MILOŠ ĆIRIĆ
bibliofilska izdanja (1961-1972)
autor: Rastko Ćirić

SPISAK

U svojoj pedantno vođenoj evidenciji moj otac Miloš Ćirić broji Šesnaest autorskih KNJIGA koje je uradio. Od toga samo je sedam bibliofilskih, koje su ručno štampane u određenom tiražu. Ostale su unikatno rađene knjige, a najviše u dva primerka. Ovde ću nabrojati samo njegova bibliofilska izdanja:

1) Prva knjiga: SPOMENICI, drvorezi, tiraž deset, 1961.

2) Druga knjiga: KORNJAČE, linorezi i ofsetni otisci, tiraž deset, 1961.

3) Treća knjiga: IMENA, drvorezi i linorezi, tiraž deset, 1961.

4) Četvrta knjiga: DEVET TRIPTIHONA (M. P. Surep), linorezi, tiraž 36, 1962.

5) Peta knjiga: BELI TEROR, drvorezi i linorezi, tiraž 10, 1963. (9 grafika: »Obaveštajci«, »Tamničar Flegar«, »Prozivka«, »Putokaz«, »Stremljenje«, »Mučenje«, »Otpori«, »Samica« i »Crno svetlo«)

6) Šesta knjiga: ŽAR PTICA VELEGRADA (M. P. Surep), tiraž 20, 1965. (8 grafika: »Žar ptica velegrada«, »Žar ptica«, »Raskrsnica«, (dve grafike bez naslova), »Saobraćajac«, »Ptica od papira«, »Šuma od kuća«)

7) Četrnaesta knjiga: PEČATI (10 grafika na tekst Duška Radovića iz knjige »Crni dan«), tiraž 12 na pakpapiru, 1972. (»Strašne poruke«, »Dede i unuci«, »Čitajući Radovića«, »Nikad kraja«, »Ljudi«, »Groblja«, »Molitve«, »Veliki školski čas«, »Sloboda« i »Ne dajte se, ljudi!«)

SEĆANJA

Godine 1961, štampana su prva tri bibliofilska izdanja. Imao sam šest godina i sećam se kako su te grafike štampane. Otac bi od stolara doneo četvrtaste ploče od tvrdog drveta, mislim da je bilo trešnjevo. Sećam se i stolara, jer me je otac vodio kod njega. Bio je stariji čovek i otac ga je zvao »majstor Dragi«: imao je radionicu kod Slavije, gde se Kralja Milutina ulivala u Nemanjinu. Dakle, otac bi crtež indigom preneo na drvo i onda ga dubio kucajući čekićem o dleto. Ploča bi ležala na stolu oduprta o zid, odnosno o ćebe savijeno u rolnu da lupanje ne bi uznemiravalo komšije. Ispod radnog stola stajale su kante sa crnom i crvenom štamparskom bojom, a na sred sobe stajala je mala, iako za mene velika, štamparska presa sa točkom koji pokreće metalni valjak i koja je mogla dovoljno da »zine« da bi prošla debela drvena ploča. Presu je moj otac nasledio posle smrti poznatog grafičara Branka Šotre (1906–1960), osnivača i prvog rektora Akademije primenjenih umetnosti i omiljenog profesora mojih roditelja. Gledao sam kako treba valjkom razmazivati boju na debelom staklu, a otac mi je objašnjavao da se kvalitet i debljina nanosa boje može proceniti po šuštanju koje se čuje prilikom okretanja gumenog valjka. Dobar broj listova bio je mukotrpno otiskivan rukom, trljanjem koštanom alatkom po poleđini papira. Odštampani listovi, presavijeni na pola, sušili su se na konopcu, kao veš, prikačeni štipaljkama. Soba je ličila na nešto između galerije i vešernice. Suve listove je otac talkirao da bi se brže osušili i nosio kod knjigovesca Paštrmca i on ih je koričio u sivo platno sa malim zlatnim otiskom očevog signuma u gornjem desnom uglu prednjih korica. Ne znam zašto su ova očeva bibliofilska izdanja spolja bila neutralna i sva jednaka.

