичких елемената и типографске композиције ствара асиметрични динамизам врхунског квалитета.
Преко 15 година Чихолд је правио плакате, корице за књиге, рекламе, чак и меморандуме који су били суштински примери асиметричног дизајна. Његов рад није само створио нови типографски жанр, него је послужио као полазна тачка за оне који су га следили.
Aли тада се нешто десило. После мењања типографског света и преобраћења безброј дизајнера на свој начин мишљења, Јан Чихолд је променио сопствено мишљење!
Уствари, Чихолдово искуство више личи на лагано преобраћење него на тренутну промену. Резултати, међутим, нису били мање драматични.

ЗАШТО ПРОМЕНА?

Чихолдов преобраћај је почео када је почео да прима поруџбине за обликовање књига за масовно тржиште – књижевних дела, романа, историјске фикције, биографија итд. – уместо плаката и његових приручника о типографији и графичком дизајну. Ово су били наслови које су објављивали људи конзервативног духа за исте такве људе. Током времена, ово је постао Чихолдов главни извор прихода. Што је више књига обликовао, све више је схватао да један типографски стил не може да одговори свим потребама типографске примене; и да је инсистирање на истинитости супротног отприлике једнако типографској диктатури.
Чихолд је схватио да добра типографија треба да буде савршено читљива и, ако је то тако, избор класичних писама као што су Garamond, Jenson и Baskerville није само класичан, већ и логичан избор за већину књига. Његове типографске изјаве такође су постале конзервативније: »Сансериф је добар за неке случајеве наглашавања, али сада се користи до тачке злоупотребе. Прилике за коришћење сансерифа једнако су ретке као оне за коришћење наметљивих украса«. За асиметрију је Чихолд и даље сматрао да је највибрантнији и најподстицајнији вид типографске композиције, али је схватио да само неки од његових колега поседују талент или дисциплину да је коректно употребе. Асиметрична типографска композиција и даље је имала посебну привлачност за Чихолда, али је постајао све мање и мање јеванђеоски око преобраћања света у овај стил дизајна.
Нажалост, Чихолд је постао предмет типографског исмејавања само зато што је променио мишљење. Његови следбеници су у његовим књигама, чланцима и предавањима видели начин проналажења решења за све типографске проблеме. Многи од њих су га слепо произвели за свог »типографског бога« – а богови падају веома тешко.

СЛЕДБЕНИЦИ ГОВОРЕ

Један ученик, швајцарски архитекта и дизајнер Макс Бил (Max Bill), пишући у немачком стручном часопису, изнео је острашћену оптужбу да је Чихолд отпадник од сопственог учења, и далеко отишао да би показао противречности између јеванђеља за 1928. и Чихолдовог каснијег рада.
Одговарајући нешто касније у истом часопису, Чихолд изражава саосећање са разочарењем које осећају његови ранији подржаваоци, али пита, заправо, да ли би више волели да потисне своја просветљена убеђења и настави да заступа оно за шта више не мисли да је истинито? Затим је у чланку отишао даље, на начин својствен љубазном учитељу, да пружа даље примере његових противречности, оне које је Макс Бил превидео. Чихолдов пример показује још једном да треба платити велику цену ако си револуционар (поготово успешан) и наставиш да тражиш истину ван једноставних одговора.

ПРОМЕНА ЈЕ ЗАВРШЕНА

Чихолдов нови класични стил доведен је до савршенства баш после II светског рата. Августа 1946. оснивач Пингвина (Penguin Books) пружио му је прилику да редизајнира комплетну понуду овог издавача. Ово ће бити најопсежнији и најтежи изазов у Чихолдовој каријери.
У време када су издавачи Пингвин Букса ангажовали Чихолда, користили су услуге штампара расутих широм Енглеске. Пингвин није имао особље за редовно посећивање ових штампара, нити су били у могућности да брзо одговоре на различите типографске проблеме који су се појављивали током штампања књига. Као резултат, штампари су почели да се ослањању све више и више на своје кућне стилове (или у превише случајева на ћуд) при решавању дизајнерских и типографских проблема. Књиге су патиле. У најбољем случају биле су недоследне у дизајну и квалитету; чешће, биле су јадни примери типографске комуникације.
Одмах по почетку рада за Пингвин Чихолд је напавио приручник за типографски стил: малу брошуру која је садржавала основе његових захтева. Чихолд се присећао да: »Било је сразмерно једноставно убедити машинске слагаче да се придржавају ових правила«, али да ручни слагачи »очигледно нису разумели ништа од онога што сам имао на уму…«. Јасно је да пред њим није био мали задатак.
Једна од ствари ка којој је Чихолд тежио били су уједначени размаци између верзала на насловној страни. (Када се ручно слаже метални слог ово је помало досадан и тежак посао ручног уметања или уклањања слепог материјала – нешто чега су се Пингвинови слагачи радије одрицали). Од када је Чихолд уређивао типографију сваке књиге, прво је покушао помоћу једноставних предлога да побољша размак између знакова, али је убрзо био приморан да наручи гумени печат који је отискивао »Уједначите размак између слова према њиховој оптичкој вредности«. Ова тактика такође није деловала. Чихолд се жалио да »Тај печат практично никада није био примећен«. Фрустриран, почео је мучан, дуготрајан посао писања руком појединачних упутстава у свакој прилици када је видео да је могуће побољшање размака између слова. Штампарима су враћани пробни отисци ишарани изразима попут »убацити пола пункта « или »избацити 2 пункта! – а то су биле само напомене које су се односиле на размаке између слова!
Чихолд је уредио сваку страну сваке књиге коју је Пингвин издавао. У почетку су стране враћане штампарима са више црвене него црне боје! Постепено, међутим, штампари су почели да разумеју Чихолдове захтеве и квалитет књига се поправио. Пошто је био задовољан када се најосновније од правила за слагање књига »усталило и било ваљано пренето«, Чихолд се окренуо реформисању дизајна сваке Пингвинове књиге.

