KLOD GARAMOND
U&lc XII/2, 1986.
autor: Allan Haley

preveo sa engleskog: Ilija Knežević

Klod Garamond (Claude Garamond) je proveo mnogo vremena nezadovoljan. Neobično, jer je danas on najpoštovaniji, najuticajniji i najvažniji pojedinac u tipografskoj istoriji. Veština mu je bila takva da je dobio kraljevsku porudžbinu od francuskog dvora da napravi seriju tipografskih pisama; on je jedan od prvih koji je livenje slova ustanovio kao poseban posao, a njegove radove su koristili najbolji štampari Francuske XVI veka. Garamond je svakako bio najvažniji dizajner pisma i graver punci u svoje vreme; ipak, hteo je više.

Garamonda je njegov rad doveo u blizak kontakt sa najuglednijim, najuticajnijim i najbogatijim pokroviteljima francuske umetnosti knjige. Tu je bio izvor njegovog nezadovoljstva. Vrlo brzo je postao razočaran svojim skromnim prilikama i zaradom koju je ostvarivao kao dizajner pisma i slovolivac. U uvodu za knjigu na kojoj je sarađivao žali se da njegov rad »gradi gnezdo izdavača i donosi med u njegovu košnicu.« (Verovatno ova zbrkana metafora iskazuje pomešana osećanja o njegovoj profesiji).

ISTAKNUTI ZAČRTNIK TIPOGRAFSKOG PISMA

Klod Garamond je bio najistaknutiji dizajner pisma svoga vremena, možda i cele renesanse. Pravi tipografski inovator, dosta je učinio na uvođenju antikve u francusku tipografiju, kao zamene za dotada uobičajenu gotiku. Bio je jedan od prvih koji je uveo nagnute verzale da bi ih pridružio kurzivnom kurentu i stvorio kurzivno pismo u harmoničnom odnosu sa uspravnim.

Kao što je slučaj sa mnogim izuzetno kreativnim ljudima, Garamondov duh se oslobodio pod uticajem drugih. Njegov katalizator je bio Žofroa Tori (Geofroy Tory). On je bio ono što bismo nazvali »tipični renesansni učenjak«, svestran duh. Učitelj filozofije po zvanju, razvio je interes i ljubav za tipografiju i grafičke veštine. To se iskazalo u njegovim brojnim eksperimentima u gravuri, štampanju i, ponekad, izdavaštvu. Tori je bio Francuz, ali je nekoliko godina proveo u Italiji. Ovaj boravak je temeljito uticao na njegov rad i filozofiju. Kada se vratio u Francusku i počeo da radi kao knjižar, graver i štampar ubrzo je snažno proitalijanski uticao na ove struke. Tori je francuskoj umetnosti knjige doneo toplinu, ravnotežu i humanost.

Garamond je bio jedan od najvatrenijih Torijevih sledbenika. Tako su pisma koja je on stvorio sledila antikvu, koja je kao stil preovlađivala u Italiji. Kroz Torijev entuzijazam i Garamondovu izvanrednu veštinu dizajnera pisma i gravera punci antikva je počela da zamenjuje goticu koja je dotada bila francuska tipografska norma. Kaže se da bi, da nije bilo Garamonda, Francuzi, kao i Nemci, čitali goticu do sredine XX veka.

Genealogija našeg sadašnjeg alfabeta je zbrkana i komplikovana. Sadašnji standard osnovnih oblika verzala, kurenta i brojeva, uključujući kurzivne i polucrne oblike koji idu uz to, počeo je da se razvija još u VI veku, ali nije dobio popularnu tipografsku formu sve do Garamondovih radova.

ISKOŠENA SLOVA

Prva su tipografska pisma bila uspravna: gotsko severne Evrope i romansko (antikva) u Italiji. Nije bilo kurziva. Kurzivna tipografska pisma razvila su se iz rukopisnih oblika i u početku su livena u metalu iz ekonomskih razloga. U renesansi je znanje prvi put došlo do običnog sveta putem štampanih knjiga, ali su ove bile još uvek vrlo složene i skupe. Osećajući potrebu i ekonomsku priliku za plasman proizvoda po umerenoj ceni, izdavači su počeli knjige da oblikuju na pristupačniji način. Prvo su iz ovih predaka moderne »džepne knjige« počele da nestaju bogate ilustracije i ornamentika. Dalje, smanjena je veličina knjige, da bi se uštedeo papir. Pošto su knjige smanjene, smanjena je i veličina pisma, što je vrlo brzo dovelo do problema sa čitljivošću. U pokušaju da vrate prihvatljiv stepen čitljivosti ovim jeftinijim izdanjima, štampari su počeli da liju slova zasnovana na kaligrafskim formama i proporcijama, pošto su ona zauzimala manje mesta nego tradicionalna uspravna antikva. Pravi kurzivi su se sastojali samo od kurentnih slova: kada su bili potrebni verzali, štampar ih je jednostavno uzimao iz sanduka sa uspravnim pismom.

