ĐAMBATISTA BODONI
(1740–1813)

U&lc XII
autor: Alen Hejli (Allan Haley)

preveo sa engleskog: Ilija Knežević

U harmoniji sa svojim »aristokratskim« tipografskim pismima, Đambatista Bodoni je živeo skoro aristokratskim životom. Istorija mu je dala titulu »kralja tipografa i tipografa kraljeva«. Posle relativno kratkog šegrtovanja Bodoni je vrlo brzo postao upravnik kraljevske štamparije koja je pripadala Vojvodi od Parme. A nekoliko godina kasnije, kada je Napoleon prognao austrijske vladare iz Italije, nastavio je svoj rad pod carskim pokroviteljstvom.

Bodoni je pravio tipografska pisma i tipografiju sa namerom da zadivi oko. Njegovi oblici bili su rezultat prostudiranih napora sa ciljem da budu viđeni isto koliko i čitani. Malo njih bi poreklo da su Bodonijeva pisma lepa; nažalost, malo njih bi reklo da su i laka za čitanje. Po današnjim standardima, njegovi oblici su, zapravo, antiteza onoga što bi trebalo da bude lako čitljivo tipografsko pismo. Da je bio svestan ove činjenice, međutim, Bodoni se verovatno ne bi naročito uznemiravao. Njegov cilj nije bio da stvori tipografsko pismo ili tipografiju koja će se svideti masama. Njegove knjige i drugi štamparski ogledi bili su veliki, kraljevski napor namenjen gledanju i divljenju kao umetničkom delu, više nego samo sredstva komunikacije. Njegov rad su činila verovatno najviše slavljena – i najmanje čitana – štampana dela tog vremena.

Još uvek se smatra da tipografija koju je Bodoni pravio spada u najprefinjenije i najbolje oblikovane štampane stvari ikada napravljene. Ali sa druge strane, on je posedovao luksuz doslovno neograničenog vremena, novca i truda koje može potrošiti na zadati projekat. Bodoni se jednom poverio prijatelju da se mučio više od šest meseci i napravio hiljade probnih otisaka u procesu biranja odgovarajućeg sloga za naslovnu stranu jedne od njegovih knjiga!

Luksuz izbora i vremena u Bodonijevom poslu bio je dopunjen raskošnim stilom života koji je mogao da vodi. Mada nije živeo u palati ili zapovedao velikom broju slugu, nije morao ni da se brine odakle će mu doći lire; Bodoni je bio plaćen radio ili ne. Neki istoričari bi želeli da poverujemo da se Bodoni borio za opstanak sa oskudnom platom i neodgovarajućom opremom. Istina je da je njegova karijera tako počela, ali do svoje navršene 40. godine Bodoni je stekao bar dva izvora prihoda. Jedan je bio svota koju mu je dodelio Vojvoda od Parme, a drugi je poticao od štampanja i izdavanja kojim se bavio za svoj račun. Po sopstvenoj računici, bio je bogat čovek.

Dok su sva ova raskoš i blagostanje sigurno morali biti prijatni Bodoniju, postoje pretpostavke da su zamisao i funkcionisanje »kraljevske štamparije« vodili suprotno od osnovne premise grafičke komunikacije. Tipografija, tvrde oni, ima zadatak da obezbedi jeftin i atraktivan izvor informacija dostupan velikom broju ljudi; i, stvarno, prva knjiga štampana u zapadnom svetu, Gutenbergova Biblija, započela je ovu tradiciju. Danijel Berkli Apdajk je u svojoj knjizi iz 19. veka Tipografska pisma (Printing Types) optužio Bodonija da nimalo nije brinuo o štamparstvu kao sredstvu za poučavanje ili obrazovanje naroda. Napisao je: »Bodoni nije prezirao svet – on je u potpunosti zaboravio na njega! Bio je dvorski štampar koji je živeo od pokroviteljstva nekolicine bogatih. Njegova izdanja su bila zamišljena kao livres d'apparat. On sam nije video ništa loše u tome, ali što su bile veće i pretencioznije, više su mu se dopadale.«

