СЕДАМ СЛОВА, ОД ДРВЕТА ДО ПИКСЕЛА
Политика, специјални додатак Моја Политика
25. јануар 2007.
(други део)
aутори: Оливера Батајић и Ведран Ераковић
Феномен не само по трајању и ономе што је писала већ и по доследности визуелног израза: графичка историја Политике од 1904. до данашњих дана
Рибникарево мајсторско писмо
Прво заглавље пројектовао је сам оснивач и власник новина Владислав Рибникар (који је имао „мајсторско писмо” о положеном испиту за штампарског мајстора, издато од одговарајућег еснафа – без положеног испита за штампарског мајстора није било могуће имати штампарију).
Рибникар је конструисао само седам слова која су му била потребна за исписивање имена новина. Предложак за прво заглавље Политике био је изрезан у дрвету и као такав се користио као матрица за штампу. Такво писмо није се могло наћи ни у једној графичкој радионици. По облику конструисаних слова не може се указати ни на један узор из тадашњег времена, у којем је доста популарна и доста заступљена била сецесија, осим што слово О, и само другачије од осталих слова из имена новина, подсећа на уставно ћирилично слово О из Краљеве цркве у Студеници (Краљ Милутин је 1313. године у манастиру Студеница био задужбинар цркве посвећене родитељима Богородице, Јоакиму и Ани. Црква је сазидана у белом студеничком мермеру, а на њеном спољном источном зиду налази се натпис који сведочи о задужбинарству. Натпис је уклесан у два реда дужине пет метара. Слова су висока седам сантиметара и када су настала била су бојена. Слова имају веома правилне и карактеристичне облике, онакве какве иначе имају клесана слова тог времена.).
Тек много деценија касније настаје комплетно писмо, које је пројектовао професор Стјепан Филеки. Првобитна верзија целог писма настала је у форми трансфер писма, 1992. године, коју је извео Благоје Петковић, а правио Литосет. Другу, дигиталну верзију, и ону коју данас користимо, пројектовао је професор Филеки почетком 2006. године. То писмо често се користило у новинама за обележавање појединих рубрика или подрубрика. Данас је то писмо толико распрострањено и „прихваћено” да га можемо срести у свакодневним шетњама градом, било као натпис на пекари, натпис на табли Удружења уметничких занатлија у Земуну или неких других мањих фирми. (Политика је ауторско право на своје писмо заштитила тек крајем прошле године.)
И изгледом и садржајем Политика се разликовала од многих других новина које су се у великом броју појавиле у Србији после атентата на Обреновића. На тржишту је почетком 1904. године било око 13 дневних листова (у Београду) и више од 60 недељних. Новине су се појављивале и нестајале, огрезле у странчарење и интриге. Политика у таквим околностима на сцену ступа као први независан лист, стављајући такву своју оријентацију до знања већ у, данас увелико цитираном, уводнику првог броја.
Ипак, у то време новине су биле једини информатори, односно „медији”, како би се то данас рекло, па је самим тим њихова важност била велика, како за пренос информација тако и за креирање опште свести грађанства. Данас када имамо и телевизију и радио и интернет, новине, као најспорији медиј, на великим су искушењима.
Првобитна „глава” Политике први пут је промењена већ 28. новембра 1904. Смањена је по висини и подебљана. Из данашње перспективе, чини се да је разлог за то била уштеда простора, да би се добило више места за текстове на првој стани; у све бурнијим променама на политичкој сцени требало је у први план ставити што више значајних вести.
Исте године, 1. децембра 1904. формат новина је повећан. Уместо некадашњих пет уведено је шест стубаца. На тих шест стубаца, од којих је сваки био ширине 6,5 сантиметара, ћирилични текст сложен узаним писмом које се тада користило могао је лепо да се прелама и буде лако читљив. Других промена у изгледу није било. Новине су штампане на истом броју страна, али су имале више чланака и већи број рубрика. У том тренутку биле су то по формату највеће новине у земљи.
У уводнику од тог датума пише: „Повећање формата не би само по себи имало већег значаја када нам не би допуштало да уведемо низ реформи, чију смо потребу давно осетили.”
Лист наставља редовно да излази без великих промена, али током рата против Аустроугарске, у којем су Владислав и Дарко Рибникар погинули као браниоци отаџбине, животе изгубили многи мобилисани новинари и словослагачи, лист је излазио на свега две стране. Са доласком Аустријанаца у Београд, 16. новембра 1914, Политика престаје да излази, да би се поново појавила 8. децембра исте године и то поново на две стране, али нередовно. У једном од тих бројева неизлажење је овако објашњено:„Пуна четири дана требало је да би се у просторијама Политике поправило, почистило и уредило оно што су Аустријанци починили. Слагачко одељење је цело урнисано, тако да смо сва слова морали бацити и уредити нову слагачницу. Све фиоке, сви ормани, сви писаћи столови обијени су и разваљени. Штампарска боја је расута, а флаше мастила разбијене о беле хартије. Насред административне собе ложена је ватра, али срећом до пожара није дошло. А пред само своје бекство из Београда Аустријанци су, уз остале Београђане, одвели у ропство и машинисту штампарије Политике Живорада Стокића и тројицу наших типографа.”
Текст о обнови штампарије Политика је објавила 21. децембра 1914. Хартија и штампарска боја тих дана се доносе из Ниша или из Прахова на Дунаву, у отежаним условима саобраћаја због рата.
Када је рат већ сасвим захватио земљу Политикаје морала престати да излази. Било је то 23. септембра 1915. И новинари и слагачи морали су, после дугог одолевања, да се повуку.
Нови почетак
Политика се поново појављује тек након четири ратне године, 1. септембра 1919. Прилике у земљи биле су тешке. Створена је нова држава, уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, а као проблем одмах се поставило национално питање.
