POEZIJA NEVIDLJIVE TIPOGRAFIJE
Jedan od Uvoda u tipografiju 20. veka
autor: Olivera Batajić
jun 2006.

Iako rođena kao Amerikanka najveći deo svog života provela u Engleskoj. Rođena na samom početku 20. veka, u porodici Beker (Becker). Prezime Vord (Warde) dobila od svog muža, takođe poznatog po svojoj bliskoj vezi sa slovima, tipografijom, pismom – Frederika Vorda (Frederic Warde). Kao žena „onog vremena” pod muškim pseudonimom zaplivala u, za ženski svet, nedostižne tipografske vode. Od olovnog sloga pravila poeziju. Ni dizajner ni tipograf, uticala na razvoj obe oblasti u 20. veku. No, da krenemo od samog početka, kao što je i sam vek počeo. Od početka Doba ekstrema, kako Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm), u svojoj Istoriji kratkog dvadesetog veka, karakteriše „naš vek”. I u tipografskom smislu on postaje ekstreman.

Dakle, naša priča počinje 20. septembra 1900. godine, u Njujorku, u Americi. Tada je „prva dama tipografije” objavila svetu svoj dolazak.

Njena majka, Mej Lamberton Beker (May Lamberton Becker) je, pre nego što je srela svog budućeg muža Gustava Bekera (Gustav Becker), radila kao kolumnista u Njujork Herald Tribjunu (New York Herald Tribune). Ubrzo napreduje, zahvaljujući svom velikom interesovanju za dečiju književnost, započevši izdavanje tadašnjeg prvog nedeljnika za decu. Pisala je kritike i recenzije na dečije knjige, pa i sama uređivala antologije za decu. Sve u cilju razbuđivanja usnulih čitalaca – i roditelja i dece.

Njen otac, Gustav Beker bio je muzičar. U Njujork se doselio iz Teksasa gde se rodio u porodici imigranata iz Nemačke. Prvi nastup imao je na praotačkom tlu, u Berlinu, sa svojih 28 godina. Poznavao je Bramsa (Brahms) a znanje sticao kod Betovenovih (Beethoven) učenika. Komponovao je za orkestar, za glas, za klavir. Izmislio „hromatski alfabet”. Rukovodio dvema školama klavira.

Beatris je bila jedino dete svojih roditelja i nije slučajno krenula njihovim putem. Na neki način.
Kada je imala četiri godine njena baka, nekadašnja učiteljica, doselila se u kuću prezaposlene porodice i započela sa Beatrisinim obrazovanjem. Pored bake, usled svog profesionalnog opredeljenja, veliki uticaj na književno obrazovanje imala je naravno i njena majka. Pominjala je često malu Beatris u svojim člancima, kroz iskustvene primere, analizirajući i potvrđujući svoje teze. Beatris, okružena knjigama, počinje prilično rano da čita i piše. Tokom njenog odrastanja pod bakinim obrazovnim okriljem i uz mnoštvo informacija, što je trajalo do njene 12. godine, brak njenih roditelja upada u krizu, i okončava se negde između 1905. i 1911. godine. Tada i Beatris kreće u prvu školu, sa specifične polazne tačke – kao nezavisna i veoma inteligentna devojčica.

Prva škola bila je u Njujorku (Horace Mann School). Obrazovanje na koledžu zasnivalo se na klasičnim naukama. Pravilo škole bilo je da se učenice upisuju sa 13, a školu završavaju sa 18 godina. Beatris je počela sa 12 i završila sa 16 godina (preskočivši prvu i petu godinu). Tokom školovanja bila je urednik književnih novina. Već tada istakla se svojim spisateljskim sposobnostima. Interesovala se za poeziju i za pisanje pozorišnih komada.

Prva interesovanja za pismo i kaligrafiju probudila su se tokom njenog školovanja na Bernardu (škola pri Univerzitetu Kolumbija u Njujorku). Tamo je pohađala engleski, francuski, latinski i filozofiju kao glavne predmete, a pored njih i časove nemačkog, istorije i prirodnih nauka.

U jesen, na trećoj godini studija sreće Frederika Vorda, sa kojim se venčava 30. decembra 1922.

