MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE U TIPOGRAFIJI
autor: Vedran Eraković

Miroslavljevo jevanđelje je najstariji srpski ćirilični rukopis, pisan je ustavnim pismom, i jedan je od najlepših slovenskih rukopisa. Ispisano je elegantnim, izduženim slovima, da bi ih zatim pisar podebljavao sve do 89-e strane, čime je stubove napravio debljima, i samim tim slovne znakove četvrtastijima, nešto poput bold varijante kod današnjih fontova. Razlog za podebljavanje je bio ili estetske ili praktične prirode, zbog lakšeg čitanja. Izgleda da se pisaru činilo da su prvobitna slova isuviše svetla, jer je mastilo kojim je vršeno podebljavanje imalo veću koncentraciju gvožđa u sebi, što ga čini tamnijim.

Napisano je i ukrašeno krajem 12. veka, za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje, koji je vladao humskom oblašću, a ona je otprilike obuhvatala područje današnje Hercegovine. Pretpostavlja se da je jevanđelje u Hilandar preneo Stefan Nemanja, kada je odlučio da se preseli na Svetu Goru i osnuje manastir.

Na području Srbije dolazilo je do prožimanja vizantijske i romanske kulture, tako da je dolazilo do specifičnog spajanja istoka i zapada. To se odražavalo ne samo na arhitekturu, prilikom gradnje manastira, nego i na druge oblasti, poput književnosti. To je verovatno uticalo i na način na koji je Miroslavljevo jevanđelje pisano i oslikavano, jer ono u sebi sadrži veliko bogatstvo slikanog ukrasa, koje je rađeno više u zapadnom duhu nego u srpskom, složenu jezičku razvijenost i druge raznorodne uticaje, iako je većina ornamenata prožeta vizantijskom osnovom. Zbog svega ovoga, jevanđelje je odmah po otkrivanju krajem 19. veka, izazvalo veliku pažnju, kako domaće, tako i svetske javnosti.

Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, 1874. godine fotografiše taj list na izložbi u Kijevu, i ceo rukopis naziva Miroslavljevo jevanđelje, iako se zapravo radi o jevanđelistaru. Od tog trenutka, jevanđelje privlači sve veću pažnju javnosti, a kralj Aleksandar I Obrenović 1896. godine posećuje i bogato dariva Hilandar, čiji monasi mu u znak zahvalnosti daruju ono najvrednije što su imali - Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje, koja je nažalost kasnije izgubljena. Svega nekoliko dana nakon ovog događaja, iz Rusije stiže nepoznata osoba u Hilandar sa namerom da za ogroman novac kupi jevanđelje. Ali jevanđelje kao što znamo, tada već nije bilo u Hilandaru.

Od tog trenutka, nakon što je provelo sedam vekova u tišini manastira, jevanđelje doživljava veoma burnu istoriju. U početku se čuva u dvoru Obrenovića, o čijem trošku 1897. godine, Ljubomir Stojanović u Beču štampa fotolitografsko izdanje, koje je tada predstavljalo vrhunac štampe.

Štamapano je u 300 primeraka, prvih 40 strana je bilo u koloru, i u identičnom formatu. Ostale strane su smeštane po dve zajedno, i odštampane su u dve boje: crnoj i crvenoj. Posle smrti Obrenovića jevanđelje je misteriozno i privremeno nestalo i pojavljuje se tek 1915. godine. Za vreme I sv. rata evakuiše se iz zemlje, jer je smatrano za najdragoceniju državnu imovinu. Nakon povratka u zemlju čuva se u Muzeju kneza Pavla, odakle se zbog II sv. rata sklanja u manastir Rača kraj Drine. Odatle se opet krišom šalje za Beograd, gde se čuva u trezoru Narodne banke. Naravno, ovi događaji su doveli do određenih oštećenja na jevanđelju, iako je ono u relativno dobrom stanju, jer nije često bilo u liturgijskoj upotrebi, a pažnju su mu poklanjali, kako hilandarski monasi, tako i sledeće generacije.

Godine 1998. u Johanesburgu se štampa fototipsko izdanje, sa svim stranama u koloru i u originalnom formatu, u tiražu od 299 primeraka. Danas se originalno jevanđelje nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, a fototipska izdanja u kolekcijama elitnih svetskih biblioteka.

Godine 2005, jevanđelje je kao civilizacijski važan segment ljudskog stvaralaštva, uvršteno u UNESKO-v program „Pamćenja sveta” (Memory of the World), u kome se nalazi samo 120 predmeta, kao što su Gutenbergova Biblija, Šubertova i Šopenova dela, Deveta Betovenova simfonija…

Ovako ukratko izgleda istorija najznačajnije i najlepše srpske ćirilične knjige, pisane najstarijim ćiriličnim pismom, ustavom.