BODONIJEVO »NOVO« PISMO I TIPOGRAFIJA

Bodoni nije bio nikakav revolucionar. »Modern antikva«, koja mu se pripisuje, nije, kako bi mnogi pomislili, iznikla čarolijom. Dok su slova koja je rezao i knjige koje je štampao bili prefinjeniji i neuporedivo boljeg kvaliteta nego većina knjiga koje su nastale pre ili za vreme njegovog života, teško bi bilo klasifikovati bilo koji od Bodonijevih napora kao iz osnova nov. Dok je bio mlad, rad Džona Baskervila mu je služio kao ideal; kada je otvorio prvu svoju štampariju za Vojvodu od Parme, Bodoni je u njoj koristio Furnijeovo pismo. U kasnijim godinama na njega je dramatično uticao rad velikog pariskog takmaca, Fransoa Didoa. Bodoni je uvek, na neki način, bio zavistan od rada drugih, istaknutijih savremenika.

Opet, uprkos ovim uticajima, nije bio kopista. Poređenje Bodonijevog pisma sa Didoovim, dva oblika koji na prvi pogled mogu izgledati potpuno istovetna, savršen je primer. Postoje jasne sličnosti u njihovom radu i Bodoni je sigurno proučavao Didoove oblike vrlo pažljivo, ali dublje ispitivanje otkriva da su Bodonijevi težinski prelazi postepeniji, a da njegovi serifi i dalje zadržavaju blagi prelaz prema stubu. Čak postoji i nagoveštaj klasične antikve u Bodonijevom radu. Sledio je Didoov primer, pažljivo procenjujući oblike svog velikog konkurenta, svesno ostajući, međutim, uvek korak iza radikalnog modernizma svoga savremenika. Možda ovo objašnjava, donekle, dugovečnost Bodonijevih tipografskih pisama. Dovoljno radikalna da bi bila smatrana novim i različitim (što je obezbedilo Bodoniju važno i uticajno mesto u savremenim tipografskim krugovima) ali ne toliko različitim da bi predstavljala samo verzije prolazne tipografske mode 18. veka.

EVOLUCIJA »MODERN« STILOVA TIPOGRAFSKOG PISMA

Veština rezanja pečata je po svojoj prirodi konzervativna i istorija tipografske antikve to potvrđuje. Kada su jednom određeni osnovni oblici i proporcije slovnih oblika u 15. veku, malo je bilo primetnih izmena i retko je do njih dolazilo. Tokom 18. veka, međutim, naizgled bez upozorenja, pojavio se nov i revolucionarni stil antikve. Razlikovao se od prethodnih »old face« oblika finim tankim serifima, izraženim kontrastom između debelih i tankih poteza, i rasporedom težina koji je bio vertikalan pre nego nagnut. Ovaj novi stil antikve nije bio rezultat topline i životnosti kaligrafske četke, već logičkog i matematičkog pristupa konstrukciji slova.

Jedno od prvih ovakvih »logičkih« tipografskih pisama izrezao je Filip Granžan pod uticajem gravira navodno »savršenog slova« koje je razvila komisija kojoj je pariska Akademija poverila proces oblikovanja. Poput mnogih drugih »komisijskih nacrta« ni ova slova, ni Granžanovo pismo, nisu se pokazali kao trajan uspeh. Njihova vrednost je u tome što su podstakli kasnije dizajnere da razvijaju nekaligrafske slovne oblike.

Rad Pjera Simona Furnijea i Džona Baskervila sledio je Granžanov i odražavao osnovne karakteristike oblika i proporcije slova koje je on ustanovio. Dok je Furnije napravio svoje tipografsko pismo više od 40 godina posle Granžana, a Baskervil još deceniju kasnije, ovi se oblici mogu posmatrati kao jasni evolutivni koraci ka »modern« pismima Didoa i Bodonija.

DA LI SU PRAVE KLASICISTIČKE ANTIKVE LOŠE KAO ŠTAMPARSKO PISMO?

