MALI OSVRT NA VEŠTINU
OBLIKOVANJA KNJIGE
Autor: Ilija Knežević
oktobar 2005.

Knjiga je medijum, alat (machine a lire — Pol Valeri) i predmet. [1]

Ako u opisivanju procesa oblikovanja knjige po?emo od ove definicije, jer od nečega se mora početi, možda ćemo biti u prilici da brže i jasnije izložimo neke od mnogih zahteva koji ga čine i veštinom i umetnošću. Uz poštovanje mišljenja da je »svaka knjiga dobra knjiga«, koje zvuči pomalo populistički, ovde ćemo, ipak, razmotriti kako napraviti knjigu koja bi i kao medijum, i kao alat i kao predmet mogla biti lepa.

Oblikovanje knjige je veoma složen poduhvat. Tako je bilo od vajkada, od organizovanog prepisivanja antičkih klasika u doba Karla Velikog i učenog Alkuina, preko srednjevekovnih rukopisnih knjiga, nad kojima su monasi gubili vid i zdravlje, samo da bi na što sjajniji način slavili Boga i njegovu Reč (uz nešto lične sujete, naravno, o čemu svedoče kolofoni rubrikatora na kraju mnogih manuskripta), do obrazovanih italijanskih humanista čije se bogatstvo merilo hiljadama dukata — u knjigama — i, najzad, do štampane knjige čiji tvorac, Johan Gutenberg, nije žalio ni vremena ni novca da ostane uz bok slavnim i sjajnim prethodnicima. Uvek je knjiga imala izuzetno istaknut položaj u svetu obrazovanih. Širenjem štampe, širio se i krug pismenih i učenih ljudi, i knjiga je najzad postala jedinstveno sredstvo za širenje znanja.

Izgled knjiga uvek je odražavao savremene društvene okolnosti, i bio u skladu sa aktuelnim umetničkim pravcima. Jasno se mogu razlikovati knjige pozne renesanse od baroknih ili klasicističkih knjiga, kao što se po svojoj neukusnoj odori mogu prepoznati knjige iz doba industrijske revolucije, a po svojoj asketskoj uzdržanosti i pragmatičnosti knjige prve četvrtine 20. veka, stvarane u doba uspona Bauhausa i »nove tipografije« Jana Čiholda. Svako je doba stvaralo svoje knjige.

Krajem prošlog i početkom ovog veka, u multikulturnom društvu dobrim delom okrenutom tehnološkim inovacijama, knjiga se našla na brisanom prostoru, »ugrožena« radiom, filmom, televizijom, internetom i multimedijima. U borbi sa ovim izazovima, umetnici koji su se bavili oblikovanjem knjige morali su nalaziti nove pristupe i pribegavati novim načinima tumačenja teksta, kako bi »ostali u trci«. Knjiga je dobila novo lice — eklektički pristup oblikovanju, citati i razaranje klasičnog tkiva knjige (dekonstrukcija) protutnjali su kroz knjižare i biblioteke. Sve je postalo moguće.

Tako smo došli i do naše teme — šta je sve neophodno uraditi da bi se oblikovala knjiga koju će neko sa uživanjem uzeti u ruke i posvetiti joj se zaboravljajući svakodnevne brige i nevolje i putujući u svet negde daleko u vremenu i prostoru, sve sedeći u toplini sobe, sa šuškavom hartijom pod prstima.

Knjiga kao objekt ima svoje dimenzije — visinu, širinu i debljinu. Prvo o čemu treba odlučiti kada se umetnik sretne sa novim projektom koji treba pretočiti u knjigu jeste njen format. Da li je to knjiga koja će biti čitana usput, u javnom prevozu ili redu u banci ili pošti, ili je zamišljena i napisana za pažljivo proučavanje kod kuće ili u biblioteci, položena na sto ili na stalak za čitanje? Da li će biti povezana u meke ili tvrde korice, da li će imati zaštitni omot? Ako je povez tvrd, da li će biti presvučen platnom, folijom ili papirom, plastificirana ili ne? Kako će se odabrani format uklopiti u standardne (DIN) formate papira za štampu? Hoće li biti štampana u jednoj ili više boja? Na kakvoj hartiji će biti štampana, ima li u njoj reprodukcija koje zahtevaju premazni papir (kunstdruk), ili se sastoji samo od teksta i može se štampati na ofsetnoj hartiji? Da li će premazna hartija biti mat ili sjajna, da li će ofset hartija biti krečno bela ili će imati lagani žućkasti ton ljuske jajeta? Kolika će biti gramatura hartije, da li će listovi biti manje ili više providni, koliko će, najzad knjiga biti debela i teška? Sve je to samo početak.

