ВУКОВА ЋИРИЛИЦА
аутор: Стјепан Филеки
март 2007.
Вук Стефановић Караџић (1787–1864) био је велики реформатор српског књижевног језика и писма. Био је самоук и није прошао кроз редовно школовање. Читање и писање научио је као манастирско ђаче у манастиру Троноши. Био је секретар војводе Алексе Ненадовића, секретар Правитељствујушчег Совјета, затим учитељ, па царински и судски чиновник. Године 1813. одлази у Беч где се упознаје са Копитарем, у коме је стекао здушног помагача. Затим, 1819. путује у Русију, а потом у Немачку, где се упознаје са многим угледним културним и књижевним посленицима код којих наилази на знатну, нарочито моралну подршку. У времену од 1834. па до 1841. године обишао је готово све јужнословенске земље сакупљајући народне песме, приповетке и пословице. Од 1825. године највећи део времена борави у Бечу.
Његове реформе састојале су се у следећем:
Све до четрдесетих година XIX века, када у његову одбрану устају Бранко Радичевић и Ђура Даничић, Вук је међу конзервативном интелегенцијом био прилично усамљен, а од службене Србије често извргаван прогонима. Србијанска влада је озаконила његов правопис тек четири године после његове смрти. Вук је нашу културу довео до афирмације и у иностранству. На основу његових збирки наша народна поезија постала је не само позната него и веома цењена па и превођена на стране језике (Гете, Грим и други). Захваљујући њему постала је позната и историја српског народа: на основу његових усмених информација Ранке је написао своје чувено дело Српска револуција које је постало главни извор за познавање Србије тог времена у иностранству. Конзервативни и клерикални кругови своју борбу против Вукове делатности представљали су као борбу за одбрану нације, оптужујући га да се продао римском папи, те да увођењем латиничног слова „ј” хоће да покатоличи, пошокачи, похрвати православне Србе, да је главни непријатељ и упропаститељ српства и хрватства и да је у служби сотоне. Но, било како било стоји да је Вук Стефановић Караџић крупна и значајна културна личност и једини Србин који је у своје време био личност европског формата.
Први Вуков Српски ријечник изашао је 1818. године. Вук је ради остварења својих реформаторских замисли имао тесне контакте са тада знаменитим људима из културе. Међу првима је био познати писац Павле Соларић за којим се повео у својој Писменици серпскога језика објављеној 1814. године. Затим се Вук обраћа професору Гершићу а потом свом главном саветодавцу Јернеју Копитару око дефинитивног решења облика слова „ђ” које је од раније познато у рукописној литератури. Овај се није сложио са Гершићевим решењем па је трећи помагач, некада Вуков учитељ, учени Лукијан Мушицки прискочио не би ли се решио проблем. Предмет неслагања Мушицког и Вука био је око облика слова „Ђ”. Вук је сматрао да сва велика слова треба да буду једнаке висине, то се Мушицком није свидело изгледало му је то слово „некако спрчено”. Вук га је на крају „саћерао у линију”. Са овим се слажу и неки данашњи лингвисти. Данашњи дизајнери типографских слова слово „Ђ” готово по правилу развијају у сва три поља система.