SPOMENICI
(ilustracije: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11)

Crne i teške figure izreckanih linija na crvenim i crnim površinama, ilustrovale su jezive odlomke iz ratne poezije Desanke, Nazora, Gorana Kovačića, Surepa, Ćopića i Kulenovića. U svojoj knjizi »Grafičke komunikacije 1954–1984« moj otac piše da su to »spomenici stradaloj deci u ratu, majkama koje ispraćaju i čekaju muževe i decu, umrlima od gladi i zime, zatrtim porodicama i svima koji nisu dobili spomenike«. Sve grafike koje se nalaze u knjizi postoje i kao pojedinačni otisci, takođe u tiražu od 10 primeraka. Kao posebne grafike, one imaju i svoja imena, i to su: »Četa đaka I i II«, »Majka Pravoslavna«, »Oči na dlanu«, »Zastavnici«, »Zastavnik«, »Čekaju starice majke«, »Majka Knežopoljka«, »Kipovi od leda«, Smrznuti kip«, »Bombaš«, »Deset na jednog«, »Glad«, »Ranjenik«, »Marija Bursać«, »Suze nas mnoge prate«, i »Nek se puti ne zapliću«. Veliku ekspresivnost tih iseckanih i istačkanih eksplozivnih formi kao dete nisam mogao da doživim u punom obimu kao danas. Moj otac je u Drugi svetski rat ušao kao desetogodišnjak, odvojen od roditelja, živeo po domovima za nezbrinutu decu i čak nekoliko puta izbegao sigurnu smrt. I petnaest godina posle završetka rata ti utisci su bili još uvek dovoljno jaki da bi našli svoje mesto na ovim snažnim grafikama-ilustracijama. Svi te strašni utisci izlili su se u ovu prvu knjigu, tako da je sledeća mogla da bude sasvim drugačija po raspoloženju. Verujem da su u ovoj fazi njegovog rada izvestan uticaj imale Šotrine grafike i po svom dekorativnom bogatom »tkanju« i po ratnoj tematici. Kasnije grafike mog oca izgubiće tu dekorativnost, i više će težiti radikalnom svođenju forme na znak-simbol. Vec na sledećim bibliofilskim izdanjima to su grafike koje svom snagom teže da budu što jednostavnije.

KORNJAČE
(ilustracije: 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20)

Druga knjiga, KORNJAČE (1961), ilustruje jedan vic. (Neke kornjače su pošle na vikend i zaboravile so. Prolaze silne godine u čekanju kornjače koja se vratila po so, da bi se na kraju ispostavilo da nije ni išla.) Otac u beleškama lakonski komentariše ovu priču kao »logiku relativnog«. Ova neobična knjiga zapravo sadrži reprodukcije 12 strana iz kalendara – novogodišnje čestitke koji je rađen za (sada zaboravljeno) izdavačko preduzeće Mozaik. Osim naslovne strane, impresuma i forzaca (pardon, postoji i ugravirana posveta »mom sinu Rastku«), sadrži samo četiri velika originalna otiska – kornjače koje se na strip-kalendaru ponavljaju u raznim međusobnim kombinacijama. Minimalistička koncepcija ove knjige odgovara samom rešavanju figura kornjača koje su svedene na bogat znak. Otac se trudi da sliku svede na simbol koji bi postao mnogosmislen i mnogoslojan. Ponavljanje istih klišea–pečata kornjača, samo u drugačijim odnosima, na kalendaru predstavlja izvestan manifest Grafike kao medija koji je definisan ponavljanjem jednakih otisaka, zbog čega se i izrađuje grafička matrica, što je jedna od (minimalističkih) ideja ovog grafičkog »stripa«. Takva svedenost i ekonomičnost u odnosima između elemenata u skladu je sa jednostavnošću samih elemenata.

U impresumu stoji da je kalendar štampan u tiražu od 1000 primeraka, ali nigde se ne pominje koji je tiraž bibliofilskog izdanja. Očeva dokumentacija pokazuje da je tiraž deset, kao kod prvog i trećeg izdanja. Ova knjiga predstavlja neobičan spoj ručne i industrijske štampe – autorskih otisaka i reprodukcija. Grafike su rađene tehnikom linoreza i sećam se tih ploča linoleuma s pletenom mrežom sa donje strane, jer sam dobijao male komade koji su bili višak i na njima pravio svoje prve grafike.

