КЛОД ГАРАМОНД
U&lc XII/2, 1986.
aутор: Ален Хејли (Allan Haley)

превео са енглеског: Илија Кнежевић

Клод Гарамонд (Claude Garamond) је провео много времена незадовољан. Необично, јер је данас он најпоштованији, најутицајнији и најважнији појединац у типографској историји. Вештина му је била таква да је добио краљевску поруџбину од француског двора да направи серију типографских писама; он је један од првих који је ливење слова установио као посебан посао, а његове радове су користили најбољи штампари Француске XVI века. Гарамонд је свакако био најважнији дизајнер писма и гравер пунци у своје време; ипак, хтео је више.

Гарамонда је његов рад довео у близак контакт са најугледнијим, најутицајнијим и најбогатијим покровитељима француске уметности књиге. Ту је био извор његовог незадовољства. Врло брзо је постао разочаран својим скромним приликама и зарадом коју је остваривао као дизајнер писма и словоливац. У уводу за књигу на којој је сарађивао жали се да његов рад »гради гнездо издавача и доноси мед у његову кошницу.« (Вероватно ова збркана метафора исказује помешана осећања о његовој професији).

ИСТАКНУТИ ЗАЧЕТНИК
ТИПОГРАФСКОГ ПИСМА

Клод Гарамонд је био најистакнутији дизајнер писма свога времена, можда и целе ренесансе. Прави типографски иноватор, доста је учинио на увођењу антикве у француску типографију, као замене за дотада уобичајену готику. Био је један од првих који је увео нагнуте верзале да би их придружио курзивном куренту и створио курзивно писмо у хармоничном односу са усправним.

Као што је случај са многим изузетно креативним људима, Гарамондов дух се ослободио под утицајем других. Његов катализатор је био Жофроа Тори (Geofroy Tory). Он је био оно што бисмо назвали »типични ренесансни учењак«, свестран дух. Учитељ филозофије по звању, развио је интерес и љубав за типографију и графичке вештине. То се исказало у његовим бројним експериментима у гравури, штампању и, понекад, издаваштву. Тори је био Француз, али је неколико година провео у Италији. Овај боравак је темељито утицао на његов рад и филозофију. Када се вратио у Француску и почео да ради као књижар, гравер и штампар убрзо је снажно проиталијански утицао на ове струке. Тори је француској уметности књиге донео топлину, равнотежу и хуманост.

Гарамонд је био један од најватренијих Торијевих следбеника. Тако су писма која је он створио следила антикву, која је као стил преовлађивала у Италији. Кроз Торијев ентузијазам и Гарамондову изванредну вештину дизајнера писма и гравера пунци антиква је почела да замењује готицу која је дотада била француска типографска норма. Каже се да би, да није било Гарамонда, Французи, као и Немци, читали готицу до средине XX века.

Генеалогија нашег садашњег алфабета је збркана и компликована. Садашњи стандард основних облика верзала, курента и бројева, укључујући курзивне и полуцрне облике који иду уз то, почео је да се развија још у VI веку, али није добио популарну типографску форму све до Гарамондових радова.

ИСКОШЕНА СЛОВА

Прва су типографска писма била усправна: готско северне Европе и романско (антиква) у Италији. Није било курзива. Курзивна типографска писма развила су се из рукописних облика и у почетку су ливена у металу из економских разлога. У ренесанси је знање први пут дошло до обичног света путем штампаних књига, али су ове биле још увек врло сложене и скупе. Осећајући потребу и економску прилику за пласман производа по умереној цени, издавачи су почели књиге да обликују на приступачнији начин. Прво су из ових предака модерне »џепне књиге« почеле да нестају богате илустрације и орнаментика. Даље, смањена је величина књиге, да би се уштедео папир. Пошто су књиге смањене, смањена је и величина писма, што је врло брзо довело до проблема са читљивошћу. У покушају да врате прихватљив степен читљивости овим јефтинијим издањима, штампари су почели да лију слова заснована на калиграфским формама и пропорцијама, пошто су она заузимала мање места него традиционална усправна антиква. Прави курзиви су се састојали само од курентних слова: када су били потребни верзали, штампар их је једноставно узимао из сандука са усправним писмом.

