NIKOLAUS JENSON
priredila: Olivera Stojadinović

BIOGRAFIJA

Nikolaus Jenson (Nicolaus Jenson) rođen je oko 1420. godine u Somervoaru (Sommervoire), Francuska, u pokrajini Šampanji (Champagne). Šegrtovao je u Pariskoj kovnici. Postepeno je unapređivan dok nije postao majstor Kraljevske kovnice u Turu (Tours) gde je rezao pečate za kovanje novca.

Kada je, 1458. godine, do Francuske doprla novost o pronalasku umeća štamparstva, Kralj Šarl (Charles) VII je poslao Jensona u Majnc (Mainz), gde se nalazila Gutenbergova štamparija, sa zadatkom da otkrije tajne „novog pronalaska” i da po povratku osnuje štampariju u Francuskoj. Posle tri godine odsustva, ispunivši svoju misiju Jenson se vratio u Francusku 1461. godine, upravo posle smrti svoga pokrovitelja. Naslednik prestola, Luj (Louis) XI nije bio naklonjen štićenicima svoga oca. Jensonovo novostečeno znanje izgledalo je nepotrebno.

Jenson je boravio u Majncu u isto vreme kada su Švajnhajm i Panarc (Konrad Sweynheim i Arnold Pannartz) učili zanat kod Gutenberga. Poznato je da su se ovi štampari, u vreme kada je Adolf (Adolph) II od Nasaua (Nassau) napao i opljačkao Majnc, zaputili u benediktinski manastir Subijako (Subiaco) kraj Rima gde su osnovali štampariju. Postoji mišljenje da im se Jenson tamo pridružio. Ova teorija dobila je na uverljivosti zbog činjenice da pismo koje su Švajnhajm i Panarc koristili za Lactantius i De Oratore, prve knjige štampane u Italiji, nije gotičko, koje se koristilo u Majncu, a nije ni antikva, nego jedan prelazni oblik koji podseća na ono koje je izrezao Jenson u Veneciji 1470.

U to doba u Veneciji su radila braća Johan i Vendelin iz Špajera (Johann i Wendelin iz Speyera) ili, kako su ih u Italiji nazivali — da Spira. Prva antikva pripisuje se Johanu od Špajera, koji je njome štampao 1469. godine. Jenson je došao u Veneciju 1468, pa postoji mogućnost da je on za braću izradio ovo pismo, ali za to nema pravih dokaza. Antikva, ili roman, kako se nazivalo uspravno knjižno pismo zasnovano na humanističkim oblicima, koju je Jenson koristio za svoja izdanja bolja je od ove prethodne i predstavlja današnji standard za ovu vrstu pisma. Prva četiri dela u izdanju Jensonove venecijanske štamparije pojavila su se 1470. godine. Smatra se da je Eusebijusova (Eusebius) De Praeparatio Evangelica bila njegova prva odštampana knjiga. Koristeći isti font Jenson je štampao Plinijevu Istoriju prirode 1472.

Izdavao je knjige neprekidno od 1470. do 1480. godine. Jedan izvor navodi 155 izdanja, za koje se zna da su bila njegova ili koja mu se pripisuju pošto su odštampana u njegovoj štampariji. Ovaj broj se mora uvećati sa još nekoliko radova koje navode drugi izvori. U raznim periodima tokom tih deset godina on je bio u partnerstvu sa drugim licima. Bio je na čelu udruženja venecijanskih štampara, koje je posle njegove smrti preuzelo znak njegove štamparije kao znak udruženja. Papa Sikstus (Sixtus) IV u Rimu mu je dodelio titulu kontea Palatina 1475. godine.

Različite su verzije gde su njegova pisma završila po njegovoj smrti. Neki navode da je Jenson 1479. godine prodao svoje matrice i slova Andrei de Torezaniju (Andrea de Torresani), svekru Aldusa Manucijusa (Aldus Manutius). Drugi tvrde kako je zaveštao fontove i matrice svom partneru Ugelhajmeru (Ugelheimer), koji ih je naknadno prodao Torezaniju. Umro je u Rimu 1480. Jensonovo ime i dalje se nalazilo na znaku firme sve do kraja 1481, posle čega nestaje iz anala štamparstva u Veneciji.

PISMO

Jenson je bio izdavač, štampar i autor pisma. Knjige koje je izdavao bile su štampane njegovom sopstvenom antikvom koju je sam izrezao, a koja je bila zasnovana na najboljim primerima humanističkih rukopisa. Njegovo pismo bilo je savršenije po formi od onih koja su koristili prethodni štampari. To je prva prava antikva, a njeni oblici su standard za tipografska knjižna pisma koja se danas koriste. Slova j, u, i w, nedostaju u njegovim fontovima jer tada još nisu bila uvedena u upotrebu. Karakteristično je slovo e koje ima zakošen srednji potez koji malo izlazi iz zaobljenog dela. Gornji produžeci su viši od verzala, pa je ovo pismo smešteno u petolinijski sistem.

