SEDAM SLOVA, OD DRVETA DO PIKSELA
Politika, specijalni dodatak Moja Politika
25. januar 2007. (drugi deo)
autori: Olivera Batajić i Vedran Eraković
Fenomen ne samo po trajanju i onome što je pisala već i po doslednosti vizuelnog izraza: grafička istorija Politike od 1904. do današnjih dana
Ribnikarevo majstorsko pismo
Prvo zaglavlje projektovao je sam osnivač i vlasnik novina Vladislav Ribnikar (koji je imao „majstorsko pismo” o položenom ispitu za štamparskog majstora, izdato od odgovarajućeg esnafa – bez položenog ispita za štamparskog majstora nije bilo moguće imati štampariju).
Ribnikar je konstruisao samo sedam slova koja su mu bila potrebna za ispisivanje imena novina. Predložak za prvo zaglavlje Politike bio je izrezan u drvetu i kao takav se koristio kao matrica za štampu. Takvo pismo nije se moglo naći ni u jednoj grafičkoj radionici. Po obliku konstruisanih slova ne može se ukazati ni na jedan uzor iz tadašnjeg vremena, u kojem je dosta popularna i dosta zastupljena bila secesija, osim što slovo O, i samo drugačije od ostalih slova iz imena novina, podseća na ustavno ćirilično slovo O iz Kraljeve crkve u Studenici (Kralj Milutin je 1313. godine u manastiru Studenica bio zadužbinar crkve posvećene roditeljima Bogorodice, Joakimu i Ani. Crkva je sazidana u belom studeničkom mermeru, a na njenom spoljnom istočnom zidu nalazi se natpis koji svedoči o zadužbinarstvu. Natpis je uklesan u dva reda dužine pet metara. Slova su visoka sedam santimetara i kada su nastala bila su bojena. Slova imaju veoma pravilne i karakteristične oblike, onakve kakve inače imaju klesana slova tog vremena.).
Tek mnogo decenija kasnije nastaje kompletno pismo, koje je projektovao profesor Stjepan Fileki. Prvobitna verzija celog pisma nastala je u formi transfer pisma, 1992. godine, koju je izveo Blagoje Petković, a pravio Litoset. Drugu, digitalnu verziju, i onu koju danas koristimo, projektovao je profesor Fileki početkom 2006. godine. To pismo često se koristilo u novinama za obeležavanje pojedinih rubrika ili podrubrika. Danas je to pismo toliko rasprostranjeno i „prihvaćeno” da ga možemo sresti u svakodnevnim šetnjama gradom, bilo kao natpis na pekari, natpis na tabli Udruženja umetničkih zanatlija u Zemunu ili nekih drugih manjih firmi. ( Politika je autorsko pravo na svoje pismo zaštitila tek krajem prošle godine.)
I izgledom i sadržajem Politika se razlikovala od mnogih drugih novina koje su se u velikom broju pojavile u Srbiji posle atentata na Obrenovića. Na tržištu je početkom 1904. godine bilo oko 13 dnevnih listova (u Beogradu) i više od 60 nedeljnih. Novine su se pojavljivale i nestajale, ogrezle u strančarenje i intrige. Politika u takvim okolnostima na scenu stupa kao prvi nezavisan list, stavljajući takvu svoju orijentaciju do znanja već u, danas uveliko citiranom, uvodniku prvog broja.
Ipak, u to vreme novine su bile jedini informatori, odnosno „mediji”, kako bi se to danas reklo, pa je samim tim njihova važnost bila velika, kako za prenos informacija tako i za kreiranje opšte svesti građanstva. Danas kada imamo i televiziju i radio i internet, novine, kao najsporiji medij, na velikim su iskušenjima.
Prvobitna „glava” Politike prvi put je promenjena već 28. novembra 1904. Smanjena je po visini i podebljana. Iz današnje perspektive, čini se da je razlog za to bila ušteda prostora, da bi se dobilo više mesta za tekstove na prvoj stani; u sve burnijim promenama na političkoj sceni trebalo je u prvi plan staviti što više značajnih vesti.
Iste godine, 1. decembra 1904. format novina je povećan. Umesto nekadašnjih pet uvedeno je šest stubaca. Na tih šest stubaca, od kojih je svaki bio širine 6,5 santimetara, ćirilični tekst složen uzanim pismom koje se tada koristilo mogao je lepo da se prelama i bude lako čitljiv. Drugih promena u izgledu nije bilo. Novine su štampane na istom broju strana, ali su imale više članaka i veći broj rubrika. U tom trenutku bile su to po formatu najveće novine u zemlji.
