МИЛОШ ЋИРИЋ
библиофилска издања (1961-1972)
аутор: Растко Ћирић

СПИСАК

У својој педантно вођеној евиденцији мој отац Милош Ћирић броји Шеснаест ауторских КЊИГА које је урадио. Од тога само је седам библиофилских, које су ручно штампане у одређеном тиражу. Остале су уникатно рађене књиге, а највише у два примерка. Овде ћу набројати само његова библиофилска издања:

1) Прва књига: СПОМЕНИЦИ, дрворези, тираж десет, 1961.

2) Друга књига: КОРЊАЧЕ, линорези и офсетни отисци, тираж десет, 1961.

3) Трећа књига: ИМЕНА, дрворези и линорези, тираж десет, 1961.

4) Четврта књига: ДЕВЕТ ТРИПТИХОНА (М. П. Суреп), линорези, тираж 36, 1962.

5) Пета књига: БЕЛИ ТЕРОР, дрворези и линорези, тираж 10, 1963. (9 графика: »Обавештајци«, »Тамничар Флегар«, »Прозивка«, »Путоказ«, »Стремљење«, »Мучење«, »Отпори«, »Самица« и »Црно светло«)

6) Шеста књига: ЖАР ПТИЦА ВЕЛЕГРАДА (М. П. Суреп), тираж 20, 1965. (8 графика: »Жар птица велеграда«, »Жар птица«, »Раскрсница«, (две графике без наслова), »Саобраћајац«, »Птица од папира«, »Шума од кућа«)

7) Четрнаеста књига: ПЕЧАТИ (10 графика на текст Душка Радовића из књиге »Црни дан«), тираж 12 на пакпапиру, 1972. (»Страшне поруке«, »Деде и унуци«, »Читајући Радовића«, »Никад краја«, »Људи«, »Гробља«, »Молитве«, »Велики школски час«, »Слобода« и »Не дајте се, људи!«)

СЕЋАЊА

Године 1961, штампана су прва три библиофилска издања. Имао сам шест година и сећам се како су те графике штампане. Отац би од столара донео четвртасте плоче од тврдог дрвета, мислим да је било трешњево. Сећам се и столара, јер ме је отац водио код њега. Био је старији човек и отац га је звао »мајстор Драги«: имао је радионицу код Славије, где се Краља Милутина уливала у Немањину. Дакле, отац би цртеж индигом пренео на дрво и онда га дубио куцајући чекићем о длето. Плоча би лежала на столу одупрта о зид, односно о ћебе савијено у ролну да лупање не би узнемиравало комшије. Испод радног стола стајале су канте са црном и црвеном штампарском бојом, а на сред собе стајала је мала, иако за мене велика, штампарска преса са точком који покреће метални ваљак и која је могла довољно да »зине« да би прошла дебела дрвена плоча. Пресу је мој отац наследио после смрти познатог графичара Бранка Шотре (1906–1960), оснивача и првог ректора Академије примењених уметности и омиљеног професора мојих родитеља. Гледао сам како треба ваљком размазивати боју на дебелом стаклу, а отац ми је објашњавао да се квалитет и дебљина наноса боје може проценити по шуштању које се чује приликом окретања гуменог ваљка. Добар број листова био је мукотрпно отискиван руком, трљањем коштаном алатком по полеђини папира. Одштампани листови, пресавијени на пола, сушили су се на конопцу, као веш, прикачени штипаљкама. Соба је личила на нешто између галерије и вешернице. Суве листове је отац талкирао да би се брже осушили и носио код књиговесца Паштрмца и он их је коричио у сиво платно са малим златним отиском очевог сигнума у горњем десном углу предњих корица. Не знам зашто су ова очева библиофилска издања споља била неутрална и сва једнака.

СПОМЕНИЦИ
(илустрације: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11)

