КЛАСИФИКАЦИЈА ТИПОГРАФСКИХ ПИСАМА
приредио: Илија Кнежевић


Дуго су поједине врсте типографских писама различито називане у различитим земљама. У једном периоду развоја типографије, када је дошло до међународне размене штампарских услуга, појавила се потреба за проналажењем система класификације типографских писама који би био разумљив у више земаља истовремено.

После бројних покушаја класификације, прихваћен је систем који је развио француски дизајнер Максимилијен Вокс (1894–1974); он је за поједине категорије писама измислио имена која не подсећају на раније називе, да не би изазивала забуну. Овај систем класификације прихватила је и ATypI (Association Typographique Internationale).

Мора се нагласити да у свакој од ових група има мало »чистих« примера – многа писма по карактеристикама припадају и суседној групи – али Воксов систем је драгоцена помоћ у комуникацији и опису писама.


Група I: Хуманистичка (венецијанска) писма

Најраније антикве, засноване на хуманистичком рукопису, настале су у Венецији у 15. веку. Хуманистичко писмо први пут је у штампи употребљено 1465. године. Лик слова показује да су прављена према узорцима писаним широким пером.

Осовина слова је приметно нагнута у лево (погледајте o и b). Прелази између главних потеза и серифа су заобљени. Контраст између дебелих и танких потеза није велики. Попречни потез курентног е је кос.

Примери: Verona, Venetian 300, Golden Type (В. Морис), Trajanus, Centaur* (Б. Роџерс), Kennerley (Ф. Гауди), Schneidler Mediaval.


Група II: Гаралд писма
(име је настало од Гарамонд и Алдус)

Ове антикве изведене су од писама која је резао Франческо Грифо за венецијанског издавача и штампара Алдуса Мануциуса. Један од најпознатијих примера из ове групе писама је чувени Гарамонд, који представља најважније писмо ренесансе и раног барока.

Осовина слова је нагнута у лево (погледајте o и b). Прелази између главних потеза и серифа су заобљени. Појављује се већи контраст између дебелих и танких потеза у односу на венецијанско писмо, а серифи су финији. Попречни потез курентног е је хоризонталан.

У енглеској терминологији уобичајени назив за ове две групе је »Old face«; није довољно прецизан пошто не прави разлику између група. Код нас се за обе групе користи назив класична (ренесансна) антиква.

Примери: Garamond* (К. Гарамон), Bembo (Ф. Грифо), Caslon (В. Кеслон), Vendome, Dante (Мардерштајг), Garaldus (А. Новарезе), Sabon (Ј. Чихолд), Palatino (Х. Цапф), Weiß-Antiqua, Trump Mediaval, Goudy Catalog.


Група III: Прелазна (барокна) писма

Прелазни облик између класичне и класицистичке антикве. На појаву ових писама утицало је ширење технике бакрореза у 17. веку. Потези су постали финији и богатији у контрасту. Прототоп овог писма је Romain du Roi (1694) француског резача печата Гранжана, које је било пројектовано према извештају Академије наука. У њему је била геометријски направљена детаљна конструкција сваког словног знака. Свако је слово било уцртано у квадрат подељен на 2304 мала квадрата, што је прва антиципација дигитализоване словне форме. Одјек овог писма, власништва Краљевске штампарије, појавио се шездесет година касније у пројектима Џона Баскервила; ова су писма »садржавала дух, истовремено рационалан и реалистичан, епохе енциклопедиста«.[1]Код прелазних писама већа је разлика у дебљини потеза него код Гаралд антикве. Осовина слова је вертикална, или веома мало нагнута. Серифи су равни и тањи, још увек имају прелазе.

Примери: Fournier, Baskerville* (Џ. Баскервил), Janson, Imprimatur, Bell, Times (С. Морисон), Photina, Caledonia (В. А. Двигинс).


Група IV: Дидоне
(класицистичка антиква, име изведено од Дидо и Бодони)

Класицистичка антиква наступа са ширењем гравуре у бакру и челику, техникама 17. и 18. века. Појавила се средином 18. века, када су побољшања у технологији папира и штампе омогућила репродуковање веома финих потеза.