IMENA
(ilustracije: 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29)

Treću knjigu, IMENA (izrađenu takođe 1961), najviše volim i smatram je očevim remek-delom. Nije lepo reći, ali moram da priznam da mi je žao što nije ovu knjigu posvetio meni umesto »Kornjača«. Zbunjuje me zašto je, u svojoj knjizi »Grafičke komunikacije 1954–1984», gde je hronološki reprodukovao svoja bibliofilska izdanja, otac ovu knjigu potpuno izostavio! Da li je moguće da je nije cenio, pošto je ostale tri reprodukovao u celosti? Ovog puta tema je bila srpska istorija: »Imena« sadrže deset, hronološki poređanih, linoreznih i drvoreznih portreta iz srpskog srednjeg veka, radikalno geometrizovanih i svedenih bezmalo na znak. Imena su: STEVAN (1114-1200), RASTKO/SAVA (1174-1235), UROŠ (1243-1280), DRAGUTIN (1276-1316), MILUTIN (1282-1321), DUŠAN (1314-1355), MILOŠ (+1389), LAZAR (1329-1389), VUKAŠIN (1350-1371) i MARKO (1340-1395). Ovi potreti, najverovatnije zbog svoje surove jednostavnosti, poseduju neobičnu monumentalnost – čini se da svako lice teži da postane neka vrsta građevine ili tvrđave. Povod za ovu knjigu, kao što naslov potvrđuje, verovatno su porodična imena. Primetićete da se među IMENIMA nalazi očevo ime MILOŠ, moje ime RASTKO (Sveti Sava), kao i ime očevog starijeg brata DUŠAN. Moj otac je bio ponosan na to što je svojim sinovima Rastku i Vukanu dao imena iz srpske istorije u vreme kad to nije bilo »na liniji«. Neispunjena želja bila mu je da u društvu svojih sinova poseti Hilandar, gde je sam išao nekoliko puta. DVA veoma stilizovana autoportreta na uvodnoj strani knjige, crni i crveni, verovatno simbolizuju ovaj porodični aspekt čitanja ove knjige. U ovom izdanju nije lako utvrditi koje su grafike drvorezi, a koje linorezi. Golim okom mogao sam sa sigurnošću da zaključim samo za portret Dragutina da je linorez. Međutim, u očevoj dokumentaciji sve je pedantno zabeleženo: linorezi su, osim Dragutina i Rastka, Uroš, Milutin, Miloš i Vukašin. Dakle, 6 linoreza i 4 drvoreza. Pretpostavljam da je Dragutin bio prvi linorez načinjen posle drvoreza, posle koga se on trudio da maksimalno smanji razliku između ova dva materijala u cilju očuvanja stilskog jedinstva knjige.

DEVET TRIPTIHONA
(ilustracije: 30, 31, 32, 33, 34)

Četvrta knjiga DEVET TRIPTIHONA, iz 1962, zajedničko je izdanje pesnika Milorada Panića Surepa i mog oca. »Triptihoni« su kratki trostihovi, svaki od 4-5 redova, koji opisuju i komentarišu predele Srbije od severa do juga. U očevoj knjizi »Grafičke komunikacije…« ova knjiga je reprodukovana u celosti, ali nažalost u crno-beloj i to sasvim kontrastnoj verziji, tako da je odsustvom crvene boje, koja čak nije ni sugerisana sivom, mnogo izgubila u svom utisku.