Црне и тешке фигуре изрецканих линија на црвеним и црним површинама, илустровале су језиве одломке из ратне поезије Десанке, Назора, Горана Ковачића, Сурепа, Ћопића и Куленовића. У својој књизи »Графичке комуникације 1954–1984« мој отац пише да су то »споменици страдалој деци у рату, мајкама које испраћају и чекају мужеве и децу, умрлима од глади и зиме, затртим породицама и свима који нису добили споменике«. Све графике које се налазе у књизи постоје и као појединачни отисци, такође у тиражу од 10 примерака. Као посебне графике, оне имају и своја имена, и то су: »Чета ђака I и II«, »Мајка Православна«, »Очи на длану«, »Заставници«, »Заставник«, »Чекају старице мајке«, »Мајка Кнежопољка«, »Кипови од леда«, Смрзнути кип«, »Бомбаш«, »Десет на једног«, »Глад«, »Рањеник«, »Марија Бурсаћ«, »Сузе нас многе прате«, и »Нек се пути не заплићу«. Велику експресивност тих исецканих и истачканих експлозивних форми као дете нисам могао да доживим у пуном обиму као данас. Мој отац је у Други светски рат ушао као десетогодишњак, одвојен од родитеља, живео по домовима за незбринуту децу и чак неколико пута избегао сигурну смрт. И петнаест година после завршетка рата ти утисци су били још увек довољно јаки да би нашли своје место на овим снажним графикама-илустрацијама. Сви те страшни утисци излили су се у ову прву књигу, тако да је следећа могла да буде сасвим другачија по расположењу. Верујем да су у овој фази његовог рада известан утицај имале Шотрине графике и по свом декоративном богатом »ткању« и по ратној тематици. Касније графике мог оца изгубиће ту декоративност, и више ће тежити радикалном свођењу форме на знак-симбол. Вец на следећим библиофилским издањима то су графике које свом снагом теже да буду што једноставније.

КОРЊАЧЕ
(илустрације: 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20)

Друга књига, КОРЊАЧЕ (1961), илуструје један виц. (Неке корњаче су пошле на викенд и заборавиле со. Пролазе силне године у чекању корњаче која се вратила по со, да би се на крају испоставило да није ни ишла.) Отац у белешкама лаконски коментарише ову причу као »логику релативног«. Ова необична књига заправо садржи репродукције 12 страна из календара – новогодишње честитке који је рађен за (сада заборављено) издавачко предузеће Мозаик. Осим насловне стране, импресума и форзаца (пардон, постоји и угравирана посвета »мом сину Растку«), садржи само четири велика оригинална отиска – корњаче које се на стрип-календару понављају у разним међусобним комбинацијама. Минималистичка концепција ове књиге одговара самом решавању фигура корњача које су сведене на богат знак. Отац се труди да слику сведе на симбол који би постао многосмислен и многослојан. Понављање истих клишеа–печата корњача, само у другачијим односима, на календару представља известан манифест Графике као медија који је дефинисан понављањем једнаких отисака, због чега се и израђује графичка матрица, што је једна од (минималистичких) идеја овог графичког »стрипа«. Таква сведеност и економичност у односима између елемената у складу је са једноставношћу самих елемената.

У импресуму стоји да је календар штампан у тиражу од 1000 примерака, али нигде се не помиње који је тираж библиофилског издања. Очева документација показује да је тираж десет, као код првог и трећег издања. Ова књига представља необичан спој ручне и индустријске штампе – ауторских отисака и репродукција. Графике су рађене техником линореза и сећам се тих плоча линолеума с плетеном мрежом са доње стране, јер сам добијао мале комаде који су били вишак и на њима правио своје прве графике.

ИМЕНА
(илустрације: 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29)

Трећу књигу, ИМЕНА (израђену такође 1961), највише волим и сматрам је очевим ремек-делом. Није лепо рећи, али морам да признам да ми је жао што није ову књигу посветио мени уместо »Корњача«. Збуњује ме зашто је, у својој књизи »Графичке комуникације 1954–1984», где је хронолошки репродуковао своја библиофилска издања, отац ову књигу потпуно изоставио! Да ли је могуће да је није ценио, пошто је остале три репродуковао у целости? Овог пута тема је била српска историја: »Имена« садрже десет, хронолошки поређаних, линорезних и дрворезних портрета из српског средњег века, радикално геометризованих и сведених безмало на знак. Имена су: СТЕВАН (1114-1200), РАСТКО/САВА (1174-1235), УРОШ (1243-1280), ДРАГУТИН (1276-1316), МИЛУТИН (1282-1321), ДУШАН (1314-1355), МИЛОШ (+1389), ЛАЗАР (1329-1389), ВУКАШИН (1350-1371) и МАРКО (1340-1395). Ови потрети, највероватније због своје сурове једноставности, поседују необичну монументалност – чини се да свако лице тежи да постане нека врста грађевине или тврђаве. Повод за ову књигу, као што наслов потврђује, вероватно су породична имена. Приметићете да се међу ИМЕНИМА налази очево име МИЛОШ, моје име РАСТКО (Свети Сава), као и име очевог старијег брата ДУШАН. Мој отац је био поносан на то што је својим синовима Растку и Вукану дао имена из српске историје у време кад то није било »на линији«. Неиспуњена жеља била му је да у друштву својих синова посети Хиландар, где је сам ишао неколико пута. ДВА веома стилизована аутопортрета на уводној страни књиге, црни и црвени, вероватно симболизују овај породични аспект читања ове књиге. У овом издању није лако утврдити које су графике дрворези, а које линорези. Голим оком могао сам са сигурношћу да закључим само за портрет Драгутина да је линорез. Међутим, у очевој документацији све је педантно забележено: линорези су, осим Драгутина и Растка, Урош, Милутин, Милош и Вукашин. Дакле, 6 линореза и 4 дрвореза. Претпостављам да је Драгутин био први линорез начињен после дрвореза, после кога се он трудио да максимално смањи разлику између ова два материјала у циљу очувања стилског јединства књиге.