Основни нагласак и осовина слова су вертикални. Обла слова се сужавају. Контраст између дебелих и танких потеза је изразит, а прелаз између њих је кратак. Серифи су хоризонтални, без прелаза.

Примери: Didot (Ф. Дидо), Bodoni* (Ђ. Бодони), Walbaum, Falstaff, Pergamon, Corvinus.


Група V: Механистичка (ежипсијен) писма

Назив »механистичка«, који ненамерно звучи подругљиво осетљивом уху, указује на то да ова писма потичу из најбољих дана индустријске револуције, којој су била неопходна средства за привлачење пажње, за рекламе, плакате, летке и друге штампане материјале. Велики део ових писама био је погодан за украшавање, у чему се често претеривало. Била су позната и као ежипсијен; ово име је изведено из њиховог присуства у публикацији о Наполеоновом походу на Египат.

Разликују се три подгрупе овог писма:

Код ежипсијен писама контраст дебелих и танких потеза сведен је на минимум, то јест, сви потези и серифи су скоро једнаке дебљине. Упадљиви серифи су правоугаони. Облик слова је геометријски сведен.

Примери: Courier, Clarendon, Memphis* (Вајс, 1930), Rockwell, Serifa (А. Фрутигер, 1968), Volta, Neutra, Egizio, Beton (Х. Јост, 1930), Ionic, Melior (Х. Цапф), Schadow, Pro Arte, Typewriter.


Група VI: Линеарна (сансериф, гротеск) писма

И ежипсијен и сансериф су се развили из класицистичког писма; први је настао појачавањем серифа до дебљине основног потеза, а други стањивањем серифа до његовог нестанка.

Први сансериф се појавио 1816. у Енглеској, из Кеслон словоливнице. У почетку су ова писма сматрана ружним и непривлачним, пошто им је недостајао добро познати сериф. Због тога су названа гротеск (тал. grottesco, фр. grotesque = чудан, претеран, неприродан, смешан, настран). Век и по касније сансериф ће бити основ типографске револуције Баухауса.

Имају релативно уједначене потезе, без значајног контраста. У неким подгрупама слова се заснивају на основним геометријским облицима. Уклоњени су сви украси и серифи.

British Standards 2961 наводи четири подгрупе ових писама:

– Гротеск обухвата сансериф писма пореклом из 19. века.
Примери: Monotype 215, Headline Bold и Grot No6 (С. Блејк).

– Нео-гротеск, модерни санс, попут Фрутигеровог Universa* и Мидингерове Хелветике. Ова су писма врло суптилно пројектована.
Примери: Franklin Gothic (М. Ф. Бентон, 1903), Helvetica (М. Мидингер, 1951), Univers (А. Фрутигер, 1952), Swiss 721, Arial.

– Геометријски гротеск. Ово су »теоретска« писма, конструисана на основним геометријским облицима, обично једнаких дебљина потеза (monoline). Пошто су намерно коришћене исте праве и криве форме у што је могуће више словних знакова, тако да је међу њима минимална разлика, врло су мале читљивости.
Примери: Futura (П. Ренер), Erbar (Ербар), Avant Garde (Х. Лубалин), Century Gothic, Eurostyle.

– Хуманистички гротеск обухвата сва сансериф писма заснована на пропорцијама клесане римске капитале и хуманистичког или Гаралд курента. Појављује се контраст између дебелих и танких потеза.
Примери: Gill Sans (Е. Гил, 1928), Optima (Х. Цапф, 1958), Frutiger (А. Фрутигер, 1975), Pascal (Мендоза), Shannon (Холмс и П. Фишман, 1981), Myriad (К. Твомбли и Р. Слимбах).


Група VII: Клесана (епиграфска) писма

Ово су писма инспирисана словима клесаним у камену, због чега обично садрже само верзале.

Примери: Columna (М. Кафлиш), Open Roman (Ван Кримпен), Hadriano (Ф. Гауди), Albertus* (Б. Волпе).


Група VIII: Скрипт писма 

Обухвата писма која опонашају руком писана слова, за разлику од следеће групе, мануелна писма, у којој се налазе писма копије руком цртаних слова. Разлику није увек лако дефинисати. Писмо је развијено из рукописа задржавајући, за разлику од италика или курзива, везне потезе између слова.

