СЛОБОДАН СЕЛЕНИЋ (1936-1994)
Подсећање на пионирски рад
на пољу дизајна у Србији од 1960-90
аутор: Ајла Селенић
Схватам, биће ми немогуће, да овим скромним освртом у потпуности представим тридесетогодишњи, изузетно богат и надахнут рад мога оца. Надам се само да ћу успети да започнем представљање тог значајног рада на пољу дизајна у Србији, по много чему јединственог, и подстакнем на размишљање о значају дијалога између прошлости и садашњости, и посебно, о значају континуитета у овој области стваралаштва.
Управо данас, када је интересовање за дизајн порасло у Србији, али под спољашњим утицајем и као последица одређених светских токова и нових техничких услова, имало би дубоког смисла погледати само двадесет или тридесет година уназад и подсетити се ствараоца на нашем тлу, који су у то време радили доста усамљено али самосвојно и надахнуто, изграђујући визелну поетику окружења са једним аутентичним сензибилитетом, заснивајући своје радове на осећању и познавању духа места у коме живе, а у далеко тежим радним условима и без много подршке и разумевања за то што раде.
Када је 1961. године, после завршене Школе за примењену уметност у Сплиту, Слободан Селенић стигао, у њему потпуно непознат град Јагодину ( или, како се тада називао, Светозарево) а у коме ће не слутећи, остати до краја живота, многи нису знали шта значи занимање – дизајнер. Он се није обесхрабрио, и свесно је прихватио живот у малом месту као изазов, верујући да није важно где човек живи, већ како и чиме свој живот испуњава. Његов је био испуњен непоткупљивом искреношћу и истинољубивошћу, до савршенства посвећеношћу раду, неисцрпним надахнућем и лакоћом у стварању, а изнад свега огромном отвореношћу, проницљивошћу и љубављу за људе око себе.
Разлог који га је довео у Јагодину, било је запослење у тада водећој југословенској индустрији, Фабрици каблова Светозарево (ФКС), где је задатак дизајнера примио са пуним осећањем одговорности културног ствараоца да својим радом и идејама оплемени и продуби виђење и поимање лепоте света око себе. Иако је ФКС, која је у то време сарађивала са целим светом постављала озбиљне и разноврсне задатке, мој отац сам их је још амбициозније осмишљавао и испуњавао, уздижући ниво визуелног представљања далеко више од очекиваног, борећи се за остварење идеја које су изгледале сувише необичне и авангардне за то време. Обим радова био је огроман – од целокупне графичке презентације фабричких производа (што је у шездесетим годинама значило исцртавање свих графичких прилога ручно, само уз помоћ класичног прибора за цртање – лењира, шестара и рајсфедера) у виду обимних каталога, целокупног рекламног материјала, обликовања захвалница, позивница, специјалних публикација и књига о фабрици, до пројектовања изложби, штандова за излагање производа фабрике на годишњим сајмовима широм Југославије, и репрезентативних енетеријера за дирекцију фабрике. Посебно запажен и у стручној јавности високо оцењен вишегодишњи рад, којим су на изузетном уметничком нивоу представљени у земљи и иностранству не са мо Индустрија каблова и његов ауторски рад, већ и значајне културне вредности наше земље, био је концепција и обликовање серије годишњих календара ФКС, коју је он осмислио и развијао више од двадесет година као својеврсну културну мисију.
Као да сав тај рад, који би заслужио посебно проучавање и представљање, није био довољан, мој отац је независно од редовног посла, добијао огроман број још инспиративнијих задатака за потребе града Светозарева, бројних институција, културних манифестација, пословница, ресторана као и многих водећих предузећа широм Југославије, на којима је неуморно радио у вечерњим сатима у свом атељеу а све то са зачуђујућом стваралачком енергијом, потпуном посвећеношћу и перфекционистичким приступом свим тим разноврсним задацима.
Сведок његовог рада од раног детињства, најпре седећи испод кухињског стола на коме је цртаo у почетку, и прислушкујући разговoрe са наручиоцима и многобројним гостима, затим касније, када сам досегла висину радне површине, са стране пажљиво пратећи сваки потез четкицом, (а да ме је ипак увек изненађивао насликавши ми бојом тачку на носу), памтим готово све радове и чувам у сећању предивне боје и слике које су се низале, као и одјек непреносивог интензитета разговора који су се одвијали уз његов рад. На неки начин, осим мене и маме, цео град је био сведок Слободановог рада, јер због његове изузетне отворености и дружељубивости, људи су увек били уз њега. Док је неуморно цртао, увек је око њега био круг разних посетилаца: веселих, озбиљних, замишљених над великим питањима живота, изузетно образованих или простодушних мајстора - сарадника, и велики његов дар био је у томе да их је све тако различите, једне другима приближавао. Несхватљива тајна његове концентрације била је у некој необичној снази, да често после непроспаване ноћи испуњене радом и никада површним разговорима, ујутру продужи на посао, а да се на њему није огледао ни трачак умора. Врхунац интензитета и у раду и у дружењу трајао је од средине седамдесетих година, са отварањем самосталног атељеа у поткровљу изнад нашег стана, где су урађена сва најзначајнија дела, све до почетка деведесетих година, када се цела ситуација у земљи нагло и дубоко променила и донела жалостан обрт и завршетак.