Klasicističke antikve zauzimaju jedinstveno mesto u tipografskoj istoriji i praksi. Označavaju udaljavanje od prethodnih oblika koje bi se moglo porediti samo sa Jensonovim udaljavanjem od fraktura severne Evrope i teški su za upotrebu baš kao i bilo koje drugo knjižno pismo. Beatris Vord (Beatrice Ward), ugledni istoričar tipografije, u čuvenom ogledu, uporedila je savršeni slog sa kristalnom čašom. Njeno savršeno tipografsko pismo je prozirno, ili nevidljivo za čitaoca, i omogućava uživanje u sadržaju bez dodatne obojenosti ili skretanja pažnje. Bodonijevo pismo je sve sem »kristalne čaše«. Njegovi tanki serifi, snažan kontrast između debelog i tankog i nagle promene težine zamagljuju proces čitanja. Bodoni nije tihi sluga procesa komunikacije; to je oblik koji zahteva pažnju.

Ako se Bodonijevo pismo brižljivo primeni, rezultat može biti izuzetno lepa, čak elegantna tipografija, mada ne i osobito laka za čitanje. Ako se koristi loše, Bodonijev izuzetni kontrast težina i vertikalni raspored mogu delovati tipografski »zaslepljujuće«, što je vizuelno odbojno i izuzetno otežavajuće za proces čitanja. Bodoni omogućava vrlo snažan tipografski izraz – na ovaj ili onaj način.

BODONIJEVE RANE GODINE

Đambatista (Jovan Krstitelj) Bodoni rođen je 1740. u Salucu, relativno malom gradu u severnoj Italiji. Bio je četvrti i najmlađi sin Frančeska Agostina Bodonija, majstora štampara u Salucu. Tri od njegova četiri sina takođe su postali štampari. Domeniko je nasledio očevu štampariju; Đuzepe je pomagao čuvenom bratu u Parmi; a Đambatista je postao jedan od najuspešnijih i najuticajnijih štampara svih vremena.

Kao dečak, zaposlio se kod oca, prvo kao »štamparski potrčko« radeći sporedne, ne naročito prijatne, poslove u radionici. Kasnije je izučio za šegrta, savladavši osnovne veštine štampanja i drvoreza.

Sa osamnaest godina Bodoni je došao do zaključka koji su mnogi mladi ljudi pre njega doneli, a donose i posle njega: da je vreme da potraži napredak i nauk van kuće i daleko od roditelja. On i njegov školski drug su otišli u Rim. Odmah su Bodonijev talenat i osnovno obrazovanje koje je stekao kod oca počeli da se isplaćuju. (Priča se da je veći deo troškova putovanja platio prodajući svoje gravire štamparima u usputnim gradovima). Kada je stigao u Rim, Bodoni je dobio posao u vatikanskoj štampariji, što je samo po sebi bila velika čast.

Bodoni je u Rimu razvio svoju tipografsku veštinu i stekao važne prijatelje. Dok je radio kiao slagač u vatikanskoj štampariji, Bodoni se zainteresovao za orijentalne jezike i kasnije počeo da ih uči. Bio je izuzetno uspešan u studiranju. Toliko uspešan, da mu je poveren zadatak sređivanja serije egzotičnih pisama koje su izrezali francuski dizajneri pisma Garamond i Le Be. Njihova slova su, tokom godina nemarne upotrebe, beznadežno ispremetana i postala beskorisna. Ovaj zamoran, frustrirajući i komplikovan posao doveo je Bodonija u situaciju da se konsultuje sa mnogim učenim službenicima štamparije, uključujući kardinala Spinelija, upravnika institucije, i opata Ruđerija, vrhovnog nadzornika. Opat će mladom štamparu postati blizak prijatelj i savetnik. Preko kardinala Spinelija Bodoni se upoznao i sa ocem Mariom Paćaudijem, koji je u to vreme bio kardinalov bibliotekar.

Ovaj članak realizovala je za internet Marica Bucek, student IV godine grafičkog dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.