UPOTREBA SRPSKE ĆIRILICE NA RAČUNARIMA
autor: Vedran Eraković
Mnogi korisnici programa za slaganje teksta uočili su problem koji se javlja kad se u tekstu pojave ćirilična kurzivna slova т, п, г, д. To su ruski oblici, koje je svojim reformama u upotrebu uveo Petar Veliki. Kod nas su se razvile drugačije varijacije tih slova i zato u našim ćiriličnim tekstovima ne bi trebalo da se pojavljuju ruski oblici. Oni odstupaju od standardnog oblika našeg knjižnog pisma, što utiče na čitljivost, kao i na grafički izgled složenog teksta. Ruska slova se i pored toga često nalaze u našem slogu, a jedan od razloga je neznanje: mnogi ljudi su ravnodušni prema izgledu pisma koje koriste i nisu upoznati sa razlikom između naših i ruskih oblika. Drugi razlog je tehničke prirode, jer ćirilice koje potiču iz inostranstva, uključujući i unikod fontove koji se koriste na Internetu, sadrže samo rusku varijantu slova, te onaj ko ih koristi često nema izbora.
Danas postoje Open Type Pro fontovi, zasnovani na unikodu, koji na neki način rešavaju ovaj problem, ali mnogi ljudi jednostavno nisu upućeni u mogućnosti Open Type fontova, kao ni programa koji omogućavaju rad sa njima.
Prvi računari su bili namenjeni engleskom govornom području, a to je značilo da se razmišljalo samo o korišćenju engleskog alfabeta i još nekoliko dodatnih znakova, i to sve zajedno činilo je 128 znakova u fontu. To je bio prvi ASCII (American Standard Code for Information Interchange) standard, predstavljen 1967. Vremenom je taj skup znakova proširen na 256, a novih 128 znakova koristilo se za dodatne karaktere.
Kako bi se napravila podrška za više jezika, stvorene su kodne strane od 256 znakova, kao što su npr. Latin1 (ISO–8859–1) za latinična pisma zapadne Evrope, zatim Latin2 (ISO–8859–2) i Windows–1250, za latinična pisma istočne Evrope kao što je naša latinica, Windows–1251 za ćirilicu… itd. Osnovni problem tih kodnih strana je što za svaku kodnu stranu mora da se napravi poseban font. Tako se počelo razmišljati o jedinstvenom, višebajtnom zapisu koji bi u okviru jednog fonta obuhvatio znake za sve jezike, i tako nastaje Unicode, 1991. godine. Postoji više verzija unikoda, a osnovna verzija je UCS–2 koja koristi dva bajta za zapis, što iznosi 65536 znakova, i time su obuhvaćeni skoro svi jezici sveta. Unikod konzorcijum (The Unicode Consortium), sa sedištem u Kaliforniji, jedna je od dve organizacije koje razvijaju unikod standard i svaka organizacija ili pojedinac može postati član ove organizacije, ukoliko su spremni da plate članstvo. Gotovo sve važnije kompanije koje imaju nekog interesa u toj oblasti su članovi (Adobe, Microsoft, IBM, Apple, HP…).
U unikodu je svaki znak predstavljen četvorocifrenim heksadecimalnim brojem (npr. U+0065 je latinično malo slovo e). Dakle, svaki znak ima svoju oznaku, a program koji podržava unikod zna da prepozna te oznake i prikaže tačna slova, jer postoji univerzalni dogovor koja oznaka predstavlja koje slovo, pa tako nema zabune. Slova koja pripadaju istom jeziku su obično smeštena u zone, tj. blokove, pa se tako ćirilica nalazi u rasponu od U+0400 do U+052F. Znaci u rasponu od U+0400 do U+045F su iz ISO–8859–5 kodnog rasporeda, stara ćirilična slova koja se ne koriste u savremenim tekstovima su u rasponu od U+0460 do U+0486, a na mestima od U+048A do U+052F su dodatna slova za različite jezike koji se pišu ćirilicom. Neka slova nisu određena jednom oznakom, nego se dobijaju pomoću kombinacija dve oznake, kao kod slova sa dijakriticima, kada se oznaci za slovo dodaje oznaka za dijakritik.
Sredinom osamdesetih, ECMA (European Computer Manufacturers Association) je dizajnirala ISO–8859 seriju, a njihova ćirilična kodna strana ISO–8859–5 je pravljena da zadrži kompatibilnost sa rasporedima koje je pravio ruski GOST (государственный стандарт, tj. državni standard), s tim što su oni u neiskorišćena polja dodali znake i za druga ćirilična pisma, pa tako i za naše.
Kada je stvaran unikod, preuzeti su znaci i njihov redosled iz već postojećih kodnih strana. Tako je za ćirilični blok u unikodu iskorišćen pomenuti kodni raspored ISO–8859–5 iz 1988. u kome su ruska slova bila osnova, pa naše varijante kurzivnih slova nisu imale svoja kodna mesta u unikod tabeli. Unikod organizacija prihvata predloge za prijem novih znakova, ali je potrebno uraditi ozbiljno istraživanje i uveriti organizaciju zašto treba da primi te nove znake. Što se naših slova tiče, sa zakašnjenjem smo tražili posebna mesta za naša slova i predlog je odbijen, uz obrazloženje da su u pitanju samo grafičke varijante istih slova, jer Unikod se uglavnom ne bavi prikazivanjem različitih varijanti istog slova, već samo jednim reprezentativnim oblikom. Rešenje bi moglo da bude u tome da se za nas napravi posebna, nova kodna strana, međutim u Unikodu smatraju da je nepotrebno duplirati čitavu ćiriličnu kodnu stranu samo zbog naših nekoliko kurzivnih slova.