ВИШЕ ИЗБОРА

Прво је извео опсежне промене у репертоару типографских писама која је Пингвин користио. Због доследности, и вероватно погодности, све претходне Пингвинове књиге биле су сложене из писма Times Roman. Чихолд је сматрао да је Times добро писмо за новине (и заиста је за то и створено) али да је некако оскудно када дође до књижне типографије. Да не би »избацио бебу са прљавом водом«, Чихолд је наставио да користи Times (око 20% Пингвинових књига је настављено да се слаже овим писмом), али је такође проширио спектар уводећи писма као Baskerville, Bembo, Garamond и Caslon. Чак ни Пингвинов заштитни знак није избегао Чихолдовој пажњи. После неколико измена формата књиге, стари знак је изгледао неодговарајуће. Чихолдов одговор на проблем? Редизајн.
Чихолд је радио на Пингвиновом књижном пројекту 29 месеци. На крају је знатно више од 500 књига било припремљено за штампу његовом вештом руком – већина приступом страна-по-страна. Сам Чихолд је једном рекао да је његов рад сигурно поставио неку врсту типографског светског рекорда! Током целог процеса никада се није поколебао у вези својих стандарда и никада није пружио мање од 100% посвећености пројекту. И, као резултат, био је у потпуности задовољан резултатима. О пројекту је написао: »Издавачка кућа, која производи књиге на милионе, била је у сваком случају у могућности да докаже да најјефтиније књиге могу бити исто тако лепо сложене и произведене као и оне скупље, уствари, чак боље него већина њих!«.

ЧИХОЛД ДИЗАЈНЕР ТИПОГРАФСКОГ ПИСМА

Поред бављења поучавањем, типографијом, обликовањем књига и побуном, Чихолд је био такође и дизајнер типографског писма. Мада његов mono-case sans није био ливен као типографско писмо, и само постоји у репродукцијама његових цртежа, обликовао је два писма која су издата током својих млађих, мање конзервативних, година. Transito је сансериф у традицији писма Futura Black и направљен је за словоливницу Амстердам почетком тридесетих година 20. века. То је строго дисплеј писмо и мало је коришћено када је први пут издато – и није стекло трајну популарност. Убрзо после објављивања овог писма, Чихолд је нацртао писмо Saskia за словоливницу Шелтер и Гизеке (Schelter&Giesecke) у Лајпцигу. И ово је био сансериф облик, али са много више калиграфског призвука него претходни облик. Уствари, финални цртежи за резаче печата били су засновани на словним облицима које Чихолд цртао широким пером. Пројект је реализован у величинама од 6 до 60 пункта, био је више отмен него практичан, и уживао је малу популарност ван малог круга Чихолдових следбеника. Чихолд је такође направио неколико фототип писама за Ухертип (Uhertip) у Берлину, али ни једно није преживело II светски рат.
Sabon, типографски tour de force, је типографско писмо које успоставља репутацију Чихолда као дизајнера типографског писма.
Почетком шездесетих година 20. века, група немачких штампара обратила се Чихолду са неоспорно јединственим и изузетно тешким дизајнерским проблемом. Тражили су типографско писмо које би могло бити слагано на монотипу или линотипу, или као ручни слог, а да не показује приметне разлике у крајњем резултату. Ово је значило да се морало изборити са свим манама и монотип и линотип машина за слагање, као што су различите величине тела, ограничења кернинга, различити системи јединица и дуплицирање комплета знакова.
Комплетирани дизајн, објављен 1966, не само да је решио наметнути дизајн проблем, већ је и изузетно леп (и користан) облик. Био је тако успешан да, за разлику од његових ранијих писама, неставља да се користи данас, у металу и у фото и дигиталном облику.
Сабон је био назван »модерни Гарамонд«, што је помало обмањујуће. У ствари, то није Гaрамонд, него његов дизајн који је овлаш приказан на узорцима раног франкфуртског штампара и словоливца Конрада Бернера (Konrad Berner). Прича се да се Бернер оженио удовицом Жака Сабона (Jacques Sabon) (отуда писму име), који је, такође се прича, донео неке од Гарамонових оригиналних матрица у Франкфурт (отуда сличност са облицима Garamond).

УЧИТЕЉЕВО ЈЕДНОСТАВНО ПРАВИЛО

Када је Јан Чихолд умро 1974, типографска заједница је изгубила једног од њених најбољих учитеља и најнадаренијих практичара. Чихолд је био уметник и занатлија највишег ранга, који је радио оно што је проповедао. Пре свега је захтевао само једну обавезу од својих следбеника и студената: да организују типографску комуникацију тако да буде лака за читање и пријатна за гледање. »Грациозност типографије«, написао је, »долази из ње када слагач унесе нешто љубави у свој посао. Ко год не воли свој посао не може се надати да ће он задовољити друге.«