Kada se više ili manje uspešno izbori sa ovim osnovnim zahtevima, umetnika knjige čeka more novih problema. Koje pismo odabrati za knjigu? Da li će to biti ćirilica ili latinica? Hoće li pismo biti »iz epohe« ili ne? Ako je u pitanju ćirilica, kako odabrati odgovarajuće pismo od pet valjanih knjižnih ćirilica priređenih za korišćenje u kompjuterskom slogu? Jesu li u odabranom pismu uređeni svi razmaci između slova? Da li u tekstu ima mnogo brojeva, i koje cifre odabrati za knjigu — kurentne (»medievalne«) ili verzalne? Kako isticati delove teksta: kurzivom, polucrnim pismom ili kapitelhenom? Koja će biti veličina pisma, koliki će biti prored? Kako odrediti širinu teksta i broj slovnih znakova u redu u odnosu na margine da bi se postigla harmonična strana, a da tekst bude što lakši za čitanje? Gde će i kakva će biti paginacija, da li će knjiga imati žive nadstranične naslove (»žive kolumcifre«), iz čega će biti složeni i gde će se nalaziti? Kako će se izdvajati naslovi i podnaslovi (i koliko ih ima različitih)? Da li će objašnjenja i napomene ići kao fusnote ili kao marginalije, iz koje veličine će biti slagani? Koliko strukturnih celina ima buduća knjiga (nulti tabak, glavni tekst, pregradni listovi, prilozi, indeks…) i kako će oni biti rešavani? Da li objašnjenja ilustracija ili reprodukcija idu uz njih ili na posebnim stranama, i kako će biti odvojena od glavnog teksta? Ima li reprodukcija koje izlaze iz formata (idu »u margo«)?

Dok se o svemu tome razmišlja, odmor se može potražiti u čitanju teksta koji će činiti sadržaj naše knjige. Pažljivo ćemo pogledati kako je tekst kucan — u velikom broju slučajeva to će biti »kucanje na pisaćoj mašini«, sa divizima (-) umesto valjanih povlaka (—), sa delovima teksta koji treba da budu istaknuti kucanim verzalom ili podvučenim, sve cifre su verzalne… Sve to treba izmeniti i prilagoditi ideji o budućoj knjizi. Dvostruke razmake između reči možemo lako ukloniti, ali ostale detalje koji ne odgovaraju zamisli treba pažljivo »peške« tražiti i uklanjati.

Kada se, najzad, prema prethodnim odlukama, tekst »prelomi«, sledi njegovo uređivanje stranu po stranu, jer ni jedan kompjuterski program ne daje tekst ravnomerne »boje« — bez neujednačenog razmaka između reči, na primer. Sve treba pažljivo pregledati i, gde je potrebno, promeniti razmake u redu da bi se prethodni i sledeći red uklopili u »boju« celog teksta. Zatim sledi štampanje za korekturu. Ako je format buduće knjige veći od A4, strane se štampaju iz dva dela, koji se zatim lepe jedan na drugi i obrezuju. Za knjigu od 250 strana to znači 500 otisaka, plus lepljenje i obrezivanje. Vremenski prilično zahtevan posao. Pošto se u svakoj valjanoj korekturi nađe greška, ovaj deo posla treba ponoviti onoliko puta koliko je potrebno da bi knjiga bila odštampana sa što manje grešaka…

Kada se sve to obavi, knjiga se šalje na »filmovanje«, a filmovi nakon toga u štampariju. Tu nastaju prave muke. Sve što je umetnik brižljivo odredio, uradio i proverio štampar može (mada ne mora) da izmeni i obezvredi. Nije ni malo lako biti na oprezu dok se knjiga štampa. Možete otići u štampariju i nadgledati štampu (što je danas u svetu skoro nezamislivo), a možete i sedeti kod kuće i grickati nokte dok vam ne jave da je knjiga gotova. I pored desetak godina iskustva, još uvek ne znam šta donosi veći stres.

Najzad, knjiga je odštampana i povezana, baš na vreme — pred neki sajam ili godišnjicu — priređuje se predstavljanje (»promocija«) knjige i celog poduhvata, o tome se piše u novinama i govori na televiziji, a sirotog umetnika koji je sve ovo o čemu smo govorili prošao, uz veće ili manje posledice po zdravlje, retko ko će pomenuti. On je svoje obavio, i malo je onih koji znaju šta je on to radio i još manje onih koji će to umeti da cene.

Eto, tako, ukratko, bez brojnih manjih (ali značajnih) detalja i nevolja koje se mogu desiti tokom rada, izgleda proces oblikovanja knjige.

[1] »A few Principles of Typography«, Felix Janssens, Emigre No36, 1995.

Ilustracije iz knjige »Typography — when, who, how«, Philipp Luidl, Kôln, 1998.