Jensonova antikva je zaobljena i čvrsta, a neki potezi se lome na način koji je karakterističan za rukopis rezanim perom. Odlikuje se izuzetnom lepotom, a pojedinačne forme simetričnim oblicima i međusobnim slaganjem. Opisuju je kao „savršenu i neprevaziđenu”. Jenson je imao intuitivan osećaj za harmoniju u slogu i veoma je vodio računa o čitljivosti. Njegova izvorna inspiracija bile su, nesumnjivo, neke izvrsne rukopisne knjige, ali on je shvatio osnovnu razliku između pisanog i odštampanog slova. U rukopisu svako ponavljanje slova prirodno donosi suptilni kvalitet različitosti i variranja, dok je kod štampe svako ponovljeno slovo doslovni faksimil. On je projektovao svoja slova kao oblike rezane u metalu, a rukopisne uzore je smatrao samo preporukom.

Godine 1471. je izrezao je grčko pismo, koje je služilo za navođenje, a 1473. gotičko pismo koje je koristio u knjigama iz oblasti istorije i medicine.

SLEDBENICI

Jensonov rad i posle pet vekova još uvek izgleda sveže i savremeno. Tako su Jensonovi knjižni i gotički oblici pisama bili osnovni uzori koje su sledili mnogi umetnici kroz istoriju tipografije.

Viljem Moris (William Morris), osnivač pokreta Umetnost i zanati (Arts & Crafts) zauzimao se za povratak ručnom slaganju, jer je smatrao da je uvođenje mašinskog sloga, koji je tada bio u ekspanziji, oduzelo umetnički kvalitet štampanoj strani. Za potrebe svoje štamparije napravio je 1890. godine Golden Type, pismo koje je inspirisano Jensonovom antikvom.

Doves Type je pismo koje je izrezao Eduard Prins (Edward Prince) 1900. godine za Doves Press, štampariju Tomasa Kobden-Sandersona (Thomas Cobden-Sanderson) i Emery Vokera (Emery Walker). Ovo uspelo pismo izrezano je samo u jednoj veličini. Njime je odštampana biblija (Doves Bible) u pet tomova, sa inicijalima Edvarda Džonstona (Edward Johnston). U znak protesta protiv mehanizacije u štamparstvu, istovremeno priznajući neminovnu prevlast mašinskog sloga, Kobden-Sanderson je 1916. godine ceremonijalno potopio ceo slagački materijal svoje štamparije u Temzu, prethodno odštampavši katalog sa izdanjima svoje štamparije.

Cloister je pismo koje je nastalo 1913. godine, a autor je Moris Fuler Benton (Morris Fuller Benton). Kompanija ATF (American Type Founders) koja je formirana 1892. udruživanjem većeg broja malih slovolivnica koje su do tada proizvodile materijal za ručno slaganje, izradila je ovo pismo za mašinski slog. Matrice za ovo pismo izrezane su pomoću pantografskog struga koji je omogućavao rezanje sa crteža većih dimenzija. Uspravnom obliku dodat je i italik.

Nacrte za Centaur, pismo koje je inspirisano Jensonovim izdanjem Euzebijusa, napravio je Brus Rodžers (Bruce Rogers) 1914. godine i ovo pismo je tada izliveno za ruči slog. Godine 1929. Centaur je izrezan za mašinski slog kao deo kolekcije Monotip (Monotype) korporacije čiji je idejni tvorac i supervizor bio Stenli Morison (Stanley Morison). Rodžers je napravio izuzetno uspelu slobodnu interpretaciju koja je Jensonovu ideju ostvarila u savremenim uslovima. Italik zasnovan na Arigijevim (Arrighi) originalima nacrtao je Frederik Vord (Frederick Ward). Centaur se i danas koristi u svojoj digitalnoj verziji.

Robert Slimbah (Robert Slimbach) je 1996. godine izradio Adobe Jenson, digitalno pismo u obliku multi-master familije sa dve ose: po jednoj se menja težina, a po drugoj optička veličina. Ovo pismo je takođe uspela slobodna rekonstrukcija Jensonovog fonta kojim je štampan Euzebijus. Italik se razlikuje od onoga koji je pridružen Centauru, ali je takođe inspirisan kančelareskom iz istog razdoblja.

LITERATURA

Philipp Luidl: Typography — when who how, Köln, 1998
Sebastian Carter: Twentieth Century Type Designers, London, 1987
Alexander Nesbitt: The History and Technique of Lettering, New York, 1957
Stanley Morison: The Tally of Types, London, 1973