SEDAM SLOVA, OD DRVETA DO PIKSELA
Politika, specijalni dodatak Moja Politika
25. januar 2007. (prvi deo)
autori: Olivera Batajić i Vedran Eraković
Fenomen ne samo po trajanju i onome što je pisala već i po doslednosti vizuelnog izraza: grafička istorija Politike od 1904. do današnjih dana
Politika je najstariji dnevni list na Balkanu: to je postignuće generacija njenih novinara i urednika koji su je stvarali i zasluga generacija njenih čitalaca koji su je podržavali.
U mnogim turističkim vodičima kroz zemlje sveta, pored ostalih turističkih informacija može se pronaći i ona o tome koje su najvažnije i najčitanije novine. Grafička prepoznatljivost tih novina postaje u tom slučaju identitet neke zemlje, grada, pa i naroda.
Politika je imala tu priliku da „živi” u zemlji, ili bolje reći u zemljama koje su prolazile kroz burnu istoriju, kroz velike promene, prevrate, krize i uspone. Od prvog broja, 1904, pa do danas, ona je imala jedinstvenu poziciju da o svemu tome piše, izveštava, komentariše, kao jedinstveni hroničar vremena i svedok epohe.
Za 103 godine, koliko je proteklo od njenog osnivanja, Politika se u rukama svojih čitalaca nije pojavila u nekoliko navrata: za vreme Prvog svetskog rata nije izlazila od 23. septembra 1915. do 1. septembra 1919.; za vreme štrajka beogradskih grafičkih radnika u junu 1920, kada je obustavljeno izlaženje svih dnevnih listova, dva meseca. Nije izlazila ni tokom okupacije za vreme Drugog svetskog rata, od 6. aprila 1941. do 28. oktobra 1944.
Nijedan od ovih kriznih momenata izazvanih višim silama nije sprečio da se, po prestanku vanrednih okolnosti, redakcija novina ponovo okupi i nastavi tamo gde je stala, jer je Politika uvek bila potrebna svojim čitaocima – i čitaoci njoj.
Politika je, tokom više od sto godina, svojevrsni fenomen ne samo po trajanju i onome što je pisala već, počev od nesvakidašnjih slova u svom naslovu, i po doslednosti svog vizuelnog, grafičkog izraza. Doslednost, međutim, ne znači nepromenljivost, pa bi bilo zanimljivo videti kako se njen izgled menjao i prilagođavao tehnologiji i ukusu vremena, a da se pri tom nije menjao identitet samih novina.
Šta zapravo čini identitet jednih novina?
Pre novina beše porodica
Početkom prošlog veka Srbija prolazi kroz mnoge velike i važne promene. Na vlasti je Aleksandar Obrenović, koji će ostati upamćen i po tome što su za vreme njegove vladavine (1894–1903) izvršena četiri državna udara, promenjena tri ustava i sastavljeno 13 vlada. Rečju, bio je apsolutista pored koga nije mogla biti ostvarena bilo kakva zamisao o javnom i slobodnom mišljenju.
Sa scene odlazi u krvavom puču i velikom masakru, zajedno sa kraljicom Dragom. Na tako upražnjeni presto stupa Petar Karađorđević, koji u Srbiju donosi svežu zapadnoevropsku svest. Petar je pre dolaska na vlast bio u emigraciji, gde se školovao usvajajući savremene demokratske ideje, pa nije čudno što Srbija, sa novim kraljem, od 1903. postaje plodno tlo za slobodoumna razmišljanja i delovanja. Počinje da se uključuje u evropske tokove, razvija se nova industrijska svest i dolazi do sve većeg tehnološkog napretka.
Bile su to okolnosti u kojima je mogao da se pojavi i jedan novi list – Politika.
Osnivač novina bio je Vladislav Ribnikar. Poreklom Slovenac (otac Franja, lekar, morao je da napusti rodni kraj, jer nije poštovao želju svog oca da završi teološki fakultet, već se okrenuo medicini, te je svoje utočište našao u Srbiji uz ženu Milicu, Srpkinju), rođen je 1. novembra 1871. u Trsteniku. Nižu gimnaziju završio je u Jagodini, a višu u Beogradu. Tu je, na Filozofskom fakultetu, studirao književnost. Za vreme studija sarađivao je u mnogim listovima. Dodatno obrazovanje stekao je u Parizu (na Sorboni) i u Berlinu. Tamo je i počeo da se bavi publicistikom. ( Neko vreme, dok je boravio u Berlinu, bio je dopisnik jednog pariskog lista.)