I narednih nekoliko vekova nakon izrade jevanđelja, za pisanje, a kasnije i za štampanje knjiga, koristili smo tradicionalni tip ćirilskog ustavnog pisma. Za svakodnevnu upotrebu koristio se brzopis, varijanta razvijena iz ustava. Slova za štampu su se lila iz legure olova, tako što se prethodno izrežu u čeliku, pa utisnu u mekše metalne pločice, koje služe kao matrice za livenje.

Tehnologija štampe i izrade štamparskog pisma je vremenom toliko napredovala, da smo od komplikovanog postupka livenja slova došli do takve kompjuterske tehnologije, koja i početnicima omogućava da naprave tipografsko pismo. Ali ne i kvalitetno pismo, jer kvalitet, kao i kod svakog umetničkog dela, zavisi gotovo isključivo od pojedinca koji ga stvara, a ne toliko od tehnologije koju koristi.

Sa druge strane, razvoj tehnologije je doveo do toga da danas na raspolaganju imamo više fontova i tipografskih pisama, nego ikad.

Često se dešava da se izvrši rekonstrukcija poznatog pisma koje je obeležilo određeni istorijski period, i koji je zbog svoje lepote i atmosfere koju nosi, prerastao epohu u kojoj je nastao, pa je uvek aktuelan i upotrebljiv. Tako npr. na zapadu srećemo rekonstrukcije karolinške ili humanističke minuskule, a naši dizajneri često vrše rekonstrukciju ustavnog pisma i često se uzima varijanta iz Miroslavljevog jevanđelja, jer je veoma popularna i zahvaljujući svojim proporcijama i tankim izduženim potezima, deluje veoma elegantno i svečano. Na ovaj način, donekle u upotrebu ponovo vraćamo stare oblike naših pisama, a današnja tehnologija nam omogucava da to izvedemo lakše i kvalitetnije nego ranije. Nažalost, nije svako u stanju da ih ispravno prenese u tipografski oblik, te postoji mnogo loših rešenja.

Da bi se napravilo dobro pismo, pogotovo verna interpretacija nekog već postojećeg istorijskog pisma, pored znanja i talenta, potrebni su meseci, a ponekad i godine upornog rada, na šta mnogi nisu spremni. Potrebno je ne samo biti ekspert iz oblasti rada na računaru, nego biti i dobar kaligraf, poznavati istoriju i karakteristike određenog pisma, kao i pisma uopšte…

Sva krakovska izdanja su na ruskoslovenskom, a cetinjska na srpskoslovenskom, kao uostalom i sve knjige štampane za pravoslavne Srbe tokom 16. i 17. veka. U svim tim našim štampanim knjigama u osnovi se nalazi isti onaj ustavni tip ćirilice kakav je bio i u rukopisnim crkvenim knjigama tog vremena.

Ali uskoro pismenost počinje da se stiče iz knjiga štampanih u Rusiji. Prestaju da se koriste tradicionalne forme, a naše knjige se preštampavaju na ruskoslovenski jezik.

Prodor ruske građanske ćirilice lepo se vidi u knjigama koje je izdao naš veliki kaligraf tog vremena, Zaharije Orfelin. U prvoj knjizi, izdatoj 1759. godine još postoji srpski brzopis, dok ga u sledećoj, izdatoj nakon 17 godina, više nema.

Zbog reformi ruskog pisma, danas nailazimo na određene probleme prilikom korišćenja naše ćirilice, ali bi se ti problemi mogli izbeći — kad bi ih dizajneri i korisnici fontova bili svesni, ili kad ih ne bi ignorisali. Naša kosa slova т, г, п, д se drastično razlikuju od ruskih varijanti. Rusi su prilikom reforme pisma preuzeli čiste latinične forme, te se kod njih ta slova pišu kao т, г, п, д . Kod njih su ovi oblici standardni, ali kod nas nisu prihvatljivi, jer mi koristimo ravnopravno i latinicu i ćirilicu, te smo skloni da ta slova čitamo kao latinična. Nažalost, ti ruski oblici se kod nas previše koriste, iz više razloga: mnogi ljudi su ravnodušni prema izgledu pisma koje koriste i nisu upoznati sa razlikom izmedu naših i ruskih oblika. Zatim, mnogi ćirilični fontovi koji se kod nas koriste su ruski, tj. samo sa ruskom varijantom slova, i onaj ko ih koristi ili ne može ili neće da pređe na drugi font. Postoje i profesionalni open type pro fontovi, bazirani na unicode standardu, koje prave ozbiljni pojedinci i kompanije, i koji u sebi sadrže obe varijante - i našu i rusku, ali ruski oblici se nalaze na standardnim pozicijama za ćirilična slova u unicode tabeli. Samim tim našim slovima su dodeljene „alternativne” vrednosti, te onaj ko koristi te fontove mora da zna kako da dođe do naših slova, što često nije slučaj. Treba pomenuti i da mnogi programi jednostavno ne podržavaju unicode standard, kao ni open type fontove, ali dizajner fontova može da prepravi font i zameni mesta znacima, ukoliko mu je dozvoljeno da to uradi.