Kvadratne ilustracije, odnosno »medaljoni«, kako ih naziva u impresumu, začudo ne prate Surepov tekst na način kako bi se moglo očekivati, mada u njima ima deskriptivnosti. Očekivale bi se grafike koje sadrže bar poneki pejzaž ili etnografski detalj. Umesto toga, simboli su sasvim uopšteni i nema ni traga nacionalnim karakteristikama: figure ljudi i životinja razložene su na dvodimenzionalne elemente, pri čemu je krajnje stilizovani pejzaž rastavljen na pojedinačne fragmente. Ovakav postupak primenjuje se kod oblikovanja grbova i mislim da je on preko ove knjige doveo sebe do takvog načina razmišljanja. Za svaku od u stihovima opisanih srpskih pokrajina on je ponudio ilustraciju u duhu heraldičke simbolike.

O PISMU

Pismo je uvek ćirilica (jedina latinična reč je marka papira »Arches« u impresumu četvrte knjige). Miloš Ćirić pripada generaciji koja je posle Rata prva počela da promoviše ćirilicu kao nacionalno pismo. Iz tog perioda poznata je i ćirilica Radomira Stevića Rasa, njegovog kolege iz klase i nerazdvojnog prijatelja. Godine 1962, neposredno nakon ovih bibliofilskih izdanja nastalo je i pismo koje je moj otac projektovao za galeriju Grafički kolektiv, koje je veoma srodno. Pisma koja se pojavljuju na očevim drvorezima i linorezima prilagođena su rezanju u grafičkoj matrici i to je u najvećoj meri definisalo njihov oblik. Slova su po pravilu nejednake visine što čini da su njihovi međusobni razmaci ujednačeniji, a njihov naglašen ritam u promenama veličine u skladu sa željenom ekspresivnošću slika koje ih prate. U prve tri knjige pismo se razlikuje samo u detaljima: u četvrtoj knjizi, ako pažljivo pogledate, postoji razlika u obliku slova. Obline su zamenjene oštrim prevojima, tako da se krug slova »O« pretvorio u romb. Mogao bi da se uoči mali paradoks, da na drvorezima, kod kojih je teže izrezati obline one postoje, a u četvrtoj knjizi, koja je isključivo linorezna, sve ivice su oštre. Slutim da je otac, poučen iskustvom iz treće knjige, kod koje je morao da uskladi način rezanja drvoreza i linoreza tako da se razlike što manje primete, došao do zaključka da obla slova manje pripadaju estetici ručne štampe nego livenog sloga, pa je želeo da načini pismo koje bi bilo što primerenije ovom materijalu.

ZAKLJUČAK

Da bi se potpunije razumele grafike Miloša Ćirića, treba ih uporediti sa njegovim radovima iz ostalih disciplina kojima se bavio, naročito sa radovima iz grafičkog dizajna. Postupak koji je on primenjivao pri projektovanju zaštitnih znakova sigurno je bio prisutan i pri koncipiranju njegovih grafika. Taj postupak je u prvoj fazi podrazumevao veoma racionalno sagledavanje problema, odnosno postavljenog zadatka, bez obzira da li je taj zadatak postavio neko drugi ili autor sam sebi. Cilj je bio doći do JASNE i grafički ČISTE, ili bolje receno OČIŠĆENE, forme koja će što direktnije dejstvovati na gledaoca. Danas je sličan postupak uobičajen u marketinskim agencijama, ali u slobodnim likovnim umetnostima, ovako disciplinovano prilaženje umetničkom stvaranju veoma je retko. Dakle, umetnik sam sebi postavlja što jasnije definisan problem koji se raščlanjava na delove i svaki segment analizira. Traže se jednostavne forme koje će što brže da predstave dati segment, a zatim se traže načini da se te pojedinačne forme sintetišu u logičnu, čvrstu i jedinstenu celinu. Rezultat je takav da, sa stanovišta umetničkog stvaranja, dolazi do paradoksa u kome se na prividno racionalan način, a zapravo prilično ličan, dolazi do simbola koji jeste arhetipska forma i zapravo, zbog svoje mnogosmislenosti, tipično podsvesna kategorija. Uopšteno razmišljajući, najveća opasnost kod ovakvog načina rada je da se u redukovanju pretera, tako da tokom kreiranja mora da bude prisutno stalno ispitivanje forme – do koje mere sme da se redukuje a da ne postane siromašna. I kod zaštitnog znaka postoji granica preko koje forma bude banalno geometrizovana i pretvorena u običnu shemu. Kod grafika ta granica mora da bude pomerena unazad u odnosu na znakove, inače se takve grafike ne bi razlikovale od znakova i to bi bio nesporazum u okvirima ovih disciplina. Postoje slikari kod kojih je takođe prisutna težnja da se forme maksimalno pojednostave. Međutim, neki od njih imaju samo ograničeni repertoar već unapred definisanih radikalno stilizovanih SHEMA koje se na slikama samo aranžiraju i kombinuju na razne načine. U slučaju Miloša Ćirića njegove svedene forme su specifične i proističu iz njegovog posebnog i veoma karakterističnog načina razmišljanja.

