АЛДУС МАНУЦИЈУС
(1450–1515)

U&lc XII/4, фебруар 1986.
aутор: Ален Хејли (Allan Haley)

превео са енглеског: Илија Кнежевић

Ко поседује производ који је крајњи резултат заједничког стваралачког рада – онај чија је била почетна идеја, или онај који је производ изнео на тржиште и одредио му цену?

Ово је стари проблем, са којим се суочио и Алдус Мануцијус (Aldus Manutius) у раду са Франческом Грифом (Francesco Griffo da Bologna). Њих двојица су заједно направили неколико најважнијих и најутицајнијих пројеката у области типографског писма. Сарађујући превише блиско и интензивно, они су се и свађали, да би се најзад и разишли, баш поводом питања власништва над крајњим производом.

КРЕАТИВНИ ТИМ СE РАЗДВАЈА

Њихов разлаз није био последица сукоба личности већ данак убрзаном мењању комерцијалног окружења. У њихово доба типографска индустрија је прерастала из пионирске Гутенбергове и Јенсонове фазе, када је једна особа управљала целим процесом пројектовања и производње типографског писма, од почетне идеје до штампаног производа, у детаљније разрађену и боље организовану делатност. Организованија и поузданија индустрија Гарамонда и Плантина, када је неколико познатих и вештих резача печата задовољавало потребе постојеће клијентеле, још увек је будућност. Алдус и Грифо су се нашли између ова два периода, те се може претпоставити да је разлог њиховог разлаза била лоша организација посла.

Алдус је био предузимач; разлаз са Грифом вероватно је био последица покушаја осигура будућност своме предузећу. Незграпни систем штампарских права који је владао у Италији XV века штитио је само интересе инвеститора, а то је увек био или штампар или издавач. Он је био и једно и друго; када је покушао да заштити своје суштинске интересе правом које би спречило имитирање његових писама, истовремено је, вероватно ненамерно, онемогућио Грифу да продаје своја најбоља и најпопуларнија писма другим штампарима. Није ни чудо да су се свађали. Ван сумње је Грифов а креативност, без које Алдусова достигнућа не би стекла ни приближну важност, али Алдус је тај који је створио окружење које је омогућило Грифов рад, и услове који су његове пројекте писама учинили неопходним.

ВЕЛИКИ УЧЕНИ ШТАМПАР

Алдус је, поред Гутенберга, вероватно био најважнији штампар Ренесансе и први од многих великих хуманиста — штампара. Као успешни издавач и штампар произвео је неке од најлепших и технички најпрецизнијих књига XV века. Алдин антиква, најпопуларније писмо тог доба и модел за стотине других пројеката писма, само је један од његових доприноса типографији. Књига малог формата и италик писмо такође су његови изуми. Књиге су пре њега биле великог формата, у традицији писара и илуминираних манускрипата, а италик је употребљаван само у рукопису. Мало их је толико и тако широко допринело обогаћењу нашег типографског наслеђа као Алдус Мануцијус.

Да би остварио своје бројне замисли, Мануцијус је окупио око себе неке од најталентованијих чланова европске штампарске и издавачке заједнице. У његову радионицу често је навраћао и Еразмо Ротердамски. Раднике је привлачио високим зарадама и занимљивим пројектима. Све је чинио да би се окружио најбољима. Зато је чудно да је показивао врло мало разумевања за оне који су радили за њега. Ретко је у белешкама помињао своје раднике, а оно мало што је записао није било похвално. Једном их је поменуо у предговору једне од књига као »проклете одбегле робове« , а на другом месту се пожалио: »моји унајмљени људи и радници заверили су се против мене у мојој кући … али уз Божју помоћ тако сам их средио да су темељито зажалили због своје издаје.« Да ли уз помоћ »Богa« или једног од својих главних партнера, дуждовог рођака, забележено је да је Алдус сурово и без гриже савести поступао са онима који би му стали на пут. Кажу да је у стварима од личног или пословног интереса био способан за велику безосећајност и пакост.

ПРОНАЛАЗАК МАЛЕ КЊИГЕ

Многи историчари нам преносе да је Алдус први изумео књигу малог формата. Није. Неки кажу да је он издавао публикације малог формата да би учене текстове приближио масама. Они такође греше. Алдус није био алтруиста, већ пословни човек покретан више прагматичним него човекољубивим интересима.

