МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ У ТИПОГРАФИЈИ
аутор: Ведран Ераковић

Мирослављево јеванђеље је најстарији српски ћирилични рукoпис, писан је уставним писмом, и један је од најлепших словенских рукописа. Исписано је елегантним, издуженим словима, да би их затим писар подебљавао све до 89-е стране, чиме је стубове направио дебљима, и самим тим словне знакове четвртастијима, нешто попут bold варијанте код данашњих фонтова. Разлог за подебљавање је био или естетске или практичне природе, због лакшег читања. Изгледа да се писару чинило да су првобитна слова исувише светла, јер је мастило којим је вршено подебљавање имало већу концентрацију гвожђа у себи, што га чини тамнијим.

Написано је и украшено крајем 12. века, за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, који је владао хумском облашћу, а она је отприлике обухватала подручје данашње Херцеговине. Претпоставља се да је јеванђеље у Хиландар пренео Стефан Немања, када је одлучио да се пресели на Свету Гору и оснује манастир.

На подручју Србије долазило је до прожимања византијске и романске културе, тако да је долазило до специфичног спајања истока и запада. То се одражавало не само на архитектуру, приликом градње манастира, него и на друге области, попут књижевности. То је вероватно утицало и на начин на који је Мирослављево јеванђеље писано и осликавано, јер оно у себи садржи велико богатство сликаног украса, које је рађeно више у западном духу него у српском, сложену језичку развијеност и друге разнородне утицаје, иако је већина орнамената прожета византијском основом. Због свега овога, јеванђеље је одмах по откривању крајем 19. века, изазвало велику пажњу, како домаће, тако и светске јавности.

Јавност је сазнала за јеванђеље тако што је у Хиландару 1845–46. године боравио руски архимандрит, Порфирије Успенски, који је толико био опчињен лепотом књиге, да је исекао један лист и однео га у Русију, где се и данас налази. Овде треба поменути и руску верзију тог догађаја, по коме су Хиландарски монаси заправо поклонили лист Порфирију Успенском.

Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, 1874. године фотографише тај лист на изложби у Кијеву и цео рукопис назива Мирослављево јеванђеље, иако се заправо ради о јеванђелистару. Од тог тренутка, јеванђеље привлачи све већу пажњу јавности, а краљ Александар I Обреновић 1896. године посећује и богато дарива Хиландар, чији монаси му у знак захвалности дарују оно највредније што су имали — Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу Симеона Немање, која је нажалост касније изгубљена. Свега неколико дана након овог догађаја, из Русије стиже непозната особа у Хиландар са намером да за огроман новац купи јеванђеље. Али јеванђеље као што знамо, тада већ није било у Хиландару.

Од тог тренутка, након што је провело седам векова у тишини манастира, јеванђеље доживљава веома бурну историју. У почетку се чува у двору Обреновића, о чијем трошку 1897. године, Љубомир Стојановић у Бечу штампа фотолитографско издање, које је тада представљало врхунац штампе.

Штамапано је у 300 примерака, првих 40 страна је било у колору, и у идентичном формату. Остале стране су смештане по две заједно, и одштампане су у две боје: црној и црвеној. После смрти Обреновића јеванђеље је мистериозно и привремено нестало и појављује се тек 1915. године. За време I св. рата евакуише се из земље, јер је сматрано за најдрагоценију државну имовину. Након повратка у земљу чува се у Музеју кнеза Павла, одакле се због II св. рата склања у манастир Рача крај Дрине. Одатле се опет кришом шаље за Београд, где се чува у трезору Народне банке. Наравно, ови догађаји су довели до одређених оштећења на јеванђељу, иако је оно у релативно добром стању, јер није често било у литургијској употреби, а пажњу су му поклањали, како хиландарски монаси, тако и следеће генерације.
Године 1998. у Јоханесбургу се штампа фототипско издање, са свим странама у колору и у оригиналном формату, у тиражу од 299 примерака. Данас се оригинално јеванђеље налази у Народном музеју у Београду, а фототипска издања у колекцијама елитних светских библиотека.

Године 2005, јеванђеље је као цивилизацијски важан сегмент људског стваралаштва, уврштено у УНЕСКО-в програм „Памћења света” (Memory of the World), у коме се налази само 120 предмета, као што су Гутенбергова Библија, Шубертова и Шопенова дела, Девета Бетовенова симфонија…

Овако укратко изгледа историја најзначајније и најлепше српске ћириличне књиге, писане најстаријим ћириличним писмом, уставом.

