ПОЕЗИЈА НЕВИДЉИВЕ ТИПОГРАФИЈЕ
Један од Увода у типографију 20. века
аутор: Оливера Батајић
јун 2006.

Иако рођена као Американка највећи део свог живота провела у Енглеској. Рођена на самом почетку 20. века, у породици Бекер (Becker). Презиме Ворд (Warde) добила од свог мужа, такође познатог по својој блиској вези са словима, типографијом, писмом – Фредерика Ворда (Frederic Warde). Као жена „оног времена” под мушким псеудонимом запливала у, за женски свет, недостижне типографске воде. Од оловног слога правила поезију. Ни дизајнер ни типограф, утицала на развој обе области у 20. веку. Но, да кренемо од самог почетка, као што је и сам век почео. Од почетка Доба екстрема, како Ерик Хобсбаум (Eric Hobsbawm), у својој Историји кратког двадесетог века, карактерише „наш век”. И у типографском смислу он постаје екстреман.

Дакле, наша прича почиње 20. септембра 1900. године, у Њујорку, у Америци. Тада је „прва дама типографије” објавила свету свој долазак.

Њена мајка, Меј Ламбертон Бекер (May Lamberton Becker) је, пре него што је срела свог будућег мужа Густава Бекера (Gustav Becker), радила као колумниста у Њујорк Хералд Трибјуну (New York Herald Tribune). Убрзо напредује, захваљујући свом великом интересовању за дечију књижевност, започевши издавање тадашњег првог недељника за децу. Писала је критике и рецензије на дечије књиге, па и сама уређивала антологије за децу. Све у циљу разбуђивања уснулих читалаца – и родитеља и деце.

Њен отац, Густав Бекер био је музичар. У Њујорк се доселио из Тексаса где се родио у породици имиграната из Немачке. Први наступ имао је на праотачком тлу, у Берлину, са својих 28 година. Познавао је Брамса (Brahms) а знање стицао код Бетовенових (Beethoven) ученика. Компоновао је за оркестар, за глас, за клавир. Измислио „хроматски алфабет”. Руководио двема школама клавира.

Беатрис је била једино дете својих родитеља и није случајно кренула њиховим путем. На неки начин. Када је имала четири године њена бака, некадашња учитељица, доселила се у кућу презапослене породице и започела са Беатрисиним образовањем. Поред баке, услед свог професионалног опредељења, велики утицај на књижевно образовање имала је наравно и њена мајка. Помињала је често малу Беатрис у својим чланцима, кроз искуствене примере, анализирајући и потврђујући своје тезе. Беатрис, окружена књигама, почиње прилично рано да чита и пише. Током њеног одрастања под бакиним образовним окриљем и уз мноштво информација, што је трајало до њене 12. године, брак њених родитеља упада у кризу, и окончава се негде између 1905. и 1911. године. Тада и Беатрис креће у прву школу, са специфичне полазне тачке – као независна и веома интелигентна девојчица.

Прва школа била је у Њујорку (Horace Mann School). Образовање на колеџу заснивало се на класичним наукама. Правило школе било је да се ученице уписују са 13, а школу завршавају са 18 година. Беатрис је почела са 12 и завршила са 16 година (прескочивши прву и пету годину). Током школовања била је уредник књижевних новина. Већ тада истакла се својим списатељским способностима. Интересовала се за поезију и за писање позоришних комада.

Прва интересовања за писмо и калиграфију пробудила су се током њеног школовања на Бернарду (школа при Универзитету Колумбија у Њујорку). Тамо је похађала енглески, француски, латински и филозофију као главне предмете, а поред њих и часове немачког, историје и природних наука.

У јесен, на трећој години студија среће Фредерика Ворда, са којим се венчава 30. децембра 1922.

Убрзо пошто је дипломирала, Беатрис почиње да ради у библиотеци Удружења америчких словоливаца (American Type Founders Company – ATF). Библиотеку је 1908. основало ATF друштво недалеко од Њујорка под вођством Хенрија Луиса Балена (Henry Lewis Bullen), познатог штампара и великог поштоваоца те професије у време када графичка индустрија није била ни принети овом данашњем 'штампом презасићеном' времену. Библиотека је била специјализована за штампу и типографију. Поседовала је једну од најобимнијих колекција типографских књига, али се бавила и многим другим делатностима као што су вођење Музеја штампарства, производња типографских писама, алатки које су се користиле у штампарству и осталих ствари потребних за графичку делатност. Беатрис је заправо руководила библиотеком, водила рачуна о пропагандном материјалу, организовала обиласке за посетиоце, предавања и изложбе. Њен приступ свему томе био је другачији, нетрадиционалан, па је по томе и била запажена.