Није било лако почети испочетка. Власник и уредник нису више били живи, а од породице Рибникар остали су само брат Слободан и жена покојног Владислава. Слободан се, рањен у рату, лечио у Француској, где је била и Владислављева жена Милица. Уз њихово одобрење, позајмљен је новац од браће Митровић која су се иселила у Лондон. Наручена су слова, скромне машине и прибор за штампарију. Редакција и штампарија налазиле су се у дворишту зграде на месту где се у Београду данас налази продавница електричних апарата „Елтим”, на почетку булевара краља Александра. Лист је изашао у великом формату, са истим графичким изгледом као и на почетку рата и на четири стране, у тиражу од 6.000 примерака. Нови директор постао је Слободан Рибникар.
Процес штампе био је прилично скуп, па се гледало да на што мањем простору буде смештено што више текста. У пролеће 1920. године графички радници организују велики штрајк, у знак протеста због ниских плата и тешких услова рада. Међу њима били су и графички радници Политике. Власници ондашњих дневних листова нису хтели да прихвате њихове захтеве па су, да би одолели притиску, за време трајања штрајка издавали један заједнички лист који се звао Београдска штампа, у којем је свако од њих имао део простора. Тада се Политика, као и друге новине, није појављивала два месеца. После штрајка, 26. јуна 1920. поново излази, у промењеном формату, и опет на четири ступца. У уводном тексту помињу се проблеми графичке индустрије – поскупљење штампарског материјала и папира – као образложење за поскупљење и смањивање формата. У том уводнику је и обећање да ће Политика „подесном реорганизацијом свог уредништва ипак успети и да са овим нешто смањеним форматом даје својим читаоцима сваког дана све оно што су они и раније од ње имали”.
У новостеченим околностима нарочито је морала да се посвети пажња дужини наслова, текстова, као и њиховој обради, јер је простор морао бити рационално искоришћен. Од новинара су се тражили кратки и јасни текстови и лапидарност у изражавању. Када је редакција била за нешто посебно заинтересована и када су текстови били квалитетни, пуштали су се и дугачки чланци, а простор се није штедео.
Временом, новине постају све тамније, теже и згуснутије у графичком смислу. У само заглавље крајем 1920. уводе се масне хоризонталне линије које главу одвајају од датума, импресума и главног текста, да би се коначно, у среду, 1. децембра 1920. лого новине преместио у леву страну, а импресум пребацио удесно, где ће се усталити.
Свака дотадашња промена у новинама била је објашњена у уводнику. Понекада се о изгледу писало и на некој од унутрашњих страна Политике. О овој промени, међутим, нигде није било ни речи. Како су се у то време одржавали први избори у земљи, па је и потреба за количином информација постајала много већа, а уз већ поменути проблем са штампом, схватили смо да је до померања главе улево дошло из економичних разлога и ослобађања простора за повећан број вести. И сам Драгољуб Миливојевић у својој књизи о Политици пише:
„Оскудевало се у свему, а нарочито у хартији, тако да је лист и даље излазио само на четири стране. На тако скученом простору није било могућно дати више вести, чланака и коментара осим онолико колико је било најнужније.”
Померањем главе улево, а подизањем импресума, који је до тада био испод главе, удесно, добило се доста простора. И даље се користе четири ступца.
Графички изглед новина након промена у наредним бројевима увек је остајао доследан. Другачије насловне стране, па и другачије опремљене новине могли смо видети једино о некаквим важним догађајима, или за време празника. Ни тада Политика није била претерано украшена нити загушена декоративном графиком. Тиме су једино могле да се похвале стране са огласима, који су, иако скромнији од данашњих, урађени са већим познавањем графичког језика.
Оно што је приметно јесте то да су се често мењала типографска писма за слагање текста. Разлог томе је употреба оловних слова која су се врло брзо трошила те су се сваких неколико месеци морали куповати нови комплети.
Дакле, од свих графичких елемената стране који су чинили идентитет новина, често су се мењали формат, глава, писмо којим је слаган текст и шине. И као што смо приметили, те промене су се увек дешавала из некаквих техничких разлога, а не естетских.
Да би лист могао да остане савремен, да би могао да иде у корак са другим сличним листовима у свету, морао је да се модернизује. За то је, између осталог, било потребно уложити и у опремање штампарије. Тако је и одлучено, па су тадашњи власници Политике узели зајам од Државне хипотекарне банке (желећи да тако сачувају независност). Убрзо, 24. марта 1921. у Политици је објављена информација о постављању темеља нове зграде у којој ће се налазити и штампарија. Било је то у Поенкаревој улици 33 (поред Друге београдске гимназије). Крајем децембра исте године живот Политике у новом простору је настављен. Први број који је штампан у новој згради појавио се на улицама 2. јануара 1922. Први пут, уместо на флаху, Политика се штампа на новој ротационој машини постављеној у приземљу нове зграде.
Тиме су створени услови да се новине осавремене. Истог месеца, 25. јануара 1922. Политика излази на повећаном броју страна. Почиње да постаје „прави” лист.
Поред новинарских текстова од којих се очекивао висок квалитет, пажња се поклања и визуелном делу, па су се за новине везали и неки илустратори који ће у њој провести цео свој радни век. Један од најпознатијих међу њима био је Петар Крижанић Пјер. Илустровање Политике од тада постаје неодвојиви део њеног графичког обликовања.
Крајем двадесетих година, 16. септембра 1928, поново је промењен формат. Сада су новине величине 45,5 цм х 30,5 цм. На тако смањеном формату поново је уведено пет стубаца, сваки ширине 5,5 цм, што је и даље било довољно да се ћирилицом сложен текст складно и читљиво преломи. Свако даље сужавање ступца довело би у опасност типографску складност и отежало читање текста.