ДЕВЕТ ТРИПТИХОНА
(илустрације: 30, 31, 32, 33, 34)

Четврта књига ДЕВЕТ ТРИПТИХОНА, из 1962, заједничко је издање песника Милорада Панића Сурепа и мог оца. »Триптихони« су кратки тростихови, сваки од 4-5 редова, који описују и коментаришу пределе Србије од севера до југа. У очевој књизи »Графичке комуникације…« ова књига је репродукована у целости, али нажалост у црно-белој и то сасвим контрастној верзији, тако да је одсуством црвене боје, која чак није ни сугерисана сивом, много изгубила у свом утиску.

Квадратне илустрације, односно »медаљони«, како их назива у импресуму, зачудо не прате Сурепов текст на начин како би се могло очекивати, мада у њима има дескриптивности. Очекивале би се графике које садрже бар понеки пејзаж или етнографски детаљ. Уместо тога, симболи су сасвим уопштени и нема ни трага националним карактеристикама: фигуре људи и животиња разложене су на дводимензионалне елементе, при чему је крајње стилизовани пејзаж растављен на појединачне фрагменте. Овакав поступак примењује се код обликовања грбова и мислим да је он преко ове књиге довео себе до таквог начина размишљања. За сваку од у стиховима описаних српских покрајина он је понудио илустрацију у духу хералдичке симболике.

О ПИСМУ

Писмо је увек ћирилица (једина латинична реч је марка папира »Arches« у импресуму четврте књиге). Милош Ћирић припада генерацији која је после Рата прва почела да промовише ћирилицу као национално писмо. Из тог периода позната је и ћирилица Радомира Стевића Раса, његовог колеге из класе и нераздвојног пријатеља. Године 1962, непосредно након ових библиофилских издања настало је и писмо које је мој отац пројектовао за галерију Графички колектив, које је веома сродно. Писма која се појављују на очевим дрворезима и линорезима прилагођена су резању у графичкој матрици и то је у највећој мери дефинисало њихов облик. Слова су по правилу неједнаке висине што чини да су њихови међусобни размаци уједначенији, а њихов наглашен ритам у променама величине у складу са жељеном експресивношћу слика које их прате. У прве три књиге писмо се разликује само у детаљима: у четвртој књизи, ако пажљиво погледате, постоји разлика у облику слова. Облине су замењене оштрим превојима, тако да се круг слова »О« претворио у ромб. Могао би да се уочи мали парадокс, да на дрворезима, код којих је теже изрезати облине оне постоје, а у четвртој књизи, која је искључиво линорезна, све ивице су оштре. Слутим да је отац, поучен искуством из треће књиге, код које је морао да усклади начин резања дрвореза и линореза тако да се разлике што мање примете, дошао до закључка да обла слова мање припадају естетици ручне штампе него ливеног слога, па је желео да начини писмо које би било што примереније овом материјалу.