Било је малих књига и пре Алдуса, али највећи део штампаног материјала био је великих димензија, намењен библиотекама, сталцима за књиге и читању наглас. Када је Алдус почео са радом штампарска индустрија била је млађа од педесет година и још увек окована традицијом писара и руком писаних књига. Мале књиге, или октави (прављене од табака три пута пресавијеног, који је чинио осам листова или шеснаест страна, величине око 15.5 × 22.5 cm) издаване су и пре њега. Већ 1470, преко 30 година пре Алдусовог првог издања, Јенсон је штампао неке верске текстове у малом формату. Било је и других таквих издања, али све те ране радове један важан детаљ раздваја од Алдусових издања малог формата: сва та издања била су религиозне садржине. Сматрало се да је молитва једина прилика која би појединца могла навести да носи књигу са собом. Од ученог човека се очекивало да чита из велике књиге стојећи испред сталка. Алдусова оригиналност лежи у томе да је оно што је сматрано специјализованом књигом применио на ново и шире поље. Он је био трговац, а не добротвор.

Постоји прича о томе како је Алдус смислио малу књигу за оне који раније нису могли себи да приуште читање. Каже се да су његове мале књиге биле јефтиније у производњи, па самим тим и за купца. Он никада није изјавио како су његове књиге јефтине. Много пута је рекао како су лепе, технички савршене и да су згодне — али никада да су јефтине или да су намењене масовној публици.

Радио је за богате и успешне. Његови су октави били намењени успешним пословним људима. Створио је мале књиге за световне интелектуалце ренесансне Европе: за људе који су пунили растући број универзитета да би се припремили за посао владиних чиновника и службеника. То су били људи »образовне револуције« у Европи XVI века.

Мада Алдусове мале књиге нису биле замишљене и направљене да прошире знање маса, свакако су утицале на значајни развој еманципације учења. Бајка о »књизи за свакога« може бити неистинита, али чињенице о важности, вредности и утицају његових малих књига опстају. Могли бисмо и само због тога поштовати Алдуса Мануциjуса. Приближио је читање и учење људима. Направио је претечу личних књига високог квалитета, и текстове који су се могли носити, а није им недостајало ништа од лепоте или квалитета већих, библиотечких издања.

ПРВИ ШТАМПАНИ ИТАЛИК

У директној вези са типографском бајком о изуму мале књиге налази се и мит о томе како је Алдус изумео италик писмо. Постоји прича о томе како је платио Грифу да развије курзивно типографско писмо које би уштедело простор у његовим малим књигама. Наводно му је био циљ да смањи трошкове за папир и на тај начин и цену публикације. Тада је, као и данас, папир био скуп, али уштеда папира није била циљ Алдусовог увођења курзива у штампу.

Штампари раног XVI века говорили су о »писању« сложене стране, као да се радило о писму пријатељу. Како ова, по данашњим стандардима неуобичајена, терминологија говори, штампани слог је обезбеђивао много тешњу везу између штампара и читаоца него што је то данас случај. Поједини стилови писма чувани су за посебне групе читалаца. Алдус није толико тежио да уштеди простор колико је желео да привуче учене и богате светске људе.

Италик писмо развијено је из популарног рукописа учених људи. Његов траг може се следити уназад до Никола Николија (Niccolo da Niccoli), италијанског схоластика из раног XV века. Николи је почео да нагиње слова и додаје им украсе када је »…желео да пише на начин бржи и опуштенији него обично…« До средине века други хуманисти су почели да опонашају његов рукопис, a до краја XV века италик је постао званично писмо учених људи и професионалних писара јужне Италије. Чак је назван канчелареска (cancellaresca) због количине посла који је обављан овим рукописом у државним канцеларијама.

Курзивни стил писања развили су исти хуманисти и образовани званичници којима је Мануцијус наменио своје књиге. Прилагођавајући ово писмо штампи, он и Грифо учинили су књиге блискијим публици за коју су их стварали. Данас бисмо то назвали креативни маркетинг. Значајно је да је Алдус узео помало ексклузиван стил рукописа и трансформисао га у слог који ће бити привлачан за све већу и нестрпљивију публику.

ЗАШТИТА ИНВЕСТИЦИЈЕ

Као и сваки мудар пословни човек, Алдус је био свестан потенцијалне вредности свога производа. Да би себи обезбедио ексклузивно право на његову употребу тражио је, прво познато, заштићено право на цело писмо. То је било стварање нове области; раније су само поједини наслови били заштићени, али Алдус је имао пријатеље на високим положајима. Венецијански Сенат је 1502. године загарантовао његовом италику званичну заштиту. Незадовољан, Алдус је тражио додатну и, како је веровао, максималну заштиту од крађе. Чак је успео да заштити своје писмо Папским декретом. Постао је један од најбоље заштићених издавача и произвођача писма тога времена, вероватно и свих времена.

Нажалост, то је било од мале користи. Његови италици били су скоро одмах копирани. Прво је то учинио Грифо, сматрајући да је, најзад, то његово дело; затим су то учинили савремени италијански и француски штампари. Италијани су га звали »алдино«, бар на тај начин се одужујући изумитељу. Други су га назвали по земљи порекла – италик. Где год је могао Алдус се борио против оних који су копирали његове нацрте; против неких законским путем, против других грубом, агресивном пословном тактиком.