И наредних неколико векова након израде јеванђеља, за писање, а касније и за штампање књига, користили смо традиционални тип ћирилског уставног писма. За свакодневну употребу користио се брзопис, варијанта развијена из устава.

Слова за штампу су се лила из легуре олова, тако што се претходно изрежу у челику, па утисну у мекше металне плочице, које служе као матрице за ливење.
Технологија штампе и израде штампарског писма је временом толико напредовала, да смо од компликованог поступка ливења слова дошли до такве компјутерске технологије, која и почетницима омогућава да направе типографско писмо. Али не и квалитетно писмо, јер квалитет, као и код сваког уметничког дела, зависи готово искључиво од појединца који га ствара, а не толико од технологије коју користи.

Са друге стране, развој технологије је довео до тога да данас на располагању имамо више фонтова и типографских писама, него икад.

Често се дешава да се изврши реконструкција познатог писма које је обележило одређени историјски период, и који је због своје лепоте и атмосфере коју носи, прерастао епоху у којој је настао, па je увек актуелан и употребљив. Тако нпр. на западу срећемо реконструкције каролиншке или хуманистичке минускуле, а наши дизајнери често врше реконструкцију уставног писма и често се узима варијанта из Мирослављевог јеванђеља, јер је веома популарна и захваљујући својим пропорцијама и танким издуженим потезима, делује веома елегантно и свечано. На овај начин, донекле у употребу поново враћамо старе облике наших писама, а данашња технологија нам омогућава да то изведемо лакше и квалитетније него раније. Нажалост, није свако у стању да их исправно пренесе у типографски облик, те постоји много лоших решења.

Да би се направило добро писмо, поготово верна интерпретација неког већ постојећег историјског писма, поред знања и талента, потребни су месеци, а понекад и године упорног рада, на шта многи нису спремни. Потребно је не само бити експерт из области рада на рачунару, него бити и добар калиграф, познавати историју и карактеристике одређеног писма, као и писма уопште…

Прва типографска писма су се израђивала на основу рукописних. Прва ћирилична штампана књига је Часловац, одштампана 1491. год. у Кракову у Пољској. Почетком 1493. прорадила је штампарија на Цетињу, али је обуставила рад 1496. године. У њој је 1494. издан Октоих, који је пре тога штампан у Кракову. Сва краковска издања су на рускословенском, а цетињска на српскословенском, као уосталом и све књиге штампане за православне Србе током 16. и 17. века. У свим тим нашим штампаним књигама у основи се налази исти онај уставни тип ћирилице какав је био и у рукописним црквеним књигама тог времена.

Али ускоро писменост почиње да се стиче из књига штампаних у Русији. Престају да се користе традиционалне форме, а наше књиге се прештампавају на рускословенски језик.
Ћирилица се преко руског писма заправо почела развијати по узору на латиничне форме, јер је Петар Велики претходно реформисао руско писмо по узору на латинично.
Продор руске грађанске ћирилице лепо се види у књигама које је издао наш велики калиграф тог времена, Захарије Орфелин. У првој књизи, издатој 1759. године још постоји српски брзопис, док га у следећој, издатој након 17 година, више нема.

Због реформи руског писма, данас наилазимо на одређене проблеме приликом коришћења наше ћирилице, али би се ти проблеми могли избећи - кад би их дизајнери и корисници фонтова били свесни, или кад их не би игнорисали. Наша коса слова т, г, п, д се драстично разликују од руских варијанти. Руси су приликом реформе писма преузели чисте латиничне форме, те се код њих та слова пишу као т, г, п, д. Код њих су ови облици стандардни, али код нас нису прихватљиви, јер ми користимо равноправно и латиницу и ћирилицу, те смо склони да та слова читамо као латинична. Нажалост, ти руски облици се код нас превише користе, из више разлога: многи људи су равнодушни према изгледу писма које користе и нису упознати са разликом између наших и руских облика. Затим, многи ћирилични фонтови који се код нас користе су руски, тј. само са руском варијантом слова, и онај ко их користи или не може или неће да пређе на други фонт. Постоје и професионални open type pro фонтови, базирани на unicode стандарду, које праве озбиљни појединци и компаније, и који у себи садрже обе варијанте – и нашу и руску, али руски облици се налазе на стандардним позицијама за ћирилична слова у unicode табели. Самим тим нашим словима су додељене „алтернативне” вредности, те онај ко користи те фонтове мора да зна како да дође до наших слова, што често није случај. Треба поменути и да многи програми једноставно не подржавају unicode стандард, као ни open type фонтове, али дизајнер фонтова може да преправи фонт и замени места знацима, уколико му је дозвољено да то уради.