Ubrzo pošto je diplomirala, Beatris počinje da radi u biblioteci Udruženja američkih slovolivaca (American Type Founders Comapny – ATF). Biblioteku je 1908. osnovalo ATF društvo nedaleko od Njujorka pod vođstvom Henrija Luisa Balena (Henry Lewis Bullen), poznatog štampara i velikog poštovaoca te profesije u vreme kada grafička industrija nije bila ni prineti ovom današnjem ‘štampom prezasićenom’ vremenu. Biblioteka je bila specijalizovana za štampu i tipografiju. Posedovala je jednu od najobimnijih kolekcija tipografskih knjiga, ali se bavila i mnogim drugim delatnostima kao što su vođenje Muzeja štamparstva, proizvodnja tipografskih pisama, alatki koje su se koristile u štamparstvu i ostalih stvari potrebnih za grafičku delatnost. Beatris je zapravo rukovodila bibliotekom, vodila računa o propagandnom materijalu, organizovala obilaske za posetioce, predavanja i izložbe. Njen pristup svemu tome bio je drugačiji, netradicionalan, pa je po tome i bila zapažena.

Prilikom jedne posete Stenlija Morisona (Stanley Morison) Bostonu, 1924. godine, upoznaje se sa njim, na obostrano oduševljenje. Verovatno je ona i najviše odgovorna za to što je Stenli Morison posle toga pozvao Frederika Vorda da radi u Monotajp korporaciji (Monotype Corporation). Beatris žrtvuje svoju karijeru i odlazi sa mužem u Englesku. Ipak nastavlja saradnju sa bibliotekom, preko Henrija Luisa Balena, nastavljajući svoj misionarski rad u oblasti tipografije i štampe.

U Londonu Beatris se postepeno upoznavala sa profesionalnim okruženjem pišući tekstove istraživačkog karaktera. Zbog vrlo konzervativne sredine, kako bi ipak uspela da objavi napisano, počinje da piše pod imenom Pol Božon (Paul Beaujon) (ime koje je navodno uzela kako je ne bi mešali sa imenom njenog muža, mada negde pominje da je muškim pseudonimom sebi lakše otvorila vrata Tipografije). Tako je, nakon nekoliko meseci, objavila članak o kaligrafiji. Te godine napisala je još nekoliko velikih istraživačkih članaka, od kojih jedan vrlo značajan o Furnijeu (Fournier) i francuskoj tipografiji osamnaestog veka, kao i čuveni članak o Garamonu (Garamond).

Ubrzo brak Vordovih upada u krizu. Naime, intenzivno drugovanje utroje (Stenli, Beatris i Frederik) nije moglo opstati. Beatris, naklonjenija Morisonu, i po senzibilitetu i po idejama, napušta Frederika. Nakon razvoda, novembra 1926. upada u teške finansijske nevolje. Odlazi na neko vreme u Ameriku. Pozajmljuje novac od majke, i moli Stenlija Morisona da joj dozvoli da povremeno piše za Monotajp Rikorder (Monotype Recorder), ili čak da uređuje neke delove, te ona tako postaje njegov pomoćnik. Bio je to uspešan potez. Beatris utiče na to da se konzervativni izgled časopisa promeni, što je, usled pozitivnih reakcija nakon reformi, dovodi do mesta urednika tog časopisa u periodu 1927. i 1928. godine. Bio je to dobar prostor za predstavljanje njenog istraživačkog rada i tekstova na razne teme. Najpoznatiji članak, posvećen Garamonu, objavljen je 1926. godine u Fleronu (The Fleuron). Do otkrića je došlo sasvim slučajno, mada joj je još za vreme rada u ATF biblioteci gospodin Balen, kao neki proročki glas, najavio mogućnost tog otkrića. Istraživala je povodom nekog rada u gradskom Muzeju i videla na jednoj naslovnoj strani tekst složen Garamonovim slovima, ali sa potpisom Žana Žanona (Jean Jannon). Članak u Fleronu, koji je potpisala svojim pseudonimom, nosi naziv "Tipografsko pismo Garamon: razmatranje izvora iz 16. i 17. veka" (The 'Garamond' Types: Sixteenth & Seventeenth Century Source Considered). Taj teorijski tekst smatra se jednim od najvažnijih u tipografskim istraživanjima 20. veka. U njemu se ona bavi dokazivanjem da je većina savremenih fontova koja se oslanja na Garamonovo pismo kao direktan model, zapravo bila zasnovana na pismu iz ranog 17. veka koje je oblikovao Žan Žanon. Pretpostavlja se da su u celu priču utvrđivanja porekla pisma bili umešani i Stenli Morison i H. L. Balen. U tom istraživanju pomogao joj je i Frederik Vord koji je tada boravio u Parizu (mada nigde nije pomenut). Tako je napisan članak velik po obimu i po sadržini, te Beatris usled velikog uspeha i temeljitog poznavanja tematike, 1929. biva predložena za upravnika odeljenja za odnose sa javnošću korporacije Monotajp. Ipak je u svemu slepo sledila Stenlija Morisona. Smatrala je svojim zadatakom prenošenje njegovih ideja. Kako i ne bi. Našao joj se u najtežim trenucima života i, na neki način, odredio tok njene karijere. Mada, bila je mnogo progresivnija, modernija i inventivnija od njega. Pored toga što je uređivala časopis, oblikovala je neke reklamne strane (one koje su reklamirale i predstavljale Monotajpova tipografska pisma), a uradila je i veliki broj naslovnih strana časopisa.