Boravak u inostranstvu omogućio mu je da nauči nekoliko svetskih jezika i, u skladu sa tadašnjim evropskim tokovima, izgradi demokratske stavove koje je želeo da prenese i na svoj narod i na svoju zemlju. Politički prevrat u Srbiji 1903. godine doživljava kao pozitivnu promenu i šansu da Srbiji krene na bolje, pa odlučuje da napusti Berlin i krene u realizaciju svojih ideja.
O tom dobu, okolnostima u kojima nastaje Politika, i samoj Politici, ovako svedoči Jovan Dučić u svom eseju objavljenom u Politici u januaru 1924 :
„…Jer u vremenu u kome su (braća Ribnikar – prim.) držali pero u ruci, naša književnost i novinarstvo životarili su – prva u idili, a drugo u intrigi. Bilo je listova koji su širili tako ružan ton i prostački izraz da je novinarstvo rušilo društvo i trovalo porodice; ono je udarilo na čast prvih ljudi i najboljih građana; svojim odvratnim rečenicama otrovalo je bilo vazduh u Skupštini i postalo jezik sina sa ocem. Sve je bilo moguće reći bez konsekvencija, i najzad se primiti bez gnušanja. Zbog naše štampe, u jedno doba život je u našoj zemlji postao uzak i gorak, i srpski novinar bio je postao užas srpskog građanina. Jedna stara engleska hronika kaže da je u jednom velikom domu u Londonu držano veče, i dodaje s dubokim čuđenjem da je na njemu prisustvovao i jedan engleski novinar. Zatim kaže: ’Što je najstrašnije, prisustvovala je i njegova žena!’ Tada su prvi ljudi u našem žurnalizmu posvednevno bacali jedan drugom u lice pogrde i sumnjičenja koja su bila nedostojna i poslednjeg građanina. Niko nije bio siguran za svoje ime, i bilo je ljudi koji su platili životom te vendete bezimenih i maskiranih neprijatelja. Ne navodim ovde, iz bola za njima, ono nekoliko velikih ljudi koji su bili dotučeni od ondašnje štampe.
Politika je došla u to doba. Nju su pokrenuli dvojica novih i dobro školovanih ljudi. Oko njih su se odmah okupili prvi ljudi iz naše književnosti i nauke. S njom se odmah rodio interes za sve što je u politici bilo široko nacionalno; prvi put se interesovalo za sve što je bilo hrvatsko i slovenačko; Bosna i Maćedonija dobile su u tom listu svoj organ pred nacijom i stranim svetom. Politika je brzo postala izvor svih informacija za stranu diplomaciju u Beogradu i tuđu štampu po celom svetu. Setimo se doba Forgana i Fridjunga. Pešta i Beč su se obarali na Politiku najtežim optužbama, i upirali prstom na taj list da bi dokazali da Srbija hoće da pravi Jugoslaviju. Politika je bila jedan čitav novi smisao. Mnogi su u Beogradu smatrali uljudni gospodski ton toga lista kao dokaz neborbenosti njegovih urednika; njihovu nepristrasnost, kao dokaz njihovog trgovačkog oportunizma; njihov široki nacionalizam, kao dokaz njihovog neinteresovanja za takozvana goruća pitanja; njihovo negovanje književne kritike i književnog podliska, kao visokoparnost i nadriknjištvo; njihovo izbegavanje pogrda, kao nepoznavanje nacionalnih retkosti i slikovitih mesta! Ali je većina – uvek naša mudra i poštena većina – brzo osetila šta je Politika donela sobom. Kulturni krugovi brzo su osetili da će taj novi list uspeti da se nametne u takoj jednoj sredini beznadežnih građana koji su napadani od razbojnika na peru i varoških hajduka. Rodila se nada da će da preinači sama Politika ceo ton u našem žurnalizmu.”
Prvo listanje
Vladislav Ribnikar je uspeo da okupi tim u kojem su se nalazili najugledniji i najobrazovaniji ljudi toga vremena. Nisu to bili samo novinari, već uopšteno ljudi od pera, slikarske četke, poetske reči – rečju intelektualci koji u ono vreme zaista jesu bili elita.
Novine su prvi put izašle iz štampe 12. januara 1904. po starom kalendaru (julijanski kalendar je bio zvanični kalendar u Srbiji sve do 1919.), ili 25. januara, po novom. Štamparija Dimitrija Dimitrijevića u kojoj je odštampan taj prvi broj nalazila se u Gračaničkoj ulici. Ali već posle četvrtog broja štampanje je moralo da se preseli u štampariju Petra Jockovića u Brankovoj ulici. O promeni štamparije V. Ribnikar je bio obavezan da obavesti vlasti:
„Upravi varoši Beograda
Izveštavam upravu varoši Beograda da sam promenio štampariju za svoj list Politiku. Od danas će se Politika štampati u štampariji Petra Jockovića u Brankovoj ulici.