Jedan vid rešenja nalazi se u novom font formatu, koji su zajednički razvili Adobe i Microsoft. Radi se o Open Type formatu, zasnovanom na unikod standardu, koji pruža izvanrednu tipografsku kontrolu i podršku za razne jezike. On u jednom digitalnom zapisu (file) sadrži sve znake predviđene unikod tabelom, a osim različitih alfabeta postoji i prostrani privatni domen u kome svaki proizvođač fontova može da stavi znake na kodna mesta po sopstvenom nahođenju. Korporacija Adobi (Adobe) standardizovala je prostor privatnog domena tako što je predvidela mesta za mnoge alternativne oblike slova. Između ostalog, tu su i znaci za naša ćirilična kurzivna slova. Ona imaju nazive u obliku oznake afiixxxxx, gde xxxxx predstavlja određeni broj, a afii skraćenicu od Association for Font Information Interchange. To je bila organizacija koju je Međunarodna organizacija za standarde (ISO), odredila kao nadležnu instancu za registraciju novih znakova. Adobe je počeo da koristi AFII oznake za ćirilična slova sa Minion Cyrillic fontom, jer je smatrao da je praktičnije i korektnije koristiti jedinstveni identifikacioni broj iz postojeće baze kao ime znaka, nego prevoditi nazive u engleski jezik. Vremenom, Adobe se opredelio za imenovanje znakova u skladu sa Unikodom, a AFII je napušten, s tim što su nazivi ostali i programi ih i dalje koriste i prepoznaju.
Open Type format je omogućio da svi ovi znaci nađu svoje mesto u jednom fontu, dok su ranije morali da se prave posebni fontovi (koji su pripadali istom obliku tipografskog pisma), ne samo za pojedinačni kodni raspored, nego i za pomenute varijacije oblika. Još jedna pogodnost je što ovaj format funkcioniše na isti način u različitim operativnim sistemima, kao što su Mac i Windows.
Da bi koristili unikod i Open Type u dokumentima, potrebno je da imamo program koji ih podržava, kao i odgovarajuće fontove.
Mac OS X, Windows 2000 i XP imaju ugrađenu podršku za rad sa Open Type fontovima, ali za starije verzije operativnih sistema potrebni su dodatni programi. Tamo gde okruženje ne pruža potpunu podršku za rad sa unikodom i Open Type fontovima, programi mogu da koriste samo prvih 256 karaktera u fontu. Izuzetak su Adobijeve aplikacije kao što je npr. InDesign, jer on ima svoju sopstvenu podršku za rad sa tim formatom, nezavisnu od operativnog sistema. InDesign čak nudi dodatne opcije za ubacivanje znakova u tekst pomoću Glyphs palete, koja omogućava pristup čak i onim znacima kojima je nemoguće prići iz Windows Character Map-a. Adobijevi Open Type Pro fontovi obično imaju i našu i rusku ćirilicu, tako da uvek možemo zameniti ruska slova našima. Da bi se pristupilo tim alternativnim znacima, program u kome radimo mora razumeti Open Type osobine, i pružiti korisniku okruženje iz kog on onda može izabrati one osobine teksta koje mu odgovaraju. InDesign to može, preko već pomenute Glyphs palete, a takođe nudi i opcije za automatsku zamenu određenih slova njihovim alternativnim oblicima, kao što je na primer upotreba ligatura, gde je dovoljno označiti tu stavku, i gde god može da se upotrebi ligatura, InDesign će je upotrebiti dok mi upisujemo tekst.
Što se tiče naših slova, moramo ručno da ih ubacujemo pomoću Glyphs palete, ali postoje i skriptovi za InDesign, koji omogućavaju automatsku zamenu ruskih slova u tekstu našim.
Na žalost, pomoću sistemskih tastatura sada nikako ne može da se dopre do naših slova, čak i ako ona postoje u fontovima na propisanim kodnim mestima iz privatnog opsega. Rešenje se nalazi u lokalizaciji, gde bi se odabiranjem jezika podržavale i sve ostale lokalne karakteristike. Kada bi to bilo na sistemskom nivou, naši oblici slova bi dobili mesta u nekoliko standardnih fontova koji se koriste u procesorima teksta i na Internetu, a verovatno bi bila predviđena i odgovarajuća tastatura. Pominje se da će možda novi Microsoft-ov operativni sistem Vista imati tu mogućnost. Za sada, možemo koristiti skriptove koji vrše zamenu slova u pojedinim programima, ili možemo modifikovati strane fontove tako što ćemo ruske varijante zameniti našim, a u domaćim fontovima definisati znake prema sopstvenim potrebama.
Ukratko, danas ima sve manje opravdanja za korišćenje ruskih verzija slova umesto naših, pogotovo ako su tekstovi slagani fontovima koji sadrže i naša ćirilična slova, a koji dolaze u paketu sa programima koji podržavaju rad sa našim slovima. Razvoj tehnologije, širenje znanja kao i briga za naše pismo mogu učiniti da srpska ćirilica na računarima bude ravnopravna sa ostalim pismima.
LITERATURA