Što se tiče kreiranja i korišćenja naših starih kaligrafskih pisama, poput onih iz rukopisa Miroslavljevog jevanđelja, oni su oslobođeni ovih problema jer nemaju mala slova, odnosno kurzivni oblik. Ustav je pismo koje sadrži samo velika slova, ali to ga čini nepogodnim za slaganje dugih, knjižnih tekstova, kao nekad. Dakle, iako može biti veoma lepo, ustavno pismo nema mala slova (minuskulu) kao npr. knjižna latinica, pa se može koristiti samo kao naslovno pismo, ili za kraće tekstove, jer ga zbog velikih slova nije lako čitati u dužim tekstovima, a nije ni ekonomično, zbog veće potrošnje papira u štampi.

Nažalost, pravih interpretacija starih ćirilskih pisama je veoma malo. Ovde ne mislim samo na slovne oblike - da li su verno preneseni u digitalni oblik, nego i na interpunkcijske i sve druge znake koje stilski prate jedan ozbiljan font, a mnogi dizajneri nisu u stanju, ili nemaju volje da ih dobro i skladno naprave, pa samim tim font ne može da kandiduje za neku ozbiljniju upotrebu. Te dodatne znake, brojeve, Vukova slova, itd., originalno pismo ne sadrži, pošto tada ti znakovi nisu ni postojali, te ih nije lako napraviti. A oni takođe moraju biti u skladu sa ostalim znacima u fontu.

Retko se nailazi na takav font, jer ili naziv ne odgovara originalnom pismu, što znači da dizajer nije uspeo da prenese i verno predstavi izvorne oblike, ili je to jedino što je uradio, odnosno nedostaju ili su loše urađeni ostali znaci neophodni da bi se font uspešno koristio. Dakle, i pored današnje tehnologije, mi smo u situaciji da danas na raspolaganju imamo veoma mali broj tradicionalnih srpskih ćirilica pretvorenih u kvalitetne i upotrebljive kompjuterske fontove.

Prvu „rekonstrukciju” Miroslavljevog pisma uradio je Pantelija Stojićević, 1921. godine, litograf koji je radio u Državnoj štampariji. Zapravo, to tipografsko pismo osim naziva, nema nikakve druge sličnosti sa originalnim pismom Miroslavljevog jevanđelja. Navodno je i sam Panta Stojićević izjavio da je svoje pismo nazvao po jevanđelju u slavu samog jevanđelja, a ne zato što bi to trebalo da predstavlja rekonstrukciju originalnog rukopisa. Postoji i latinična verzija ovog pisma, što je veoma zanimljivo, s obzirom da je mnogo češći slučaj da se od latiničnih formi prave ćirilične.

Nešto što naizgled nema veze sa prethodnim: Gutenbergova Biblija i danas zadivljuje lepotom složenog teksta. Tehnologija kojom danas raspolažemo je daleko moćnija od one u Gutenbergovo vreme, ali lepotu koju je imao njegov slog je i sada teško ponoviti, jer Gutenberg je izradio skoro 300 pojedinacnih slova, ligatura, skraćenica... da bi se njegov slog uspešno nosio sa manuskriptima koje su pisali tadašnji kaligrafi.

Zaključak je da će, bez obzira na razvoj tehnologije i prednosti koje ona pruža, rezultati uvek zavisiti od ljudi koji tu tehnologiju koriste i od načina na koji je koriste. Uvek će biti dobrih i loših fontova i dobrog i lošeg dizajna… tehnologija je tu samo da ubrza i olakša postupak. Zato je obaveza dizajnera, umetnika, ali i korisnika njihovih dela, da se neprekidno obrazuju i unapređuju svoje znanje, da bi bili sposobni da uvek stvaraju i prepoznaju kvalitet i na taj način pomognu sebi, a i ćiriličnom pismu, čuvajući ga od štetnih predloga i ideja.

Pravila su vrlo jednostavna: naše danas je posledica onoga što smo radili juče. Od onoga što činimo danas, zavisi naše sutra.

LITERATURA

Petar Ðordić: Istorija srpske ćirilice, Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije, Beograd, 1971.

Dušan Mrđenović, Veljko Topalović, Vera Radosavljević: Miroslavljevo jevanđelje — istorijat i komentari, JP Službeni list SRJ, AIZ Dosije, Beograd, 2002.

Jovanka Maksimović: Srpske srednjovekovne minijature, Prosveta, Beograd, 1983.