Гарамонд је, као и многи типографи из тог периода, такође правио курзивна писма за ова издања, али његови курзиви су имали и одговарајуће нагнута верзална слова. Иако он није почео са тим, његове су форме биле тако лепе да су значајно утицале на рад каснијих мајстора. Можда је још важније да су Гарамондови курзиви створени у хармоничном односу према усправном писму. Пре Гарамонда курзив и усправно писмо били су сматрани одвојеним врстама типографског алата са потпуно различитом сврхом. Гарамонд је створио ваљана и елегантна типографска писма у којима су сви делови: верзали, курент и курзивне варијанте уравнотежено доприносили типографској целини. Због његове непорециве креативности и уважавања типографске целине, први његови курзиви изгледају чудесно. У то време је почео да бива свестан великих финансијских разлика између себе и издавача за које је радио. Мислио је да би бављење издаваштвом, поред ливења слова, могло те разлике да смањи. Међутим, за почетак таквог посла било је потребно много новца. Убрзо је нашао пословног партнера у Жану де Гањију (Jean de Gagny), адвокату са Сорбоне. Он је обећао да ће дати средства довољна да уметник произведе »што је могуће ближу копију италичких слова Алдуса Мануцијуса« (Алдин италик је био најпопуларнији избор за књигу у Француској XVI века). Гарамонд је пристао и пројект се наставио. Изрезана су два курзива и приказана потенцијалним сарадницима. Резултати су сматрани успешним и 1544. Гарамонд је представио свој курзив француском двору, где је добио трогодишња права на овај дизајн. Следеће године објављена је његова прва књига. Гарамонд је са својим сарадницима издао укупно пет књига. Ипак, одустао је од издавачке делатности 1546. године, пошто је кратко уживао у финансијском успеху и у личној сатисфакцији.

ГАРАМОНД ЗАПОЧИЊЕ ТРАДИЦИЈУ

Сматра се да је Гарамонд основао прву комплетну словоливницу. Био је први дизајнер писма који је обављао целокупан посао: цртао је слова, резао пунце и продавао слог произведен од њих. На жалост, и у овом послу имао је мало финансијског успеха; умро је поседујући само нешто више од својих пунци, а убрзо после његове смрти 1561. његова удовица је морала и њих да прода.

Док Гарамонд лично није био успешан, његова писма су била славна. Брзо су ушла у употребу и постала популарна. Нашла су пут до Холандије преко Кристофера Плантина, до Немачке преко Андре Вехела (Andre Wechel), а до Италије преко Гијома Ле Бе (Gulliame Le Be), једног од његових ученика. Са његовим радом су се надметали и копирали га широм Европе. У Француској је Гарамондов рад постао национални стил; његови су оригинали инспирисали стварање многих нових писама. Неке од његових пунци су чак постале део изворне опреме Француске краљевске штампарије, коју је у Паризу основао кардинал Ришеље (Richeilleu) скоро стотину година после Гарамондове смрти; Ришеље је употребљавао писмо нама познато као Caracteres de l' Université за штампање своје књиге Les Principaux Poincts de la Foy Catollique Defendus. На овом су писму засновани многи модерни Гарамонди.

Један од првих, дизајн Мориса Фулера Бентона (Morris Fuller) за АТФ, 1919. године, имао је скоро тренутан успех; затим су и друге важне словоливнице изнеле своје верзије. 1921. Фредерик Гауди (Goudi) комплетирао је Гарамонт, сличан дизајн потекао са истог извора, за Ланстон Монотајп. Енглеска компанија Монотајп следила је Гарамонд са својом интерпретацијом, која је такође била инспирисана истим предлошком. Још једном су Гарамондови облици постигли изванредну популарност.