ЗАКЉУЧАК

Да би се потпуније разумеле графике Милоша Ћирића, треба их упоредити са његовим радовима из осталих дисциплина којима се бавио, нарочито са радовима из графичког дизајна. Поступак који је он примењивао при пројектовању заштитних знакова сигурно је био присутан и при конципирању његових графика. Тај поступак је у првој фази подразумевао веома рационално сагледавање проблема, односно постављеног задатка, без обзира да ли је тај задатак поставио неко други или аутор сам себи. Циљ је био доћи до ЈАСНЕ и графички ЧИСТЕ, или боље рецено ОЧИШЋЕНЕ, форме која ће што директније дејствовати на гледаоца. Данас је сличан поступак уобичајен у маркетинским агенцијама, али у слободним ликовним уметностима, овако дисциплиновано прилажење уметничком стварању веома је ретко. Дакле, уметник сам себи поставља што јасније дефинисан проблем који се рашчлањава на делове и сваки сегмент анализира. Траже се једноставне форме које ће што брже да представе дати сегмент, а затим се траже начини да се те појединачне форме синтетишу у логичну, чврсту и јединстену целину. Резултат је такав да, са становишта уметничког стварања, долази до парадокса у коме се на привидно рационалан начин, а заправо прилично личан, долази до симбола који јесте архетипска форма и заправо, због своје многосмислености, типично подсвесна категорија. Уопштено размишљајући, највећа опасност код оваквог начина рада је да се у редуковању претера, тако да током креирања мора да буде присутно стално испитивање форме – до које мере сме да се редукује а да не постане сиромашна. И код заштитног знака постоји граница преко које форма буде банално геометризована и претворена у обичну схему. Код графика та граница мора да буде померена уназад у односу на знакове, иначе се такве графике не би разликовале од знакова и то би био неспоразум у оквирима ових дисциплина. Постоје сликари код којих је такође присутна тежња да се форме максимално поједноставе. Међутим, неки од њих имају само ограничени репертоар већ унапред дефинисаних радикално стилизованих СХЕМА које се на сликама само аранжирају и комбинују на разне начине. У случају Милоша Ћирића његове сведене форме су специфичне и проистичу из његовог посебног и веома карактеристичног начина размишљања.

СИГНУМ

Лични знак Милоша Ћирића има занимљиву причу. Његова основа је ћирилично слово „Џ” које је добијено грубим контурирањем презимена Ћирић написаним ћириличним писаним словима. После тог графичког открића он је почео да се скраћено потписује са „Џ”, што су прихватиле колеге на академији и по томе је добио вероватно најкраћи надимак на свету, који се састоји само од једног слова. Даљим развијањем знака слово „Џ” је огледалски и у негативу »отиснуто« на доле, подражавајући графички отисак. У горње „Џ” уписано је сунце, од кога је на каснијим верзијама даљим упрошћавањем остала само тачка. Цео знак на крају је личио на веома стилизовану фигуру човека.

ТЕХНИЧКИ ДЕТАЉИ

1) МИЛОШ ЋИРИЋ / СПОМЕНИЦИ / ДЕСЕТ ДРВОРЕЗА / БЕОГРАД 1961.

Текст импресума: »Ова прва књига десет дрвореза резаних и отиснутих ауторовом руком објављена је у десет нумерисаних примерака«

13 превијених, штампаних страна формата 265 x 305 cm, са два једнака штампана форзаца. Тврдо укоричено у сиво платно са малим ауторовим сигнумом у горњем десном углу предње стране корице, пречника 23 mm и мало римско I у доњем десном углу, као ознака првог библиофилског издања. Све резане форме у књизи штампане су црном бојом, осим форзаца црвеном. На шест страна је одстампана црвена подлога као пун тон. На насловној страни пише »десет дрвореза«, али заправо има их 14 двостраних , рачунајући и форзац, укупно 25 самосталних графика, не рачунајући малу »маску-аутопортрет« на преднасловној страни. Сваки пар графика сигниран је црвеним ауторовим сигнумом пречника 10 mm, потписан скраћеним потписом-парафом МЋ и нумерисан 1–1/10 (први број је број књиге, други број отиска, а трећи тираж). Сав текст је руком резан на истој плочи као и слике. На трећој, насловној страни налази се ауторов сигнум у негативу пречника 15 mm штампан црвеном бојом, а на четвртој, испод текста импресума налази се мали црвени сигнум од 10 mm у негативу, пун потпис и нумерација као на графикама.