Beatris je reklamiranje Monotajpa shvatala kao obrazovanje amatera, oplemenjivanje stručnjaka, nadahnjivanje autora. Smatrala je posao štampara i tipografa poslom umetnika. Rečju – svetim. Tako je i objavila svoj čuveni letak, koji je napisala pravivši prezentaciju za pismo Perpetua Erika Gila (Eric Gill), koji je kasnije, kao poster krasio štamparije i podučavao štampare u Engleskoj pa i šire. I danas, izliven u bronzi, stoji u hodniku američke državne štamparije u Vašingtonu. Tokom njenog rada u Monotajpu oživela su pisma Erika Gila Gil Sans (Gill Sans) i Perpetua (Perpetua), [1] predstavljena je tehnologija Monotajp mašina, svest o tipografiji razvijena do poetičnih i prefinjenijih dimenzija. Najpoznatije u ekspresiji takvih ideja je njeno prvo predavanje, a potom i esej pod nazivom Kristalni pehar, koji je sigurno jedan od najviše citiranih tipografskih tekstova na svetu. Takođe, reči iz tog eseja postale su dobro poznate generacijama Monotajpovih korisnika i dizajnera jer su ih koristili kao uzorke teksta za probu sloga.

Pod naslovom „Štampa bi trebalo da bude nevidljiva” 7. oktobra 1928. godine drži predavanje Udruženju britanskih tipografa, na Institutu Sent Brajd (St. Bride), u Londonu. Ubrzo predavanje biva objavljeno u jednom štamparskom biltenu (The British & Colonial Printer & Stationer). Mnogo puta kasnije, u periodu između 1932. i 1937. članak je preštampavan, sa punim nazivom predavanja „Kristalni pehar, ili štampa bi trebalo da bude nevidljiva”, a 1955. objavljuje pod tim nazivom i knjigu eseja – „Kristalni pehar: 16 eseja o tipografiji”. U uvodu svoje knjige izražava žaljenje što se misteriozni Pol Božon povukao sa scene i ustupio mesto gospođi Vord. U toj knjizi ne nalazi se ni jedan od eseja pisan pod tim pseudonimom. U njoj su skupljeni tekstovi nastali iz razgovora sa mnogim poznatim majstorima tipografije tog vremena, kao i iskustva u radu sa tipografskim pismima. Posebno upućuje na Brusa Rodžersa (Bruce Rogers), T. M. Klilenda (T. M. Cleland) i Stenlija Morisona za koje kaže da su uspeli da je svakodnevnim neobaveznim razgovorima vinu do mesta gde se jasno može sagledati granica koja deli prostranstvo između carstva nazvanog Pismo i onog drugog koje su nazivali Umetnost. Komentarišući najpoznatiji esej iz ove knjige Šeli Grundler (Shelley Gruendler) u jednom svom tekstu piše kako snaga tog eseja pre svega leži u pristupačnom objašnjenju a ne u teorijskoj zasnovanosti. U svim svojim tekstovima borila se za jasnu i čitljivu tipografiju:

„Postoje oblasti u kojima je moguće napraviti predmet koji izgleda dobro ali loše funkcioniše, kao lepi čajnik koji se mnogo ljulja dok ga podižete. Ali to nije slučaj u tipografiji. Koristite 'štampani tekst' gledajući ga. Oblikovan štampani tekst označava tekst napravljen na način na koji bi on trebalo da izgleda, imajući za zadatak kao prvo da, u deliću sekunde, privuče ili otvori apetit čitaočevom oku pre nego što ono počne da čita, a potom ili da ga zadrži u čitalačkoj aktivnosti ili da mu pomogne da pronađe deo koji bi možda želeo ili trebalo da pročita.”
~~~~~~
„Tipografija mora biti razumljiva i dobra u cilju komuniciranja – i to je sve što se od nje traži. Razlog mog interesovanja za tipografiju je taj što ona pomaže ljudima da komuniciraju sa jasnoćom kakvu jedna misao zaslužuje. A razlog zbog kojeg sam izgubila interesovanje za avangardnu tipografiju je taj što mislim da je takva tipografija sama sebi dovoljna. Više zaokupljena mišlju o stvaranju slike na strani, umesto zainteresovana za prenošenje ideje kroz dobro uglačani prozor tipografije u um čitaoca.”

Vrlo oštra u svojim kritikama smatrala je svoje mišljenje jedinom istinom. Napadala je i nije ostavljala prostora da bude napadnuta.

U svom čuvenom eseju, Kristalni pehar, Beatris pominje i jednu anegdotu, o tome kako je, pitavši jednog umetnika šta misli o određenom problemu, ovaj odgovorio kako umetnici ne misle već osećaju. Istog dana posetila je i jednog svog prijatelja, dizajnera, kojem je citirala reči prethodnog, našta je ovaj odgovorio kako misli da se danas ne oseća baš najbolje. Naravno, bila je na strani mislećeg i smatrala je da je njegov rad mnogo bolji od onog osećajnog. Osećajnog je smatrala dobrim slikarom, što za mislećeg nije bila privilegija – misleći je bio veoma dobar dizajner. Zvuči surovo, zar ne?

Svojim predavanjima je plenila, jer bila je dobar i vešt govornik. Tada dobija i svoje sledbenike, tzv. sledbenike klasične tipografije. Među njima najpoznatiji je bio Erik Gil (Eric Gill). Njih dvoje su od kraja dvadesetih bili veoma bliski prijatelji. Često je bila i model za njegove crteže, a najpoznatija je štamparska oznaka za izdavačku kuću Kasel (Cassell) iz 1929. godine.

Godine 1931. objavila je i jednu veoma zanimljivu knjigu u formi vodiča „Amerikanac u Londonu” za železnicu LNRE pod naslovom „Uživajući Englesku”.

London je tokom rata pretrpeo mnoga razaranja, no to je izgleda Beatris inspirisalo za novi napredak i nove ideje. Jedan deo Monotajpovih zgrada bio je bombardovan 1941. a drugi pretvoren u postrojenja za proizvodnju municije. Tako se Vordova od tipografije sve više okreće književnosti, i čak su njene ratne knjige radikalnije i izrazitije u stavovima nego one o tipografiji. Objavila je knjigu „Bombardovani ali nepobeđeni” (Bombed but Unbeaten), što je bio skup njenih ličnih ratnih tekstova, uključujući pisma upućena njenoj majci u Ameriku, kao i neku drugu ličnu prepisku. Smatrala je takav pristup iskrenijim nego neko neformalno obraćanje nepoznatom čitaocu (u vidu izveštavanja).