Што се тиче креирања и коришћења наших старих калиграфских писама, попут оних из рукописа Мирослављевог јеванђеља, они су ослобођени ових проблема јер немају мала слова, односно курзивни облик. Устав је писмо које садржи само велика слова, али тo га чини непогодним за слагање дугих, књижних текстова, као некад. Дакле, иако може бити веома лепо, уставно писмо нема мала слова (минускулу) као нпр. књижна латиница, па се може користити само као насловно писмо, или за краће текстове, јер га због великих слова није лако читати у дужим текстовима, а није ни економично, због веће потрошње папира у штампи.

Нажалост, правих интерпретација старих ћирилских писама je веома мало. Овде не мислим само на словне облике - да ли су верно пренесени у дигитални облик, него и на интерпункцијске и све друге знаке које стилски прате један озбиљан фонт, а многи дизајнери нису у стању, или немају воље да их добро и складно направе, па самим тим фонт не може да кандидује за неку озбиљнију употребу. Те додатне знаке, бројеве, Вукова слова, итд., оригинално писмо не садржи, пошто тада ти знакови нису ни постојали, те их није лако направити. А они такође морају бити у складу са осталим знацима у фонту.

Ретко се наилази на такав фонт, јер или назив не одговара оригиналном писму, што значи да дизајер није успео да пренесе и верно представи изворне облике, или је то једино што је урадио, односно недостају или су лоше урађени остали знаци неопходни да би се фонт успешно користио. Дакле, и поред данашње технологије, ми смо у ситуацији да данас на располагању имамо веома мали број традиционалних српских ћирилица претворених у квалитетне и употребљиве компјутерске фонтове.

Прву „реконструкцију” Мирослављевог писма урадио је Пантелија Стојићевић, 1921. године, литограф који је радио у Државној штампарији. Заправо, то типографско писмо осим назива, нема никакве друге сличности са оригиналним писмом Мирослављевог јеванђеља. Наводно је и сам Панта Стојићевић изјавио да је своје писмо назвао по јеванђељу у славу самог јеванђеља, а не зато што би то требало да представља реконструкцију оригиналног рукописа. Постоји и латинична верзија овог писма, што је веома занимљиво, с обзиром да је много чешћи случај да се од латиничних форми праве ћириличне.

На срећу, постоје људи са довољно знања, талента и искуства да се прихвате једног тако одговорног и осетљивог задатка, као што је реконструкција наших старих писама, и да га изведу успешно: проф. Стјепан Филеки је урадио реконструкцију неколико наших старих рукописа, па и Мирослављевог јеванђеља. Он је пажљиво стилизовао оригиналне облике, па је успео и да очува битне и карактеристичне особине оригиналног рукописа — типографско писмо „Мирослављево јеванђеље” је веома елегантно и свечано, уосталом као и оригинално писмо, а поред слова Вуковe aзбуке, проф. Филеки је направио и додатне интерпункцијске знаке, па и слова црквенословенске ћирилице, што омогућује слагање старих текстова, из времена када су та слова била у употреби.

Нешто што наизглед нема везе са претходним: Гутенбергова Библија и данaс задивљује лепотом сложеног текста. Технологија којом данас располажемо је далеко моћнија од оне у Гутенбергово време, али лепоту коју је имао његов слог је и сада тешко поновити, јер Гутенберг је израдио скоро 300 појединачних слова, лигатура, скраћеница… да би се његов слог успешно носио са манускриптима које су писали тадашњи калиграфи.

Закључак је да ће, без обзира на развој технологије и предности које она пружа, резултати увек зависити од људи који ту технологију користе и од начина на који је користе. Увек ће бити добрих и лоших фонтова и доброг и лошег дизајна… технологија је ту само да убрза и олакша поступак. Зато је обавеза дизaјнера, уметника, али и корисника њихових дела, да се непрекидно образују и унапређују своје знање, да би били способни да увек стварају и препознају квалитет и на тај начин помогну себи, а и ћириличном писму, чувајући га од штетних предлога и идеја.
Правила су врло једноставна: наше данас је последица онога што смо радили јуче. Oд онога што чинимо данас, зависи наше сутра.

ЛИТЕРАТУРА

Петар Ђорђић: Историја српске ћирилице, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1971.

Душан Мрђеновић, Вељко Топаловић, Вера Радосављевић: Мирослављево јеванђеље — историјат и коментари, ЈП Службени лист СРЈ, АИЗ Досије, Београд, 2002.

Јованка Максимовић: Српске средњовековне минијатуре, Просвета, Београд, 1983.