римери: Mistral (Р. Екскофон), Rondo (Шлезингер и Дуије), Reiner Script (Рајнер), Trafton Script (Трафтон), Legend (Шнајдлер), Balzac (Беланд), Bernhard Cursive (Бернхард), Ashley Script (Е. Хевинден), Hyperion (Б. Волпе), Shelley* (М. Картер, 1972), Coronet (Мидлтон, 1937–38), Snell Roundhand (М. Картер, 1965), Park Avenue (Смит, 1933), Present Script (Селовеј, 1974).


Група IX: Мануелна писма

У овој групи су писма за која је јасно да су настала на основу руком цртаног предлошка, рађеног четком, пером, оловком или било којим другим инструментом без намере за опонашање рукописа. Неподесна су за слагање дужег текста – углавном се користе у рекламне сврхе.

Примери: Klang* (В. Картер), Banco (Р. Екскофон), Jacno (М. Жакно), Matura (Рајнер), Libra (Де Рус), Cartoon (Трафтон).


Група X: Готица

Писмо којим је штампарство у Европи почело у основи је писмо писано широким пером, а потекло је, и остало, северно од Алпа. Назив »готско писмо« дали су му презриви италијански хуманисти. Још увек се користи у Немачкој и неким другим европским земљама.

Готица је подељена у четири главне групе:[2]

1. Текстура (Gotisch). Писмо сужених и угластих слова која се састоје скоро искључиво од вертикалних и косих потеза. Узана је и делује узвишено. Верзали су украшени. Курентна слова се и горе и доле завршавају косим правоугаоницима.
Примери: Hupp-Gotisch, Trump-Deutsch, Weiß-Gotisch, Wilhelm Klingspor (Р. Кох), Cloister Black, Goudy Text*, Minster Black, Old English Text (Монотајп), Schwaben-Alt.

2. Ротунда (Rundgotisch). Ово је била италијанизована верзија текстуре, прелаз према швабахеру. Слова се заобљавају, крајеви више нису правоугаони.
Примери: Wallau (Р. Кох), Weiß-Rundgotisch.

3. Швабахер. Био је народно, популарно писмо; порекло имена није познато. Александер Незбит каже да се може користити када се жели избегавање религиозне ноте.[3] Било је засновано на курзивном рукопису; француски варијетет се зове леттре бâтарде. Овој групи су припадала прва Кекстонова писма. Има динамичне верзале и шиљасто о.
Примери: Renata, Ehmcke-Schwabacher.

4. Фрактура. Данас у Немачкој најчешће употребљавана готица. Незбит каже: »Оно је резултат утицаја ренесансе на готичка писма, да будемо одређенији – утицај барокног елемента ренесансе… треба само прегледати неке од насловних страна Албрехта Дирера да би се констатовало увођење барокних украса и токова.«[4]. Курентна слова са горњим продужецима развила су рачвасте завршетке; курентно а нема петљу на врху, а г има отворени, закривљени реп. Цело писмо има префињенију форму него Швабахер. Појављује се смена кривина и углова; верзали имају закривљене стубове.
Примери: Unger-Fraktur, Fette Gotisch, Gilgenart (Цапф), Breitkopf-Fraktur.

4а. Фрактур варијанте. Обухвата готице које се не уклапају у четири основне групе.
Примери: Klaudius (Р. Кох), Koch-Kurent, Weiss-Fraktur, Heinrichsen-Kanzlei, Tannhäuser.

 

Група XI: Нелатинска писма

Обухвата грчко, сва ћирилична, арапска и оријентална писма


Напомене:

[1] La chose imprimée, Париз, 1977, стр. 581.

[2] G. K. Schauer, Klassifikation: Bemühungen um eine Ordnung im Druckschriften-bestand, Darmstadt 1975.

[3] A. Nesbitt, Lettering, Њујорк 1950.

[4] Nesbitt, 1950, исто


Литература:

Ruari McLean, The Thames and Hudson Manual of Typography, Thames and Hudson Ltd., London, 1980


Класификација типографских писама
(књижица у pdf формату)
приредио: Илија Кнежевић

Напомена: одштампајте обострано, прережите по средини и склопите књижицу.