Типографија у графичком дизајну
(илустрације 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10)
Треба напоменути да је врло сужен избор овде представљених радова прилагођен посебно темама о типографији, и да никако не може дати потпуни увид у целокупни опус стваралаштва на пољу графичког дизајна.
Слободан Селенић се типографијом посебно није бавио на истраживачки начин, али је у многим радовима дошао до духовитих типографских решења која су често главни елемент осмишљавања присутпа задатој теми. Обзиром да су радови настајали непосредно, импулсивно, а најчешће неколико радова истовремено, типографија је била конципирана у служби неког одређеног пројекта, искоришћена само делимично, а да никада није била довршена као целовит фонт, као у примеру насловне стране календара ФКС Вашари, из 1976 године, (4) где је једна типографска идеја само наговештена.
Једно од интереснатних решења које се развија у различитим радовима, био је поступак прекривања словног тела вишебојном графичком текстуром, често фотографијом, која указује на тему коју текст треба да представи. Тако се кроз низ година провлачи слична идеја у разним варијацијама, која с обзиром на потпуно различит израз и контекст доноси и потпуно посебан графички језик у сваком раду понаособ. У једном од најранијих радова с краја шездесетих година, на насловној страни каталога Драгана Алексића (1) појављују се само иницијали уметника који указују на структуру уметниковог рада, површину изрезбареног дрвеног рељефа. Сличан поступак на насловним странама корицама серије календара ФКС посвећеним одабраним југословенским музејима, (6, 7, 8) рађеним крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, доноси изузетан композицијски ефекат, усмеравајући пажњу на текстуру појединих експоната у крупном плану, којом се наговештава богатство и лепота експоната музејских блага која нас даље очекују као садржај публикације. Служећи се врло једноставним типом слова, Хелветиком, коју је иначе врло често користио, омогућује да се сва пажња усмери на текстуру детаља.
У каснијим годинама појављују се још много једноставнија решења, изузетно сведеног израза, на насловним странама читаве серије каталога производа ФКС, (9, 10) где само врло танка контурна линија означава број на фотографској подлози која представља детаље и структуру различитих производа.
Логотипи (илустрације 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20, 21, 22, 23)
Представљени избор логотипа такође је врло мали део укупне продукције радова за визуелни идентитет многих предузећа, насталих било као наручени или као награђени конкурсни радови. Од многих изузетних решења крајње прочишћености у изразу и врхунске једноставности идеје, који би некада могли бити представљени у оквиру посебне теме, ових десетак радова и скица наглашавају посебно типографске аспекте.
Најчешћи поступак посебног обликовања типографије у склопу визуелног идентитета указује на природу активности предузећа које одређени логотип представља – као пример заштитног знака текстилне индустрије Ресава, где су слова обликована тако да наговештавају меке преломе текстилних форми, а у случају Индустрије лак жице Бор – облик калемова жице. У примеру Индустрије 14. Октобра из Крушевца, које је било победничко решење на конкурсу, слово О формирано је тако да укаузује на елементарни покрет руку приликом копања.
Ентеријери (илустрације: 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33)
Да би се наговестио огроман стваралачки распон, разноврсност радова, као и разлика у просторним размерама, способност изузетне прецизности у минијатурним графичким радовима као и суверено владање слободоручним исцртавањем и осликавањем огромних зидних композиција, представљено је и неколико радова из области ентеријера.
Изабрани примери су овде ограничени само на специфичне делове ентеријера,
зидне композиције, израђене разним сликарским или рељефним техникама, које су спој Слободановог рада у графичком дизајну и одличног познавања зидног сликарства које је у току свог школовања посебно студирао. На тај начин је осим одличног смисла за просторна решења у ентеријеру изградио и особен нови просторни израз, као нарочит поетски спој графичког и сликарског, а који је најчешће био и доминантан елемент ентеријера а и својеврсан догађај и допринос ликовном животу града. У седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века, Светозарево је било потпуно обележено и уобличено његовим радом. Велики број јавних простора, ресторана, хотела, продавница, локала, агенција, било је дело његових замисли и живело је дуги низ година. Многим радовима идентитет града је био оснажен и обогаћен везивањем за неке важне историјске детаље и сећања које су становници сами често олако заборављали и занемаривали. Једна од посебних тема била би историја окупљања у некадашњим чувеним кафанама старе Јагодине,
које су недостатком културне политике града све нестале.У спомен тог шароликог живота и гостију од којих су многи били познати српски књижевници и песници, урађене су зиднe композицијe у Шареној кафани, посвећене Ђури Јакшићу (29) и другим јагодинским песницима (27, 28), чији су стихови добили и поетску графичку интерпретацију.
После преране смрти мога оца, 1994. године, све је могло нестати, цео један стваралачки опус који је десетинама година уносио поетски набој у свакодневницу једног града и својом живописном грађом ширио поруке лепоте, поетског осећаја живота кроз слике цветних боја и многих историјских и ефемерних блага наше културе и поднебља, далеко ван граница наше земље. Само од нас који остајемо зависи колико блага, лепоте и озарених успомена ћемо сачувати за оне који после нас долазе, и да ли ћемо градити заједно, сједињени и повезани ван временских граница, нешто, што ће једнога дана донети све дубље сазнање о смислу и целини.