Међутим, 1926. године, широко и темељито документован чланак Пола Божона (Paul Beaujon) у часопису The Fleuron установио је да је рад Жана Жанона (Jean Janon), преко 80 година после Гарамонове смрти, био основа за ово поновно оживљавање Гарамонда. Жанон је био штампар и гравер пунци у Паризу. На почетку своје каријере дошао је у везу са оригиналним Гарамондовим радом који је свакако утицао на њега. Почетком XVII века Жанонова интересовања за протестантизам довела су га у Седан, северно од Париза, где се запослио у Калвинистичкој академији.

Пошто је имао тешкоћа у набављању алата и материјала много је тога сам направио. Слог је био један од тих алата. После извесног времена, због неспоразума са властима у Седану, вратио се у Париз. Понео је своје писмо и пунце и радио само кратко време пре него што су га протестантске склоности поново довеле у невољу. Морао је да напусти Париз, али не пре него што му је власт запленила слог и пунце. Сматра се да су доспели до Француске националне штампарије, где их је користио Ришеље. Слова су касније похрањена у архив штампарије, где су остала скривена преко два века.

Поново су откривена 1845. и преузета за употребу у Француској националној штампарији, која је, две године касније, штампала две књиге узорака овог писма приписујући га Гарамонду. Крајем XIX века, директор штампарије је простудирао постојећи материјал и прогласио да је ово писмо рад Клода Гарамонда.

ОТКРИВЕНА ЈЕ ИСТИНА О ГАРАМОНДУ

Пол Божон открио је књигу узорака Жанона у библиотеци Мазарен (Mazarin) у Паризу, и, после пажљивог и исцрпног истраживања, био је у стању да докаже да су Гарамондова писма која се налазе у Националној штампарији у ствари рад Жанона. Откриће је проузроковало сензацију у типографском свету — можда једнаку оној да је Пол Божон уствари жена, Беатрис Ворд (Beatrice Ward), која пише под псеудонимом. Штампа и типографија су, почетком века, биле »мушки посао«, и Беатрис Ворд је сигурно осећала да нико неће веровати теоријама једне обичне жене. Ова »обична жена« је, ипак, постала главна снага у енглеској Монотајп компанији и један од најпознатијих историчара уметности. Само је неколико људи (мушкараца и жена) надмашило њена достигнућа.

У међувремену створене су нове Гарамонд форме, засноване на писму које је заиста произвео Клод Гарамонд. Џорџ Џонс од Енглеске (George Jones of England) створио је такво писмо 1924. Реализовао га је Linotype & Machinery, Лондон, а из непознатих разлога није названо Гарамонд него Гранжон (Granjon), који је био његов савременик. 1925. су и Мергенталер Линотип и Штемпел реализовали писма базирана на оригиналном раду Клода Гарамонда.

СТИЛ СЕ НАСТАВЉА

Чланак у Флерону мало је утицао на Жанон–Гарамонд писма. Она су заправо постала толико популарна да су и друге словоливнице поновиле стил: Интертајп 1927, Мергенталер Линотип 1936. и чак Монотајп 1938. Линотип верзија названа је Garamond No. 3, а Монотајпова American Garamond, да би се разликовали од ранијих облика.

Током периода од пет година ITC је издао велику фамилију Гарамонда која се састојала од 16 облика. Овај последњи допринос Гарамондовом наслеђу затворио је круг овог дизајнерског концепта. ITC Garamond је створен као хармонична фамилија писама у којој су све варијације хармонични учесници.

Ето ироније: писма незадовољног дизајнера, који је умро буквално сиромашан, утичу на стварање бројних фамилија типографских писама која носе његово име; те разне верзије се убрајају у најпопуларније стилове типографског писма последњих 75 година. Као и већина људи, Гарамонд је имао слабости. За разлику од већине, био је изузетно талентован и из основа креативан. Заслужан је за промоцију данашњих стандарда у развоју фамилије писама, a типографској заједници дао je једно од најелегантнијих средстава комуникације.