У оба случаја био је брз и немилосрдан. На своју несрећу, углавном без успеха. Његови италици постали су узор за генерације курзивних облика. Дао је типографској заједници једно од најважнијих и најлепших изражајних средстава, мада не баш својевољно.

Интересантно је да поред све бриге за заштиту италика никада није покушао да заштити ни једну антикву. Недостатак рекламирања књига штампаних антиквом могао би нас навести на помисао да он за њу није много ни марио.

Можда је објашњење у податку да је, сем неколико изузетака, и Италији XVI века мало важних радова штампано антиквом. Већина учених књига штампана је на грчком. Мануцијус је био поносан на своје грчко писмо и помно је пазио на њега.

Ретко је употребљавао своје антикве, а и онда само за дела која су спонзорисали богати клијенти или академски пријатељи. Многе његове антикве су због тога биле сматране скромно обликованим. Све сем једне.

Фебруара 1496. Алдус је издао један есеј италијанског схоластика Пјетра Бемба (Pietro Bembo). Слог употребљен за ово издање постао је преко ноћи популаран, и тако чувен да је утицао на обликовање типографских писама у следећим генерацијама. Потомство ће ценити Бембо антикву као Алдусово и Грифово ремек дело.

ПРЕКРЕТНИЦА У ОБЛИКОВАЊУ ПИСМА

Форма је била лакша и хармоничнија у тежинама него раније антикве, чинећи сложени текст привлачнијим и лакшим за читање. Основни комплет је три године касније допуњен додавањем одговарајућих верзалних слова (Бембо антиква је првобитно направљена само у куренту, док су верзали узимани из другог сандука). Верзали нису били исте висине као горњи наставци у куренту и изврсно су се уклапали са њим. Бембо има наглашенији контраст у тежинама потеза него раније антикве; уједначенији је у боји а серифи су лакши и деликатнији. Алдусов и Грифов оригинални Бембо почиње да личи на антикве које данас употребљавамо.

Ово писмо које је скромно представљено у публикацији од 60 страна као услуга пријатељу и које је стекло знатну популарност у Италији, убрзо је нашло пут до Француске. Запазио га је Гарамонд (Garamond), чувени француски словоливац; вероватно се кроз његове напоре да га копира проширио на Немачку, Холандију и остатак Европе. Алдин антиква ће остати извориште нових облика типографских писама стотинама година.

ПРАВА РЕНЕСАНСНА ЛИЧНОСТ

Алдус Мануциjус се посветио штампарству прилично касно — после своје четрдесете године. О њему има мало података у историјској литератури, сем у књигама које се баве баш Венецијом и Италијом XV и XVI века. Ипак, влада мишљење да би без њега, или некога попут њега, ренесанса у Италији и Европи била спорија. Он је предао класике у руке нове средње класе која се обогатила и тражила исте привилегије и културне прилике какве је поседовало племство. Издао је преко 1200 наслова од којих неки и данас постоје.

Кад бисте могли да га питате, он би вам рекао да је издавање грчких класика његово најважније достигнуће. Преко 90% његових издања било је посвећено овој области. Прича се да је чак забрањивао у радионици било који језик осим грчког током рада да би што потпуније створио класичну атмосферу. Међутим, његови доприноси наслеђу штампе и типографије далеко превазилазе објављивање грчких текстова.

Алдусова антиква, која је инспирисала рад Гарамонда и многих других типографа, мора бити забележена као камен међаш међу типографским достигнућима. Мало је пројеката писма имало тако темељит и дуготрајан утицај на касније напоре у обликовању типографских писама. Алдин италик је постао узор за већину италика који су следили. Када се први пут појавио наишао је на скоро тренутни успех. Истина, његово стварање било је мотивисано више пословним него човекољубивим разлозима, али крајњи производ је премашио све раније направљене курзиве и донео важно и вредно средство за типографску комуникацију.

ИСТИНСКИ ДОПРИНОС

Алдус заузима истакнуто место заступника образовања и катализатора друштвеног напретка. Иако његове књиге нису биле произведене као приступачна издања намењена мање богатим читаоцима, његова одлука да уђе у посао штампара и издавача напуштајући сигуран и удобан живот добро обезбеђеног учењака свакако је проистекла из намере да се образовање и учење приближи широј публици. Његов рад омогућио је да будући студенти не зависе од рукописа и библиотека богаташа. Захваљујући Алдусовом раду та зависност постала је прошлост. Образовање је постало доступније појединцима. Пре Алдуса ученици су се окупљали око „учитеља” који су им наглас читали рукописе и велике скупе књиге. Алдусова оставштина омогућила је студентима да се удубљују у сопствене књиге или да одлазе у библиотеке користећи предности велике количине књига и да на сопствени начин тумаче оно што читају.

Алдус Мануцијус је умро 1515. у 65. години. Кажу да је лежећи на одру био окружен својим драгоценим књигама.