ЂАМБАТИСТА БОДОНИ
(1740–1813)
U&lc XII
аутор: Алан Хејли (Allan Haley)
превео са енглеског : Илија Кнежевић
У хармонији са својим »аристократским« типографским писмима, Ђамбатиста Бодони је живео скоро аристократским животом. Историја му је дала титулу »краља типографа и типографа краљева«. После релативно кратког шегртовања Бодони је врло брзо постао управник краљевске штампарије која је припадала Војводи од Парме. А неколико година касније, када је Наполеон прогнао аустријске владаре из Италије, наставио је свој рад под царским покровитељством.
Бодони је правио типографска писма и типографију са намером да задиви око. Његови облици били су резултат простудираних напора са циљем да буду виђени исто колико и читани. Мало њих би порекло да су Бодонијева писма лепа; нажалост, мало њих би рекло да су и лака за читање. По данашњим стандардима, његови облици су, заправо, антитеза онога што би требало да буде лако читљиво типографско писмо. Да је био свестан ове чињенице, међутим, Бодони се вероватно не би нарочито узнемиравао. Његов циљ није био да створи типографско писмо или типографију која ће се свидети масама. Његове књиге и други штампарски огледи били су велики, краљевски напор намењен гледању и дивљењу као уметничком делу, више него само средства комуникације. Његов рад су чинила вероватно највише слављена – и најмање читана – штампана дела тог времена.
Још увек се сматра да типографија коју је Бодони правио спада у најпрефињеније и најбоље обликоване штампане ствари икада направљене. Али са друге стране, он је поседовао луксуз дословно неограниченог времена, новца и труда које може потрошити на задати пројекат. Бодони се једном поверио пријатељу да се мучио више од шест месеци и направио хиљаде пробних отисака у процесу бирања одговарајућег слога за насловну страну једне од његових књига!
Луксуз избора и времена у Бодонијевом послу био је допуњен раскошним стилом живота који је могао да води. Мада није живео у палати или заповедао великом броју слугу, није морао ни да се брине одакле ће му доћи лире; Бодони је био плаћен радио или не. Неки историчари би желели да поверујемо да се Бодони борио за опстанак са оскудном платом и неодговарајућом опремом. Истина је да је његова каријера тако почела, али до своје навршене 40. године Бодони је стекао бар два извора прихода. Један је био свота коју му је доделио Војвода од Парме, а други је потицао од штампања и издавања којим се бавио за свој рачун. По сопственој рачуници, био је богат човек.
Док су сва ова раскош и благостање сигурно морали бити пријатни Бодонију, постоје претпоставке да су замисао и функционисање »краљевске штампарије« водили супротно од основне премисе графичке комуникације. Типографија, тврде они, има задатак да обезбеди јефтин и атрактиван извор информација доступан великом броју људи; и, стварно, прва књига штампана у западном свету, Гутенбергова Библија, започела је ову традицију. Данијел Беркли Апдајк је у својој књизи из 19. века Типографска писма (Printing Types) оптужио Бодонија да нимало није бринуо о штампарству као средству за поучавање или образовање народа. Написао је: »Бодони није презирао свет – он је у потпуности заборавио на њега! Био је дворски штампар који је живео од покровитељства неколицине богатих. Његова издања су била замишљена као livres d’apparat. Он сам није видео ништа лоше у томе, али што су биле веће и претенциозније, више су му се допадале.«
БОДОНИЈЕВО »НОВО« ПИСМО И ТИПОГРАФИЈА
Бодони није био никакав револуционар. »Модерн антиква«, која му се приписује, није, како би многи помислили, изникла чаролијом. Док су слова која је резао и књиге које је штампао били префињенији и неупоредиво бољег квалитета него већина књига које су настале пре или за време његовог живота, тешко би било класификовати било који од Бодонијевих напора као из основа нов. Док је био млад, рад Џона Баскервила му је служио као идеал; када је отворио прву своју штампарију за Војводу од Парме, Бодони је у њој користио Фурнијеово писмо. У каснијим годинама на њега је драматично утицао рад великог париског такмаца, Франсоа Дидоа. Бодони је увек, на неки начин, био завистан од рада других, истакнутијих савременика.
Опет, упркос овим утицајима, није био кописта. Поређење Бодонијевог писма са Дидоовим, два облика који на први поглед могу изгледати потпуно истоветна, савршен је пример. Постоје јасне сличности у њиховом раду и Бодони је сигурно проучавао Дидоове облике врло пажљиво, али дубље испитивање открива да су Бодонијеви тежински прелази постепенији, а да његови серифи и даље задржавају благи прелаз према стубу. Чак постоји и наговештај класичне антикве у Бодонијевом раду. Следио је Дидоов пример, пажљиво процењујући облике свог великог конкурента, свесно остајући, међутим, увек корак иза радикалног модернизма свога савременика. Можда ово објашњава, донекле, дуговечност Бодонијевих типографских писама. Довољно радикална да би била сматрана новим и различитим (што је обезбедило Бодонију важно и утицајно место у савременим типографским круговима) али не толико различитим да би представљала само верзије пролазне типографске моде 18. века.