Važan projekt u koji je bilo uključeno više njih zvao se „Prekomorske knjige” (Books Across the Sea). Bilo je to udruženje koje je razmenjivalo knjige između Amerike i Engleske, radi boljeg kulturološkog i literarnog razumevanja. Izaslanik je bio T. S. Eliot. I danas se neke od tih knjiga mogu naći u biblioteci Univerziteta Kolumbija, ali britanske su većinom nestale. Za Beatris, najvažnija knjiga tog perioda bila je „Jemstvo slobode” (The Token Freedom). U knjizi su se nalazili radovi Dantea, Šekspira, Čosera, Miltona, Raskina i Abrahama Linkolna. Knjiga je deljena deci širom Amerike. Mej, Beatrisina majka, takođe je učestvovala u svim akcijama. Uređivala je neke od knjiga, i objavljila još jedan naslov pod nazivom „Mladost odgovara – Ja mogu” što je bio skup priča o odolevanju i opstanku tokom ratnih godina. Beatris je napisala kratak uvod u tu knjigu pod nazivom „Poslednji peni” (The Last Penny) u kojem je govorila o plemenitosti britanske dece tokom rata. Bio je u formi pisma i tako je jednom i štampan u Njujork Herald Tribjunu.

Rat se završio. Došlo je do mnogih promena pa i do promena u tipografiji. Promenila se i Beatris. Monotajpove mašine su sve manje bile u upotrebi, a samim tim i njihova slova. Beatris se, ponesena iskustvom tokom rata, skoncentrisala na tipografsko obrazovanje. Počela je da drži predavanja širom zemlje u svim školama koje su imale veze sa ovom oblašću – od škola za štampu, za dizajn, do onih čisto umetničkih. Ipak, nastavila je da sarađuje sa Monotajpom budući puna ideja. Štampala je svoja predavanja kao brošure, kako bi svaka reč bila dostupna i laiku i profesionalcu. Toliko je smatrala važnim čitav tipografski proces. Onaj ko je znao da čita morao je imati svest o tipografiji i ujedno biti zahvalan za takvo jedno otkriće (pokretni slog) koje je preokrenulo svet pismenosti. Zato je nesebično delila svoje blago sa drugima, i bila pravi misionar – jevanđelista dobre tipografije.

U septembru 1960. iz Monotajpa odlazi u penziju, ali nastavlja da drži predavanja i da putuje. Mada, sve manje. Njeno stanje, psihičko i zdravstveno, pogoršava se nakon smrti Stenlija Morisona (11. oktobar 1967.). Razorena depresijom posustaje i 14. septembra 1969. umire u miru svog doma. Sahranjena je u Epsomu u Londonu. Džon Drajfus (John Dreyfus), britanski tipograf i istoričar, je na komemoraciji pročitao reči prve poslanice sv. apostola Pavla Timoteju, Gl. 6, 17-18: Bogatima ovoga svijeta zapovijedaj da se ne preuznose, niti da se uzdaju u bogatstvo nesigurno, nego u Boga živoga, koji nam daje sve izobilno na upotrebu; Neka dobro čine, neka se bogate u dobrim djelima, neka budu darežljivi, društveni. [2]

„Rad je za mene bio igra celog mog života. Bio je zabavniji nego što sam ja u stanju da vam prenesem. Bilo je to kao biti zaljubljen...” – kazala je na jednom od svojih poslednjih predavanja.

DODATAK
Frederik Vord (Frederic Warde)
Stenli Morison (Stanley Morison)
Deo eseja Kristalni pehar Beatrise Vord

TEKSTOVI U VEZI SA TEMOM

Tipografska larma
autor: Olivera Batajić
Tipografija s početka 20. veka ne može se posmatrati odvojeno od razvoja slikarstva, poezije, književnosti, arhitekture, muzike, a na kraju i fotografije i filma. Tačnije, razvojem tehnologije i pojavom novih grana umetnosti, pomeraju se i granice vizuelnog poimanja.[...]

O izboru pisma
autor: Beatris Vord
Čitljivost tipografskog pisma može se uporediti sa zvučnošću ljudskog glasa. Predavač mora svaku reč izgovoriti razgovetno i jasno. [...]

Fusnote:
[1] Erik Gil je ta pisma napravio za ručni slog, a tada su bila prerađena za mašinski slog [nazad]
[2] Prevod Komisije Svetog Ahijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve [nazad]