16. januar 1904. g
U Beogradu
Vlasnik i urednik Politike
Vladislav Ribnikar”
Tek 2. avgusta 1904, za svoj 200. broj, Politika je štampana u sopstvenoj štampariji koja je montirana u ulici Kralja Milana 18.
Novine su tada štampane posredstvom olovnog sloga. Slova su slagana ručno, jer prave štamparske (a posebno rotacione) mašine tada nisu ni postojale. Već u prvom broju koristilo se i sanserifno i serifno pismo. Najveći problem pravila su slova kojima su slagani naslovi. Njih je bilo veoma malo. Slova za štampanje novina naručivala su se u Austriji i Nemačkoj, što je dosta interesantno, znajući da je Politika list koji je oduvek štampan ćiriličnim pismom. Listajući stare brojeve Politike naišli smo i na greške koje mogu ukazati na taj podatak – latinična slova koja su okretanjem upotrebljena kao ćirilična i slično. To takođe može da bude svedočanstvo i o nedostatku štamparskog materijala. I danas, pojavom digitalnih tipografskih pisama koja se koriste za rad na računaru, a i za prelom novina, teško je pronaći kvalitetnu i dobru ćirilicu. Nema mnogo dizajnera kod nas koji se se bave projektovanjem ćiriličnih pisama.
Zbog večitog problema sa slovima i zbog štampe koja je u Srbiji u to vreme bila prilično nerazvijena, radilo se primitivno, pa su novine često kasnile. O tim prvim danima štampanja Politike zabeleženo je nekoliko zanimljivosti.
Milojko Ivanović, grafički radnik, koji je učestvovao u stvaranju prvog broja, ovako je govorio o tom danu:
„Bio sam učenik četvrte godine u tadašnjoj štampariji Dimitrijevića. Jednog dana sakupili su nas i rekli: podignite sanduke, spremite garamond, cicero, materijal, došao je novi posao, slagaćemo novi dnevni list Politiku.” Seća se da je prva vest koju je složio bila sa rusko-japanskog fronta.
O tome kako se radio prvi broj svedočio je i Milan Sibnikić, takođe grafički radnik:
„Sećam se, meter je bio Kosta Sekulić. Politika je tada imala četiri strane, a nas slovoslagača bilo je osam. Zaboravio sam im imena, osim jednome, koga smo zvali Lepi Jova. Svi smo bili mladi, osim Koste. Broj smo obično završavali oko pola dvanaest. Radno vreme je bilo osam i po časova.”
Otiskivalo se postupkom visoke štampe. Zato je bilo važno da Politika dobije svoju štampariju i svoj tim grafičara, kako bi se omogućilo redovno izlaženje i grafičko stilsko jedinstvo. Tada nije postojalo zanimanje grafičkog dizajnera: svako grafičko oblikovanje obavljalo se u radionici gde su se strane slagale, slovoslagač je bio i majstor za slaganje olovnih redova i grafičar koji je određivao izgled strane. On je bio i tipograf i dizajner onog vremena.
U grafičkom smislu Politika je imala vrlo jednostavan, sveden izgled. Često se može naći zapisano da je izgledala skromno. S obzirom na to kako je nastala i ko ju je oblikovao ona je, naročito za ono vreme, bila odličan primer čiste i čitljive tipografije. Svojom preglednošću, svetlinom, tekstom koji obilovao belinama mogao je da „diše”, i time ujedno dobije na važnosti, jer sadržaj je uočljiviji na strani koja nije zatrpana mnogobrojnim grafičkim elementima.
U novinama su vrlo brzo počeli da se pojavljuju tipografski eksperimenti. Nekada su slagani članci kod kojih je belina korišćena baš kao tipografska forma, a nekada je velikim brojem različitih tipografskih pisama pravljena gradacija važnosti teksta. Na stranama novina iz 1907, kada se takvi eksperimenti prvi put pojavljuju, našli smo obilje primera, a to je naročito primetno kasnije, četrdesetih godina. To su bila grafička rešenja koja mogu da se porede sa tipografijom iz devedesetih godina dvadesetog veka!
Prvobitne dimenzije novina bile su znatno veće od današnjih (51 cm h 34 cm), a stranica je bila podeljena na četiri stupca, svaki širine 7,5 cm. Zaglavlje (logo) Politike bilo je postavljeno centralno i dosta svetlo, tanko i samim tim elegantno. Prvobitni logo se tokom decenija nekoliko puta trapavo menjao. Detaljnim proučavanjem zaključili smo da je do toga dolazilo kako zbog oskudnih grafičko-tehničkih mogućnosti, tako i zbog samog načina reprodukovanja u vreme kada je do promena dolazilo.
Preuzmite tekst u celosti (pdf: 4 mb)