U uvodniku od tog datuma piše: „Povećanje formata ne bi samo po sebi imalo većeg značaja kada nam ne bi dopuštalo da uvedemo niz reformi, čiju smo potrebu davno osetili.”
List nastavlja redovno da izlazi bez velikih promena, ali tokom rata protiv Austrougarske, u kojem su Vladislav i Darko Ribnikar poginuli kao branioci otadžbine, živote izgubili mnogi mobilisani novinari i slovoslagači, list je izlazio na svega dve strane. Sa dolaskom Austrijanaca u Beograd, 16. novembra 1914, Politika prestaje da izlazi, da bi se ponovo pojavila 8. decembra iste godine i to ponovo na dve strane, ali neredovno. U jednom od tih brojeva neizlaženje je ovako objašnjeno:„Puna četiri dana trebalo je da bi se u prostorijama Politike popravilo, počistilo i uredilo ono što su Austrijanci počinili. Slagačko odeljenje je celo urnisano, tako da smo sva slova morali baciti i urediti novu slagačnicu. Sve fioke, svi ormani, svi pisaći stolovi obijeni su i razvaljeni. Štamparska boja je rasuta, a flaše mastila razbijene o bele hartije. Nasred administrativne sobe ložena je vatra, ali srećom do požara nije došlo. A pred samo svoje bekstvo iz Beograda Austrijanci su, uz ostale Beograđane, odveli u ropstvo i mašinistu štamparije Politike Živorada Stokića i trojicu naših tipografa.”
Tekst o obnovi štamparije Politika je objavila 21. decembra 1914. Hartija i štamparska boja tih dana se donose iz Niša ili iz Prahova na Dunavu, u otežanim uslovima saobraćaja zbog rata.
Kada je rat već sasvim zahvatio zemlju Politika je morala prestati da izlazi. Bilo je to 23. septembra 1915. I novinari i slagači morali su, posle dugog odolevanja, da se povuku.
Novi početak
Politika se ponovo pojavljuje tek nakon četiri ratne godine, 1. septembra 1919. Prilike u zemlji bile su teške. Stvorena je nova država, ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca, a kao problem odmah se postavilo nacionalno pitanje.
Nije bilo lako početi ispočetka. Vlasnik i urednik nisu više bili živi, a od porodice Ribnikar ostali su samo brat Slobodan i žena pokojnog Vladislava. Slobodan se, ranjen u ratu, lečio u Francuskoj, gde je bila i Vladislavljeva žena Milica. Uz njihovo odobrenje, pozajmljen je novac od braće Mitrović koja su se iselila u London. Naručena su slova, skromne mašine i pribor za štampariju. Redakcija i štamparija nalazile su se u dvorištu zgrade na mestu gde se u Beogradu danas nalazi prodavnica električnih aparata „Eltim”, na početku bulevara kralja Aleksandra. List je izašao u velikom formatu, sa istim grafičkim izgledom kao i na početku rata i na četiri strane, u tiražu od 6.000 primeraka. Novi direktor postao je Slobodan Ribnikar.
Proces štampe bio je prilično skup, pa se gledalo da na što manjem prostoru bude smešteno što više teksta. U proleće 1920. godine grafički radnici organizuju veliki štrajk, u znak protesta zbog niskih plata i teških uslova rada. Među njima bili su i grafički radnici Politike. Vlasnici ondašnjih dnevnih listova nisu hteli da prihvate njihove zahteve pa su, da bi odoleli pritisku, za vreme trajanja štrajka izdavali jedan zajednički list koji se zvao Beogradska štampa , u kojem je svako od njih imao deo prostora. Tada se Politika, kao i druge novine, nije pojavljivala dva meseca. Posle štrajka, 26. juna 1920. ponovo izlazi, u promenjenom formatu, i opet na četiri stupca. U uvodnom tekstu pominju se problemi grafičke industrije – poskupljenje štamparskog materijala i papira – kao obrazloženje za poskupljenje i smanjivanje formata. U tom uvodniku je i obećanje da će Politika „podesnom reorganizacijom svog uredništva ipak uspeti i da sa ovim nešto smanjenim formatom daje svojim čitaocima svakog dana sve ono što su oni i ranije od nje imali”.
U novostečenim okolnostima naročito je morala da se posveti pažnja dužini naslova, tekstova, kao i njihovoj obradi, jer je prostor morao biti racionalno iskorišćen. Od novinara su se tražili kratki i jasni tekstovi i lapidarnost u izražavanju. Kada je redakcija bila za nešto posebno zainteresovana i kada su tekstovi bili kvalitetni, puštali su se i dugački članci, a prostor se nije štedeo.