Garamond je, kao i mnogi tipografi iz tog perioda, takođe pravio kurzivna pisma za ova izdanja, ali njegovi kurzivi su imali i odgovarajuće nagnuta verzalna slova. Iako on nije počeo sa tim, njegove su forme bile tako lepe da su značajno uticale na rad kasnijih majstora. Možda je još važnije da su Garamondovi kurzivi stvoreni u harmoničnom odnosu prema uspravnom pismu. Pre Garamonda kurziv i uspravno pismo bili su smatrani odvojenim vrstama tipografskog alata sa potpuno različitom svrhom. Garamond je stvorio valjana i elegantna tipografska pisma u kojima su svi delovi: verzali, kurent i kurzivne varijante uravnoteženo doprinosili tipografskoj celini. Zbog njegove neporecive kreativnosti i uvažavanja tipografske celine, prvi njegovi kurzivi izgledaju čudesno. U to vreme je počeo da biva svestan velikih finansijskih razlika između sebe i izdavača za koje je radio. Mislio je da bi bavljenje izdavaštvom, pored livenja slova, moglo te razlike da smanji. Međutim, za početak takvog posla bilo je potrebno mnogo novca. Ubrzo je našao poslovnog partnera u Žanu de Ganjiju (Jean de Gagny), advokatu sa Sorbone. On je obećao da će dati sredstva dovoljna da umetnik proizvede »što je moguće bližu kopiju italičkih slova Aldusa Manucijusa« (Aldin italik je bio najpopularniji izbor za knjigu u Francuskoj XVI veka). Garamond je pristao i projekt se nastavio. Izrezana su dva kurziva i prikazana potencijalnim saradnicima. Rezultati su smatrani uspešnim i 1544. Garamon je predstavio svoj kurziv francuskom dvoru, gde je dobio trogodišnja prava na ovaj dizajn. Sledeće godine objavljena je njegova prva knjiga. Garamond je sa svojim saradnicima izdao ukupno pet knjiga. Ipak, odustao je od izdavačke delatnosti 1546. godine, pošto je kratko uživao u finansijskom uspehu i u ličnoj satisfakciji.

GARAMOND ZAPOČINJE TRADICIJU

Smatra se da je Garamond osnovao prvu kompletnu slovolivnicu. Bio je prvi dizajner pisma koji je obavljao celokupan posao: crtao je slova, rezao punce i prodavao slog proizveden od njih. Na žalost, i u ovom poslu imao je malo finansijskog uspeha; umro je posedujući samo nešto više od svojih punci, a ubrzo posle njegove smrti 1561. njegova udovica je morala i njih da proda.

Dok Garamond lično nije bio uspešan, njegova pisma su bila slavna. Brzo su ušla u upotrebu i postala popularna. Našla su put do Holandije preko Kristofera Plantina, do Nemačke preko Andre Vehela (Andre Wechel), a do Italije preko Gijoma Le Be (Gulliame Le Be), jednog od njegovih učenika. Sa njegovim radom su se nadmetali i kopirali ga širom Evrope. U Francuskoj je Garamondov rad postao nacionalni stil; njegovi su originali inspirisali stvaranje mnogih novih pisama. Neke od njegovih punci su čak postale deo izvorne opreme Francuske kraljevske štamparije, koju je u Parizu osnovao kardinal Rišelje (Richeilleu) skoro stotinu godina posle Garamondove smrti; Rišelje je upotrebljavao pismo nama poznato kao Caracteres de l' Universite za štampanje svoje knjige Les Principaux Poincts de la Foy Catollique Defendus. Na ovom su pismu zasnovani mnogi moderni Garamondi.

Jedan od prvih, dizajn Morisa Fulera Bentona (Morris Fuller) za ATF, 1919. godine, imao je skoro trenutan uspeh; zatim su i druge važne slovolivnice iznele svoje verzije. 1921. Frederik Gaudi (Goudi) kompletirao je Garamont, sličan dizajn potekao sa istog izvora, za Lanston Monotajp. Engleska kompanija Monotajp sledila je Garamond sa svojom interpretacijom, koja je takođe bila inspirisana istim predloškom. Još jednom su Garamondovi oblici postigli izvanrednu popularnost.