2) МИЛОШ ЋИРИЋ /КОРЊАЧЕ / РЕПРОДУКЦИЈЕ ДВАНАЕСТ ЛИНОРЕЗА / БЕОГРАД 1961

Текст импресума: »Друга књига / честитка за нову годину новинско издавачког предузећа МОЗАИК из Београда / офсет штампа графички завод Панонија из Суботице / тираж 1000 примерака«

4 превијена листа формата 265 x 305 cm, од којих су три обострано ручно штампана, два форзаца троструке дужине страница и дванаест жућкастих једноструких папира са налепљеним листовима двобојног офсетно штампаног календара формата 18,5 x 12 cm. Боје су црна и црвена, текст је двобојан. На свакој страни календара, мали ауторов сигнум у негативу налази се на последњем пољу решетке у којој су уписани бројеви датума. Ручно штампане четири корњаче на три стране. На једној од сигнатура пише »оригинална величина, мћ (сигнум, мали црвени у позитиву), ауторски отисак«. На последњој страници пише: »други повез, мћ (исти сигнум)«. Нисам сигуран шта значи »други повез«: да ли постоји два или више тиража ове књиге, не знам. На преднасловној страни одстампан је аутопортрет-маска, али за разлику од прве књиге овај је у негативу, и на следећој страни се наставља у посвету »мом сину растку«, такође у негативу (резано на истој плочи).

3) МИЛОШ ЋИРИЋ / ИМЕНА / ДЕСЕТ ДРВОРЕЗА И ЛИНОРЕЗА / БЕОГРАД 1961

Текст импресума: »Ова трећа књига десет дрвореза и линореза резаних и отиснутих ауторовом руком објављена је у десет нумерисаних примерака«. Портрети су наизменично штампани црном и црвеном бојом. Црни су сигнирани црвеним печатом од 10 mm, а црвени црним. Једна страна форзаца штампана је црном, а друга тамно плавом бојом. На преднасловној страни налазе се два јако стилизована аутопортрета, први црн, а други црвен.

4) М. ПАНИЋ - СУРЕП / ДЕВЕТ ТРИПТИХОНА / МИЛОШ ЋИРИЋ: ЧЕТВРТА КЊИГА ГРАФИКА / БЕОГРАД 1962

Ова четврта књига мања је од претходне три, формата је 225 x 285 mm. Корице су такође сиве, са два сигнума на десној страни: горе је сигнум М. П Сурепа, а доле Ћирићев. Десет пресавијених, двобојно одштампаних табака није укоричено, већ као мапа положено у корице које имају само један форзац. Графике (»медаљони«) су квадратне, формата 16 x 16 cm и наизменично штампане црном и црвеном бојом. Текст је такође резан у линолеуму и штампан двобојно. Текст импресума: »Ова збирка медаљона изрезана је у линолеуму и отиснута на хартији Arches (изрезано латиницом писаним словима) у 36 примерака од којих овај носи број (утиснут нумератором). Следе потписи и сигнуми Сурепа и Ћирића.

МИЛОШ ЋИРИЋ (1931, Деспотово – 1999, Београд)

Редовни професор Факултета примењених уметности Универзитета уметности у Београду, одсек Примењена графика, атеље Графички дизајн. Оснивач и професор предмета Графичке комуникације. На ФПУ од 1964. до 1997. Шеф Катедре од 1974. до 1975. Члан УЛУПУДС-а од 1959; УЛУС-а од 1962.

Дипломирао 1954. на АПУ и магистрирао 1959. код проф. Михаила С. Петрова.

Области интересовања: слободна графика, графичка идентификација, писмо, оглашавање, графика књиге, графичка анимација, просторна графика, хералдика.

Самосталне излозбе: Београд, 1961, 1965, 1968, 1971, 1982, 1986; Зрењанин, 1964, 1969; Суботица, 1964; Бол на Брачу, 1967; Нови Сад, 1967; Скопље, 1972; Прибој, 1977; Столац, 1981.

Најважнији радови: Изложба »Робија — школа револуционара«, Београд — Сремска Митровица, 1963: Студија писма: »Ћирићица«, Београд, 1970/72; Графичке комуникације ВМА, Београд, 1976/77; Повеља посвећена Светосавском храму, 1985.

Објављене књиге: »Графичка идентификација 1961–1981«, СКЗ, Београд, 1982; »Графичке комуникације 1954–1984«, Вајат, Београд, 1986; »Хералдика 1«, уџбеник, Универзитет уметности, Београд, 1983. (друго издање 1988); »Грб града Београда, Хералдика 2«, Цицеро, Београд, 1991;

Најважније награде: Златно перо Београда, 1964; Велика плакета Универзитета уметности у Београду, 1983; Велика награда Републичке заједнице за културу, 1987; Награда за животно дело, УЛУПУДС, Београд, 1998.