SIGNUM

Lični znak Miloša Ćirića ima zanimljivu priču. Njegova osnova je ćirilično slovo „DŽ” koje je dobijeno grubim konturiranjem prezimena Ćirić napisanim ćiriličnim pisanim slovima. Posle tog grafičkog otkrića on je počeo da se skraćeno potpisuje sa „DŽ”, što su prihvatile kolege na akademiji i po tome je dobio verovatno najkraći nadimak na svetu, koji se sastoji samo od jednog slova. Daljim razvijanjem znaka slovo „DŽ” je ogledalski i u negativu »otisnuto« na dole, podražavajući grafički otisak. U gornje „DŽ” upisano je sunce, od koga je na kasnijim verzijama daljim uprošćavanjem ostala samo tačka. Ceo znak na kraju je ličio na veoma stilizovanu figuru čoveka.

TEHNIČKI DETALJI

1) MILOŠ ĆIRIĆ / SPOMENICI / DESET DRVOREZA / BEOGRAD 1961.

Tekst impresuma: »Ova prva knjiga deset drvoreza rezanih i otisnutih autorovom rukom objavljena je u deset numerisanih primeraka«

13 previjenih, štampanih strana formata 265 × 305 cm, sa dva jednaka štampana forzaca. Tvrdo ukoričeno u sivo platno sa malim autorovim signumom u gornjem desnom uglu prednje strane korice, prečnika 23 mm i malo rimsko I u donjem desnom uglu, kao oznaka prvog bibliofilskog izdanja. Sve rezane forme u knjizi štampane su crnom bojom, osim forzaca crvenom. Na šest strana je odstampana crvena podloga kao pun ton. Na naslovnoj strani piše »deset drvoreza«, ali zapravo ima ih 14 dvostranih , računajući i forzac, ukupno 25 samostalnih grafika, ne računajući malu »masku-autoportret« na prednaslovnoj strani. Svaki par grafika signiran je crvenim autorovim signumom prečnika 10 mm, potpisan skraćenim potpisom-parafom MĆ i numerisan 1–1/10 (prvi broj je broj knjige, drugi broj otiska, a treći tiraž). Sav tekst je rukom rezan na istoj ploči kao i slike. Na trećoj, naslovnoj strani nalazi se autorov signum u negativu prečnika 15 mm štampan crvenom bojom, a na četvrtoj, ispod teksta impresuma nalazi se mali crveni signum od 10 mm u negativu, pun potpis i numeracija kao na grafikama.

2) MILOŠ ĆIRIĆ /KORNJAČE / REPRODUKCIJE DVANAEST LINOREZA / BEOGRAD 1961

Tekst impresuma: »Druga knjiga / čestitka za novu godinu novinsko izdavačkog preduzeća MOZAIK iz Beograda / ofset štampa grafički zavod Panonija iz Subotice / tiraž 1000 primeraka«

4 previjena lista formata 265 × 305 cm, od kojih su tri obostrano ručno štampana, dva forzaca trostruke dužine stranica i dvanaest žućkastih jednostrukih papira sa nalepljenim listovima dvobojnog ofsetno štampanog kalendara formata 18,5 × 12 cm. Boje su crna i crvena, tekst je dvobojan. Na svakoj strani kalendara, mali autorov signum u negativu nalazi se na poslednjem polju rešetke u kojoj su upisani brojevi datuma. Ručno štampane četiri kornjače na tri strane. Na jednoj od signatura piše »originalna veličina, mć (signum, mali crveni u pozitivu), autorski otisak«. Na poslednjoj stranici piše: »drugi povez, mć (isti signum)«. Nisam siguran šta znači »drugi povez«: da li postoji dva ili više tiraža ove knjige, ne znam. Na prednaslovnoj strani odstampan je autoportret-maska, ali za razliku od prve knjige ovaj je u negativu, i na sledećoj strani se nastavlja u posvetu »mom sinu rastku«, takođe u negativu (rezano na istoj ploči).