Приликом једне посете Стенлија Морисона (Stanley Morison) Бостону, 1924. године, упознаје се са њим, на обострано одушевљење. Вероватно је она и највише одговорна за то што је Стенли Морисон после тога позвао Фредерика Ворда да ради у Монотајп корпорацији (Monotype Corporation). Беатрис жртвује своју каријеру и одлази са мужем у Енглеску. Ипак наставља сарадњу са библиотеком, преко Хенрија Луиса Балена, настављајући свој мисионарски рад у области типографије и штампе.

У Лондону Беатрис се постепено упознавала са професионалним окружењем пишући текстове истраживачког карактера. Због врло конзервативне средине, како би ипак успела да објави написано, почиње да пише под именом Пол Божон (Paul Beaujon) (име које је наводно узела како је не би мешали са именом њеног мужа, мада негде помиње да је мушким псеудонимом себи лакше отворила врата Типографије). Тако је, након неколико месеци, објавила чланак о калиграфији. Те године написала је још неколико великих истраживачких чланака, од којих један врло значајан о Фурнијеу (Fournier) и француској типографији осамнаестог века, као и чувени чланак о Гарамону (Garamond).

Убрзо брак Вордових упада у кризу. Наиме, интензивно друговање утроје (Стенли, Беатрис и Фредерик) није могло опстати. Беатрис, наклоњенија Морисону, и по сензибилитету и по идејама, напушта Фредерика. Након развода, новембра 1926. упада у тешке финансијске невоље. Одлази на неко време у Америку. Позајмљује новац од мајке, и моли Стенлија Морисона да јој дозволи да повремено пише за Монотајп Рикордер (Monotype Recorder), или чак да уређује неке делове, те она тако постаје његов помоћник. Био је то успешан потез. Беатрис утиче на то да се конзервативни изглед часописа промени, што је, услед позитивних реакција након реформи, доводи до места уредника тог часописа у периоду 1927. и 1928. године. Био је то добар простор за представљање њеног истраживачког рада и текстова на разне теме. Најпознатији чланак, посвећен Гарамону, објављен је 1926. године у Флерону (The Fleuron). До открића је дошло сасвим случајно, мада јој је још за време рада у ATF библиотеци господин Бален, као неки пророчки глас, најавио могућност тог открића. Истраживала је поводом неког рада у градском Музеју и видела на једној насловној страни текст сложен Гарамоновим словима, али са потписом Жана Жанона (Jean Jannon). Чланак у Флерону, који је потписала својим псеудонимом, носи назив „Типографско писмо Гарамон: разматрање извора из 16. и 17. века” (The ‘Garamond’ Types: Sixteenth & Seventeenth Century Source Considered). Тај теоријски текст сматра се једним од најважнијих у типографским истраживањима 20. века. У њему се она бави доказивањем да је већина савремених фонтова која се ослања на Гарамоново писмо као директан модел, заправо била заснована на писму из раног 17. века које је обликовао Жан Жанон. Претпоставља се да су у целу причу утврђивања порекла писма били умешани и Стенли Морисон и Х. Л. Бален. У том истраживању помогао јој је и Фредерик Ворд који је тада боравио у Паризу (мада нигде није поменут). Тако је написан чланак велик по обиму и по садржини, те Беатрис услед великог успеха и темељитог познавања тематике, 1929. бива предложена за управника одељења за односе са јавношћу корпорације Монотајп. Ипак је у свему слепо следила Стенлија Морисона. Сматрала је својим задатаком преношење његових идеја. Како и не би. Нашао јој се у најтежим тренуцима живота и, на неки начин, одредио ток њене каријере. Мада, била је много прогресивнија, модернија и инвентивнија од њега. Поред тога што је уређивала часопис, обликовала је неке рекламне стране (оне које су рекламирале и представљале Монотајпова типографска писма), а урадила је и велики број насловних страна часописа.

