МАЛИ ОСВРТ НА ВЕШТИНУ
ОБЛИКОВАЊА КЊИГЕ
аутор: Илија Кнежевић
октобар 2005.

Књига је медијум, алат (machine a lire — Пол Валери) и предмет. [1]

Ако у описивању процеса обликовања књиге пођемо од ове дефиниције, јер од нечега се мора почети, можда ћемо бити у прилици да брже и јасније изложимо неке од многих захтева који га чине и вештином и уметношћу. Уз поштовање мишљења да је »свака књига добра књига«, које звучи помало популистички, овде ћемо, ипак, размотрити како направити књигу која би и као медијум, и као алат и као предмет могла бити лепа.

Обликовање књиге је веома сложен подухват. Тако је било од вајкада, од организованог преписивања античких класика у доба Карла Великог и ученог Алкуина, преко средњевековних рукописних књига, над којима су монаси губили вид и здравље, само да би на што сјајнији начин славили Бога и његову Реч (уз нешто личне сујете, наравно, о чему сведоче колофони рубрикатора на крају многих манускрипта), до образованих италијанских хуманиста чије се богатство мерило хиљадама дуката — у књигама — и, најзад, до штампане књиге чији творац, Јохан Гутенберг, није жалио ни времена ни новца да остане уз бок славним и сјајним претходницима. Увек је књига имала изузетно истакнут положај у свету образованих. Ширењем штампе, ширио се и круг писмених и учених људи, и књига је најзад постала јединствено средство за ширење знања.

Изглед књига увек је одражавао савремене друштвене околности, и био у складу са актуелним уметничким правцима. Јасно се могу разликовати књиге позне ренесансе од барокних или класицистичких књига, као што се по својој неукусној одори могу препознати књиге из доба индустријске револуције, а по својој аскетској уздржаности и прагматичности књиге прве четвртине 20. века, стваране у доба успона Баухауса и »нове типографије« Јана Чихолда. Свако је доба стварало своје књиге.

Крајем прошлог и почетком овог века, у мултикултурном друштву добрим делом окренутом технолошким иновацијама, књига се нашла на брисаном простору, »угрожена« радиом, филмом, телевизијом, интернетом и мултимедијима. У борби са овим изазовима, уметници који су се бавили обликовањем књиге морали су налазити нове приступе и прибегавати новим начинима тумачења текста, како би »остали у трци«. Књига је добила ново лице — еклектички приступ обликовању, цитати и разарање класичног ткива књиге (деконструкција) протутњали су кроз књижаре и библиотеке. Све је постало могуће.

Тако смо дошли и до наше теме — шта је све неопходно урадити да би се обликовала књига коју ће неко са уживањем узети у руке и посветити јој се заборављајући свакодневне бриге и невоље и путујући у свет негде далеко у времену и простору, све седећи у топлини собе, са шушкавом хартијом под прстима.

Књига као објект има своје димензије — висину, ширину и дебљину. Прво о чему треба одлучити када се уметник сретне са новим пројектом који треба преточити у књигу јесте њен формат. Да ли је то књига која ће бити читана успут, у јавном превозу или реду у банци или пошти, или је замишљена и написана за пажљиво проучавање код куће или у библиотеци, положена на сто или на сталак за читање? Да ли ће бити повезана у меке или тврде корице, да ли ће имати заштитни омот? Ако је повез тврд, да ли ће бити пресвучен платном, фолијом или папиром, пластифицирана или не? Како ће се одабрани формат уклопити у стандардне (DIN) формате папира за штампу? Хоће ли бити штампана у једној или више боја? На каквој хартији ће бити штампана, има ли у њој репродукција које захтевају премазни папир (кунстдрук), или се састоји само од текста и може се штампати на офсетној хартији? Да ли ће премазна хартија бити мат или сјајна, да ли ће офсет хартија бити кречно бела или ће имати лагани жућкасти тон љуске јајета? Колика ће бити граматура хартије, да ли ће листови бити мање или више провидни, колико ће, најзад књига бити дебела и тешка? Све је то само почетак.