3) MILOŠ ĆIRIĆ / IMENA / DESET DRVOREZA I LINOREZA / BEOGRAD 1961

Tekst impresuma: »Ova treća knjiga deset drvoreza i linoreza rezanih i otisnutih autorovom rukom objavljena je u deset numerisanih primeraka«. Portreti su naizmenično štampani crnom i crvenom bojom. Crni su signirani crvenim pečatom od 10 mm, a crveni crnim. Jedna strana forzaca štampana je crnom, a druga tamno plavom bojom. Na prednaslovnoj strani nalaze se dva jako stilizovana autoportreta, prvi crn, a drugi crven.

4) M. PANIĆ - SUREP / DEVET TRIPTIHONA / MILOŠ ĆIRIĆ: ČETVRTA KNJIGA GRAFIKA / BEOGRAD 1962

Ova četvrta knjiga manja je od prethodne tri, formata je 225 × 285 mm. Korice su takođe sive, sa dva signuma na desnoj strani: gore je signum M. P Surepa, a dole Ćirićev. Deset presavijenih, dvobojno odštampanih tabaka nije ukoričeno, već kao mapa položeno u korice koje imaju samo jedan forzac. Grafike (»medaljoni«) su kvadratne, formata 16 × 16 cm i naizmenično štampane crnom i crvenom bojom. Tekst je takođe rezan u linoleumu i štampan dvobojno. Tekst impresuma: »Ova zbirka medaljona izrezana je u linoleumu i otisnuta na hartiji Arches (izrezano latinicom pisanim slovima) u 36 primeraka od kojih ovaj nosi broj (utisnut numeratorom). Slede potpisi i signumi Surepa i Ćirića.

MILOS ĆIRIĆ (1931, Despotovo – 1999, Beograd)

Redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, odsek Primenjena grafika, atelje Grafički dizajn. Osnivač i profesor predmeta Grafičke komunikacije. Na FPU od 1964. do 1997. Šef Katedre od 1974. do 1975. Član ULUPUDS-a od 1959; ULUS-a od 1962.

Diplomirao 1954. na APU i magistrirao 1959. kod prof. Mihaila S. Petrova.

Oblasti interesovanja: slobodna grafika, grafička identifikacija, pismo, oglašavanje, grafika knjige, grafička animacija, prostorna grafika, heraldika.

Samostalne izlozbe: Beograd, 1961, 1965, 1968, 1971, 1982, 1986; Zrenjanin, 1964, 1969; Subotica, 1964; Bol na Braču, 1967; Novi Sad, 1967; Skoplje, 197; Priboj, 1977; Stolac, 1981.

Najvažniji radovi: Izložba »Robija — škola revolucionara«, Beograd — Sremska Mitrovica, 1963: Studija pisma: »Ćirićica«, Beograd, 1970/72; Grafičke komunikacije VMA, Beograd, 1976/77; Povelja posvećena Svetosavskom hramu, 1985.

Objavljene knjige: »Grafička identifikacija 1961–1981«, SKZ, Beograd, 1982; »Grafičke komunikacije 1954–1984«, Vajat, Beograd, 1986; »Heraldika 1«, udžbenik, Univerzitet umetnosti, Beograd, 1983. (drugo izdanje 1988); »Grb grada Beograda, Heraldika 2«, Cicero, Beograd, 1991;

Najvažnije nagrade: Zlatno pero Beograda, 1964; Velika plaketa Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1983; Velika nagrada Republičke zajednice za kulturu, 1987; Nagrada za životno delo, ULUPUDS, Beograd, 1998.