Беатрис је рекламирање Монотајпа схватала као образовање аматера, оплемењивање стручњака, надахњивање аутора. Сматрала је посао штампара и типографа послом уметника. Речју – светим. Тако је и објавила свој чувени летак, који је написала правивши презентацију за писмо Перпетуа Ерика Гила (Eric Gill), који је касније, као постер красио штампарије и подучавао штампаре у Енглеској па и шире. И данас, изливен у бронзи, стоји у ходнику америчке државне штампарије у Вашингтону. Током њеног рада у Монотајпу оживела су писма Ерика Гила Гил Санс (Gill Sans) и Перпетуа (Perpetua), [1] представљена је технологија Монотајп машина, свест о типографији развијена до поетичних и префињенијих димензија. Најпознатије у експресији таквих идеја је њено прво предавање, а потом и есеј под називом Кристални пехар, који је сигурно један од највише цитираних типографских текстова на свету. Такође, речи из тог есеја постале су добро познате генерацијама Монотајпових корисника и дизајнера јер су их користили као узорке текста за пробу слога.

Под насловом „Штампа би требало да буде невидљива” 7. октобра 1928. године држи предавање Удружењу британских типографа, на Институту Сент Брајд (St. Bride), у Лондону. Убрзо предавање бива објављено у једном штампарском билтену (The British & Colonial Printer & Stationer). Много пута касније, у периоду између 1932. и 1937. чланак је прештампаван, са пуним називом предавања „Кристални пехар, или штампа би требало да буде невидљива”, а 1955. објављује под тим називом и књигу есеја – „Кристални пехар: 16 есеја о типографији”. У уводу своје књиге изражава жаљење што се мистериозни Пол Божон повукао са сцене и уступио место госпођи Ворд. У тој књизи не налази се ни један од есеја писан под тим псеудонимом. У њој су скупљени текстови настали из разговора са многим познатим мајсторима типографије тог времена, као и искуства у раду са типографским писмима. Посебно упућује на Бруса Роџерса (Bruce Rogers), Т. М. Клиленда (T. M. Cleland) и Стенлија Морисона за које каже да су успели да је свакодневним необавезним разговорима вину до места где се јасно може сагледати граница која дели пространство између царства названог Писмо и оног другог које су називали Уметност. Коментаришући најпознатији есеј из ове књиге Шели Грундлер (Shelley Gruendler) у једном свом тексту пише како снага тог есеја пре свега лежи у приступачном објашњењу а не у теоријској заснованости. У свим својим текстовима борила се за јасну и читљиву типографију:

„Постоје области у којима је могуће направити предмет који изгледа добро али лоше функционише, као лепи чајник који се много љуља док га подижете. Али то није случај у типографији. Користите ‘штампани текст’ гледајући га. Обликован штампани текст означава текст направљен на начин на који би он требало да изгледа, имајући за задатак као прво да, у делићу секунде, привуче или отвори апетит читаочевом оку пре него што оно почне да чита, а потом или да га задржи у читалачкој активности или да му помогне да пронађе део који би можда желео или требало да прочита.”
~~~~~~
„Типографија мора бити разумљива и добра у циљу комуницирања – и то је све што се од ње тражи. Разлог мог интересовања за типографију је тај што она помаже људима да комуницирају са јасноћом какву једна мисао заслужује. А разлог због којег сам изгубила интересовање за авангардну типографију је тај што мислим да је таква типографија сама себи довољна. Више заокупљена мишљу о стварању слике на страни, уместо заинтересована за преношење идеје кроз добро углачани прозор типографије у ум читаоца.”

Врло оштра у својим критикама сматрала је своје мишљење једином истином. Нападала је и није остављала простора да буде нападнута.

У свом чувеном есеју Кристални пехар, Беатрис помиње и једну анегдоту, о томе како је, питавши једног уметника шта мисли о одређеном проблему, овај одговорио како уметници не мисле већ осећају. Истог дана посетила је и једног свог пријатеља, дизајнера, којем је цитирала речи претходног, нашта је овај одговорио како мисли да се данас не осећа баш најбоље. Наравно, била је на страни мислећег и сматрала је да је његов рад много бољи од оног осећајног. Осећајног је сматрала добрим сликаром, што за мислећег није била привилегија – мислећи је био веома добар дизајнер. Звучи сурово, зар не?

Својим предавањима је пленила, јер била је добар и вешт говорник. Тада добија и своје следбенике, тзв. следбенике класичне типографије. Међу њима најпознатији је био Ерик Гил (Eric Gill). Њих двоје су од краја двадесетих били веома блиски пријатељи. Често је била и модел за његове цртеже, а најпознатија је штампарска ознака за издавачку кућу Касел (Cassell) из 1929. године.

Године 1931. објавила је и једну веома занимљиву књигу у форми водича „Американац у Лондону” за железницу LNRE под насловом „Уживајући у Енглеској: књига о зачараном острву”.

Лондон је током рата претрпео многа разарања, но то је изгледа Беатрис инспирисало за нови напредак и нове идеје. Један део Монотајпових зграда био је бомбардован 1941. а други претворен у постројења за производњу муниције. Тако се Вордова од типографије све више окреће књижевности, и чак су њене ратне књиге радикалније и изразитије у ставовима него оне о типографији. Објавила је књигу „Бомбардовани али непобеђени” (Bombed but Unbeaten), што је био скуп њених личних ратних текстова, укључујући писма упућена њеној мајци у Америку, као и неку другу личну преписку. Сматрала је такав приступ искренијим него неко неформално обраћање непознатом читаоцу (у виду извештавања).
Важан пројект у који је било укључено више њих звао се „Прекоморске књиге” (Books Across the Sea). Било је то удружење које је размењивало књиге између Америке и Енглеске, ради бољег културолошког и литерарног разумевања. Изасланик је био Т. С. Елиот. И данас се неке од тих књига могу наћи у библиотеци Универзитета Колумбија, али британске су већином нестале. За Беатрис, најважнија књига тог периода била је „Јемство слободе” (The Token Freedom). У књизи су се налазили радови Дантеа, Шекспира, Чосера, Милтона, Раскина и Абрахама Линколна. Књига је дељена деци широм Америке. Меј, Беатрисина мајка, такође је учествовала у свим акцијама. Уређивала је неке од књига, и објављила још један наслов под називом „Младост одговара – Ја могу” што је био скуп прича о одолевању и опстанку током ратних година. Беатрис је написала кратак увод у ту књигу под називом „Последњи пени” (The Last Penny) у којем је говорила о племенитости британске деце током рата. Био је у форми писма и тако је једном и штампан у Њујорк Хералд Трибјуну.

Рат се завршио. Дошло је до многих промена па и до промена у типографији. Променила се и Беатрис. Монотајпове машине су све мање биле у употреби, а самим тим и њихова слова. Беатрис се, понесена искуством током рата, сконцентрисала на типографско образовање. Почела је да држи предавања широм земље у свим школама које су имале везе са овом облашћу – од школа за штампу, за дизајн, до оних чисто уметничких. Ипак, наставила је да сарађује са Монотајпом будући пуна идеја. Штампала је своја предавања као брошуре, како би свака реч била доступна и лаику и професионалцу. Толико је сматрала важним читав типографски процес. Онај ко је знао да чита морао је имати свест о типографији и уједно бити захвалан за такво једно откриће (покретни слог) које је преокренуло свет писмености. Зато је несебично делила своје благо са другима, и била прави мисионар – јеванђелиста добре типографије.

У септембру 1960. из Монотајпа одлази у пензију, али наставља да држи предавања и да путује. Мада, све мање. Њено стање, психичко и здравствено, погоршава се након смрти Стенлија Морисона (11. октобар 1967.). Разорена депресијом посустаје и 14. септембра 1969. умире у миру свог дома. Сахрањена је у Епсому у Лондону. Џон Драјфус (John Dreyfus), британски типограф и историчар, је на комеморацији прочитао речи прве посланице св. апостола Павла Тимотеју, Гл. 6, 17-18: Богатима овога свијета заповиједај да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у Бога живога, који нам даје све изобилно на употребу; Нека добро чине, нека се богате у добрим дјелима, нека буду дарежљиви, друштвени. [2]

„Рад је за мене био игра целог мог живота. Био је забавнији него што сам ја у стању да вам пренесем. Било је то као бити заљубљен...” – казала је на једном од својих последњих предавања.

ДОДАТАК
Фредерик Ворд (Frederic Warde)
Стенлија Морисона (Stanley Morison)
Део есеја Кристални пехар Беатрисе Ворд

ТЕКСТОВИ У ВЕЗИ СА ТЕМОМ

Типографска ларма
аутор: Оливера Батајић
Типографија с почетка 20. века не може се посматрати одвојено од развоја сликарства, поезије, књижевности, архитектуре, музике, а на крају и фотографије и филма. Тачније развојем технологије и појавом нових грана уметности померају се и границе визуелног поимања.[...]

О избору писма
аутор: Беатрис Ворд
Читљивост типографског писма може се упоредити са звучношћу људског гласа. Предавач мора сваку реч изговорити разговетно и јасно.[...]

Фусноте:
[1] Ерик Гил је та писма направио за ручни слог, а тада су била прерађена за машински слог [назад]
[2] Превод Комисије Светог Ахијерејског Синода Српске Православне Цркве [назад]