Када се више или мање успешно избори са овим основним захтевима, уметника књиге чека море нових проблема. Које писмо одабрати за књигу? Да ли ће то бити ћирилица или латиница? Хоће ли писмо бити »из епохе« или не? Ако је у питању ћирилица, како одабрати одговарајуће писмо од пет ваљаних књижних ћирилица приређених за коришћење у компјутерском слогу? Јесу ли у одабраном писму уређени сви размаци између слова? Да ли у тексту има много бројева, и које цифре одабрати за књигу — курентне (»медиевалне«) или верзалне? Како истицати делове текста: курзивом, полуцрним писмом или капителхеном? Која ће бити величина писма, колики ће бити проред? Како одредити ширину текста и број словних знакова у реду у односу на маргине да би се постигла хармонична страна, а да текст буде што лакши за читање? Где ће и каква ће бити пагинација, да ли ће књига имати живе надстраничне наслове (»живе колумцифре«), из чега ће бити сложени и где ће се налазити? Како ће се издвајати наслови и поднаслови (и колико их има различитих)? Да ли ће објашњења и напомене ићи као фусноте или као маргиналије, из које величине ће бити слагани? Колико структурних целина има будућа књига (нулти табак, главни текст, преградни листови, прилози, индекс…) и како ће они бити решавани? Да ли објашњења илустрација или репродукција иду уз њих или на посебним странама, и како ће бити одвојена од главног текста? Има ли репродукција које излазе из формата (иду »у марго«)?

Док се о свему томе размишља, одмор се може потражити у читању текста који ће чинити садржај наше књиге. Пажљиво ћемо погледати како је текст куцан — у великом броју случајева то ће бити »куцање на писаћој машини«, са дивизима (-) уместо ваљаних повлака (—), са деловима текста који треба да буду истакнути куцаним верзалом или подвученим, све цифре су верзалне… Све то треба изменити и прилагодити идеји о будућој књизи. Двоструке размаке између речи можемо лако уклонити, али остале детаље који не одговарају замисли треба пажљиво »пешке« тражити и уклањати.

Када се, најзад, према претходним одлукама, текст »преломи«, следи његово уређивање страну по страну, јер ни један компјутерски програм не даје текст равномерне »боје« — без неуједначеног размака између речи, на пример. Све треба пажљиво прегледати и, где је потребно, променити размаке у реду да би се претходни и следећи ред уклопили у »боју« целог текста. Затим следи штампање за коректуру. Ако је формат будуће књиге већи од А4, стране се штампају из два дела, који се затим лепе један на други и обрезују. За књигу од 250 страна то значи 500 отисака, плус лепљење и обрезивање. Временски прилично захтеван посао. Пошто се у свакој ваљаној коректури нађе грешка, овај део посла треба поновити онолико пута колико је потребно да би књига била одштампана са што мање грешака…

Када се све то обави, књига се шаље на »филмовање«, а филмови након тога у штампарију. Ту настају праве муке. Све што је уметник брижљиво одредио, урадио и проверио штампар може (мада не мора) да измени и обезвреди. Није ни мало лако бити на опрезу док се књига штампа. Можете отићи у штампарију и надгледати штампу (што је данас у свету скоро незамисливо), а можете и седети код куће и грицкати нокте док вам не јаве да је књига готова. И поред десетак година искуства, још увек не знам шта доноси већи стрес.

Најзад, књига је одштампана и повезана, баш на време — пред неки сајам или годишњицу — приређује се представљање (»промоција«) књиге и целог подухвата, о томе се пише у новинама и говори на телевизији, а сиротог уметника који је све ово о чему смо говорили прошао, уз веће или мање последице по здравље, ретко ко ће поменути. Он је своје обавио, и мало је оних који знају шта је он то радио и још мање оних који ће то умети да цене.

Ето, тако, укратко, без бројних мањих (али значајних) детаља и невоља које се могу десити током рада, изгледа процес обликовања књиге.

[1] »A few Principles of Typography«, Felix Janssens, Emigre No36, 1995.

Илустрације из књиге »Typography — when, who, how«, Philipp Luidl, Kôln, 1998.