Vremenom, novine postaju sve tamnije, teže i zgusnutije u grafičkom smislu. U samo zaglavlje krajem 1920. uvode se masne horizontalne linije koje glavu odvajaju od datuma, impresuma i glavnog teksta, da bi se konačno, u sredu, 1. decembra 1920. logo novine premestio u levu stranu, a impresum prebacio udesno, gde će se ustaliti.
Svaka dotadašnja promena u novinama bila je objašnjena u uvodniku. Ponekada se o izgledu pisalo i na nekoj od unutrašnjih strana Politike. O ovoj promeni, međutim, nigde nije bilo ni reči. Kako su se u to vreme održavali prvi izbori u zemlji, pa je i potreba za količinom informacija postajala mnogo veća, a uz već pomenuti problem sa štampom, shvatili smo da je do pomeranja glave ulevo došlo iz ekonomičnih razloga i oslobađanja prostora za povećan broj vesti. I sam Dragoljub Milivojević u svojoj knjizi o Politici piše:
„Oskudevalo se u svemu, a naročito u hartiji, tako da je list i dalje izlazio samo na četiri strane. Na tako skučenom prostoru nije bilo mogućno dati više vesti, članaka i komentara osim onoliko koliko je bilo najnužnije.”
Pomeranjem glave ulevo, a podizanjem impresuma, koji je do tada bio ispod glave, udesno, dobilo se dosta prostora. I dalje se koriste četiri stupca.
Grafički izgled novina nakon promena u narednim brojevima uvek je ostajao dosledan. Drugačije naslovne strane, pa i drugačije opremljene novine mogli smo videti jedino o nekakvim važnim događajima, ili za vreme praznika. Ni tada Politika nije bila preterano ukrašena niti zagušena dekorativnom grafikom. Time su jedino mogle da se pohvale strane sa oglasima, koji su, iako skromniji od današnjih, urađeni sa većim poznavanjem grafičkog jezika.
Ono što je primetno jeste to da su se često menjala tipografska pisma za slaganje teksta. Razlog tome je upotreba olovnih slova koja su se vrlo brzo trošila te su se svakih nekoliko meseci morali kupovati novi kompleti.
Dakle, od svih grafičkih elemenata strane koji su činili identitet novina, često su se menjali format, glava, pismo kojim je slagan tekst i šine. I kao što smo primetili, te promene su se uvek dešavala iz nekakvih tehničkih razloga, a ne estetskih.
Da bi list mogao da ostane savremen, da bi mogao da ide u korak sa drugim sličnim listovima u svetu, morao je da se modernizuje. Za to je, između ostalog, bilo potrebno uložiti i u opremanje štamparije. Tako je i odlučeno, pa su tadašnji vlasnici Politike uzeli zajam od Državne hipotekarne banke (želeći da tako sačuvaju nezavisnost). Ubrzo, 24. marta 1921. u Politici je objavljena informacija o postavljanju temelja nove zgrade u kojoj će se nalaziti i štamparija. Bilo je to u Poenkarevoj ulici 33 (pored Druge beogradske gimnazije). Krajem decembra iste godine život Politike u novom prostoru je nastavljen. Prvi broj koji je štampan u novoj zgradi pojavio se na ulicama 2. januara 1922. Prvi put, umesto na flahu, Politika se štampa na novoj rotacionoj mašini postavljenoj u prizemlju nove zgrade.
Time su stvoreni uslovi da se novine osavremene. Istog meseca, 25. januara 1922. Politika izlazi na povećanom broju strana. Počinje da postaje „pravi” list.
Pored novinarskih tekstova od kojih se očekivao visok kvalitet, pažnja se poklanja i vizuelnom delu, pa su se za novine vezali i neki ilustratori koji će u njoj provesti ceo svoj radni vek. Jedan od najpoznatijih među njima bio je Petar Križanić Pjer. Ilustrovanje Politike od tada postaje neodvojivi deo njenog grafičkog oblikovanja.
Krajem dvadesetih godina, 16. septembra 1928, ponovo je promenjen format. Sada su novine veličine 45,5 cm h 30,5 cm. Na tako smanjenom formatu ponovo je uvedeno pet stubaca, svaki širine 5,5 cm, što je i dalje bilo dovoljno da se ćirilicom složen tekst skladno i čitljivo prelomi. Svako dalje sužavanje stupca dovelo bi u opasnost tipografsku skladnost i otežalo čitanje teksta.