EВОЛУЦИЈА »МОДЕРН« СТИЛОВА ТИПОГРАФСКОГ ПИСМА
Вештина резања печата је по својој природи конзервативна и историја типографске антикве то потврђује. Када су једном одређени основни облици и пропорције словних облика у 15. веку, мало је било приметних измена и ретко је до њих долазило. Током 18. века, међутим, наизглед без упозорења, појавио се нов и револуционарни стил антикве. Разликовао се од претходних »old face« облика финим танким серифима, израженим контрастом између дебелих и танких потеза, и распоредом тежина који је био вертикалан пре него нагнут. Овај нови стил антикве није био резултат топлине и животности калиграфске четке, већ логичког и математичког приступа конструкцији слова.
Једно од првих оваквих »логичких« типографских писама изрезао је Филип Гранжан под утицајем гравира наводно »савршеног слова« које је развила комисија којој је париска Академија поверила процес обликовања. Попут многих других »комисијских нацрта« ни ова слова, ни Гранжаново писмо, нису се показали као трајан успех. Њихова вредност је у томе што су подстакли касније дизајнере да развијају некалиграфске словне облике.
Рад Пјера Симона Фурнијеа и Џона Баскервила следио је Гранжанов и одражавао основне карактеристике облика и пропорције слова које је он установио. Док је Фурније направио своје типографско писмо више од 40 година после Гранжана, а Баскервил још деценију касније, ови се облици могу посматрати као јасни еволутивни кораци ка »модерн« писмима Дидоа и Бодонија.
ДА ЛИ СУ ПРАВЕ КЛАСИЦИСТИЧКЕ АНТИКВЕ ЛОШЕ КАО ШТАМПАРСКО ПИСМО?
Класицистичке антикве заузимају јединствено место у типографској историји и пракси. Означавају удаљавање од претходних облика које би се могло поредити само са Јенсоновим удаљавањем од фрактура северне Европе и тешки су за употребу баш као и било које друго књижно писмо. Беатрис Ворд (Beatrice Ward), угледни историчар типографије, у чувеном огледу, упоредила је савршени слог са кристалном чашом. Њено савршено типографско писмо је прозирно, или невидљиво за читаоца, и омогућава уживање у садржају без додатне обојености или скретања пажње. Бодонијево писмо је све сем »кристалне чаше«. Његови танки серифи, снажан контраст између дебелог и танког и нагле промене тежине замагљују процес читања. Бодони није тихи слуга процеса комуникације; то је облик који захтева пажњу.
Ако се Бодонијево писмо брижљиво примени, резултат може бити изузетно лепа, чак елегантна типографија, мада не и особито лака за читање. Ако се користи лоше, Бодонијев изузетни контраст тежина и вертикални распоред могу деловати типографски »заслепљујуће«, што је визуелно одбојно и изузетно отежавајуће за процес читања. Бодони омогућава врло снажан типографски израз – на овај или онај начин.
БОДОНИЈЕВЕ РАНЕ ГОДИНЕ
Ђамбатиста (Јован Крститељ) Бодони рођен је 1740. у Салуцу, релативно малом граду у северној Италији. Био је четврти и најмлађи син Франческа Агостина Бодонија, мајстора штампара у Салуцу. Три од његова четири сина такође су постали штампари. Доменико је наследио очеву штампарију; Ђузепе је помагао чувеном брату у Парми; а Ђамбатиста је постао један од најуспешнијих и најутицајнијих штампара свих времена.
Као дечак, запослио се код оца, прво као »штампарски потрчко« радећи споредне, не нарочито пријатне, послове у радионици. Касније је изучио за шегрта, савладавши основне вештине штампања и дрвореза.
Са осамнаест година Бодони је дошао до закључка који су многи млади људи пре њега донели, а доносе и после њега: да је време да потражи напредак и наук ван куће и далеко од родитеља. Он и његов школски друг су отишли у Рим. Одмах су Бодонијев таленат и основно образовање које је стекао код оца почели да се исплаћују. (Прича се да је већи део трошкова путовања платио продајући своје гравире штампарима у успутним градовима). Када је стигао у Рим, Бодони је добио посао у ватиканској штампарији, што је само по себи била велика част.
Бодони је у Риму развио своју типографску вештину и стекао важне пријатеље. Док је радио киао слагач у ватиканској штампарији, Бодони се заинтересовао за оријенталне језике и касније почео да их учи. Био је изузетно успешан у студирању. Толико успешан, да му је поверен задатак сређивања серије егзотичних писама које су изрезали француски дизајнери писма Гарамонд и Ле Бе. Њихова слова су, током година немарне употребе, безнадежно испреметана и постала бескорисна. Овај заморан, фрустрирајући и компликован посао довео је Бодонија у ситуацију да се консултује са многим ученим службеницима штампарије, укључујући кардинала Спинелија, управника институције, и опата Руђерија, врховног надзорника. Опат ће младом штампару постати близак пријатељ и саветник. Преко кардинала Спинелија Бодони се упознао и са оцем Мариом Паћаудијем, који је у то време био кардиналов библиотекар.
Овај чланак реализовала је за интернет Марица Буцек, студент IV године графичког дизајна на Факултету примењених уметности у Београду.