VUKOVA ĆIRILICA
autor: Stjepan Fileki
mart 2007.
Vuk Stefanović Karadžić (1787–1864) bio je veliki reformator srpskog književnog jezika i pisma. Bio je samouk i nije prošao kroz redovno školovanje. Čitanje i pisanje naučio je kao manastirsko đače u manastiru Tronoši. Bio je sekretar vojvode Alekse Nenadovića, sekretar Praviteljstvujuščeg Sovjeta, zatim učitelj, pa carinski i sudski činovnik. Godine 1813. odlazi u Beč gde se upoznaje sa Kopitarem, u kome je stekao zdušnog pomagača. Zatim, 1819. putuje u Rusiju, a potom u Nemačku, gde se upoznaje sa mnogim uglednim kulturnim i književnim poslenicima kod kojih nailazi na znatnu, naročito moralnu podršku. U vremenu od 1834. pa do 1841. godine obišao je gotovo sve južnoslovenske zemlje sakupljajući narodne pesme, pripovetke i poslovice. Od 1825. godine najveći deo vremena boravi u Beču.
Njegove reforme sastojale su se u sledećem:
U višoj konzervativnoj klasi i klerikalnim redovima naišao je na žestoku opoziciju kako se ne bi „prostački jezik govedara i svinjara” ozakonio kao književni.
Sve do četrdesetih godina X I X veka, kada u njegovu odbranu ustaju Branko Radičević i Đura Daničić, Vuk je među konzervativnom intelegencijom bio prilično usamljen, a od službene Srbije često izvrgavan progonima. Srbijanska vlada je ozakonila njegov pravopis tek četiri godine posle njegove smrti. Vuk je našu kulturu doveo do afirmacije i u inostranstvu. Na osnovu njegovih zbirki naša narodna poezija postala je ne samo poznata nego i veoma cenjena pa i prevođena na strane jezike (Gete, Grim i drugi). Zahvaljujući njemu postala je poznata i istorija srpskog naroda: na osnovu njegovih usmenih informacija Ranke je napisao svoje čuveno delo Srpska revolucija koje je postalo glavni izvor za poznavanje Srbije tog vremena u inostranstvu. Konzervativni i klerikalni krugovi svoju borbu protiv Vukove delatnosti predstavljali su kao borbu za odbranu nacije, optužujući ga da se prodao rimskom papi, te da uvođenjem latiničnog slova „j” hoće da pokatoliči, pošokači, pohrvati pravoslavne Srbe, da je glavni neprijatelj i upropastitelj srpstva i hrvatstva i da je u službi sotone. No, bilo kako bilo stoji da je Vuk Stefanović Karadžić krupna i značajna kulturna ličnost i jedini Srbin koji je u svoje vreme bio ličnost evropskog formata.
Prvi Vukov Srpski riječnik izašao je 1818. godine. Vuk je radi ostvarenja svojih reformatorskih zamisli imao tesne kontakte sa tada znamenitim ljudima iz kulture. Među prvima je bio poznati pisac Pavle Solarić za kojim se poveo u svojoj Pismenici serpskoga jezika objavljenoj 1814. godine. Zatim se Vuk obraća profesoru Geršiću a potom svom glavnom savetodavcu Jerneju Kopitaru oko definitivnog rešenja oblika slova „ђ” koje je od ranije poznato u rukopisnoj literaturi. Ovaj se nije složio sa Geršićevim rešenjem pa je treći pomagač, nekada Vukov učitelj, učeni Lukijan Mušicki priskočio ne bi li se rešio problem. Predmet neslaganja Mušickog i Vuka bio je oko oblika slova „Ђ”. Vuk je smatrao da sva velika slova treba da budu jednake visine, to se Mušickom nije svidelo izgledalo mu je to slovo „nekako sprčeno”. Vuk ga je na kraju „saćerao u liniju”. Sa ovim se slažu i neki današnji lingvisti. Današnji dizajneri tipografskih slova slovo „Ђ” gotovo po pravilu razvijaju u sva tri polja sistema.