Međutim, 1926. godine, široko i temeljito dokumentovan članak Pola Božona (Paul Beaujon) u časopisu The Fleuron ustanovio je da je rad Žana Žanona (Jean Janon), preko 80 godina posle Garamonove smrti, bio osnova za ovo ponovno oživljavanje Garamonda. Žanon je bio štampar i graver punci u Parizu. Na početku svoje karijere došao je u vezu sa originalnim Garamondovim radom koji je svakako uticao na njega. Početkom XVII veka Žanonova interesovanja za protestantizam dovela su ga u Sedan, severno od Pariza, gde se zaposlio u Kalvinističkoj akademiji.

Pošto je imao teškoća u nabavljanju alata i materijala mnogo je toga sam napravio. Slog je bio jedan od tih alata. Posle izvesnog vremena, zbog nesporazuma sa vlastima u Sedanu, vratio se u Pariz. Poneo je svoje pismo i punce i radio samo kratko vreme pre nego što su ga protestantske sklonosti ponovo dovele u nevolju. Morao je da napusti Pariz, ali ne pre nego što mu je vlast zaplenila slog i punce. Smatra se da su dospeli do Francuske nacionalne štamparije, gde ih je koristio Rišelje. Slova su kasnije pohranjena u arhiv štamparije, gde su ostala skrivena preko dva veka.

Ponovo su otkrivena 1845. i preuzeta za upotrebu u Francuskoj nacionalnoj štampariji, koja je, dve godine kasnije, štampala dve knjige uzoraka ovog pisma pripisujući ga Garamondu. Krajem XIX veka, direktor štamparije je prostudirao postojeći materijal i proglasio da je ovo pismo rad Kloda Garamonda.

OTKRIVENA JE ISTINA O GARAMONDU

Pol Božon otkrio je knjigu uzoraka Žanona u biblioteci Mazaren (Mazarin) u Parizu, i, posle pažljivog i iscrpnog istraživanja, bio je u stanju da dokaže da su Garamondova pisma koja se nalaze u Nacionalnoj štampariji u stvari rad Žanona. Otkriće je prouzrokovalo senzaciju u tipografskom svetu – možda jednaku onoj da je Pol Božon ustvari žena, Beatris Vord (Beatrice Ward), koja piše pod pseudonimom. Štampa i tipografija su, početkom veka, bile »muški posao«, i Beatris Vord je sigurno osećala da niko neće verovati teorijama jedne obične žene. Ova »obična žena« je, ipak, postala glavna snaga u engleskoj Monotajp kompaniji i jedan od najpoznatijih istoričara umetnosti. Samo je nekoliko ljudi (muškaraca i žena) nadmašilo njena dostignuća.

U međuvremenu stvorene su nove Garamond forme, zasnovane na pismu koje je zaista proizveo Klod Garamond. Džordž Džons od Engleske (George Jones of England) stvorio je takvo pismo 1924. Realizovao ga je Linotype & Machinery, London, a iz nepoznatih razloga nije nazvano Garamond nego Granžon (Granjon), koji je bio njegov savremenik. 1925. su i Mergentaler Linotip i Štempel realizovali pisma bazirana na originalnom radu Kloda Garamonda.

STIL SE NASTAVLJA

Članak u Fleronu malo je uticao na Žanon–Garamond pisma. Ona su zapravo postala toliko popularna da su i druge slovolivnice ponovile stil: Intertajp 1927, Mergentaler Linotip 1936. i čak Monotajp 1938. Linotip verzija nazvana je Garamond No. 3, a Monotajpova American Garamond, da bi se razlikovali od ranijih oblika.

Tokom perioda od pet godina ITC je izdao veliku familiju Garamonda koja se sastojala od 16 oblika. Ovaj poslednji doprinos Garamondovom nasleđu zatvorio je krug ovog dizajnerskog koncepta. ITC Garamond je stvoren kao harmonična familija pisama u kojoj su sve varijacije harmonični učesnici.

Eto ironije: pisma nezadovoljnog dizajnera, koji je umro bukvalno siromašan, utiču na stvaranje brojnih familija tipografskih pisama koja nose njegovo ime; te razne verzije se ubrajaju u najpopularnije stilove tipografskog pisma poslednjih 75 godina. Kao i većina ljudi, Garamond je imao slabosti. Za razliku od većine, bio je izuzetno talentovan i iz osnova kreativan. Zaslužan je za promociju današnjih standarda u razvoju familije pisama, a tipografskoj zajednici dao je jedno od najelegantnijih sredstava komunikacije.